Debakl samita

Zagrebački samit predsednika srednjoevropskih zemalja bio je prava noćna mora za glavni grad Hrvatske i njegove stanovnike. Dva dana boravka petnaestorice „mitteleuropskih predsednika” napravile su od hrvatske metropole haos i rasulo kakvo nije ostalo ni iza srednjovekovnih pohoda Huna i Avara.

Počelo je s lošom koordinacijom domaće policije i tajnih službi sa osiguranjima gostiju, pa niko od zagrebačkih policajaca nije imao pojma kada predsednički avioni zapravo treba da slete na „Pleso”. Put od aerodroma do hotela „Westin” (bivši „Interkontinental”, a zatim bivša „Opera”!) bio je zatvoren satima, mada je uobičajeno da se „čuvane trase” zatvaraju na svega dvadesetak minuta. Radilo se o saobraćajnicama koje kroz Novi Zagreb vode do strogog centra grada prolazeći kroz njihove najfrekventnije ulice, tako da je čitav javni prevoz bio paralizovan, od autobusa do tramvaja. Ni hitna pomoć, ni vatrogasci nisu dobili dozvolu da obilaze nepregledne kolone automobila, a zdravstvene službe Zagreba još ne objavljuju da li je zbog takvog presedana bilo žrtava.

Kad su se evropski gosti konačno smestili u hotelu „NJestin” u samom centru Zagreba, domaćini su im ponudili izlazak u elegantno zdanje Hrvatskog narodnog kazališta, manje od stotinjak metara udaljeno od hotela u kome su odseli. Naravno, politička, privredna i kulturna elita Evrope nije iskazala nikakav interes da preko najlepšeg gradskog trga prođe pešice, pa su pretenciozne crne limuzine neukusno zakočile ispred samog ruba crvenog tepiha kojim je bila okružena najstarija teatarska kuća u Hrvatskoj.

Na programu je bio poznati mjuzikl Alfi Kabilja „Jalta, Jalta”, najavljen kao „izvorni hrvatski proizvod s univerzalnom porukom”. Gosti nisu pokazali smisao za ovakvu vrstu jeftinog političkog humora, pa je većina ostala u svojim hotelskim sobama. Radni deo zagrebačkog samita, koji se inače i dalje smatra samitom „balkanskih zemalja”, protekao je uobičajeno neinventivno. Gosti su hvalili domaćine što su konačno shvatili da im je mesto u Evropi s kojom što pre treba da usklade svoje političke, pravne, kulturne i opšteljudske vrednosti i manire.

Predsednik Srbije i Crne Gore, čest i omiljen sagovornik predsednika Stjepana Mesića, zato je odmah rekao „neupućenim strancima” kako je ubeđen da će Hrvatska u najskorije vreme vratiti sve ljude koji su izbegli iz zemlje od dolaska na vlast Franje Tuđmana 1990. godine.

Nekako u isto vreme grupa od dvadesetak mladih gradskih delinkvenata je na Glavnom željezničkom kolodvoru u Zagrebu upala u noćni voz koji je od Ciriha vozio za Solun. Vređali su putnike za koje su pretpostavili da su Srbi pošto su sedeli u „srpskom vagonu”, a putnička kola su zatim zapalili benzinom. Materijalna šteta je ogromna, utvrdila je kasnija uprava Hrvatskih željeznica. Neobično je da se u blizini pogromaškog napada nije zatekao nijedan policajac od kojih je, inače, tih dana vrveo čitav Zagreb, niti je bilo ko od nadležnih sprečio požar, jer jedan vagon ipak gori duže od šibice. Sve što je o ovom događaju moglo da se sazna, bila je pretpostavka nadležnih u Glavnom željezničkom kolodvoru u Zagrebu i policijskim službama da su huligani bili dokoni i nisu imali pojma šta rade, a možda su bili kivni i zbog činjenice da se u njihovom gradu održava sastanak šefova srednjoevropskih država.

Neki od uzrujanih Zagrepčana bunili su se što su „dokoni huligani” svoj napad izveli u tako krivo vreme „da nas posrame pred Evropom”, ali mnogo više besa izazvao je cenovnik boravka srednjoevropskih predsednika u Zagrebu. Domaći ekonomisti izračunali su da doseže svotu od 35 miliona kuna ili nešto manje od pet miliona evra. Poređenja radi, dnevna zarada svih stanovnika Zagreba iznosi 80 miliona kuna, pa je očito da je „Cro-summit” pojeo skoro polovinu te svote.

Nešto o tome rekao je, u razgovoru s nemačkim industrijalcem i predstavnikom Evropske unije za veze sa zapadnim Balkanom, dr Klausom Mangoldom i predsednik Hrvatske gospodarske komore (ranije Privredne komore Hrvatske) Nadan Vidošević. NJegova rečenica jedina je vredna pomena u čitavom debaklu „cro-mitteleuropskog summita”:

“Zašto strani ulagači samo preuzimaju hrvatsko tržište, a niti ne pokušavaju od njega napraviti središte ekspanzije za čitavu regiju?”

Odgovor je izostao, bilo iz (geo)političkih, bilo iz privrednih, bilo iz kurtoaznih razloga. Dr Klaus Mangold samo je lakonski pohvalio prirodne lepote Hrvatske i njeno divno more...