Knjige starostavne

Ovo sa ptičjim gripom, priznaćete, postaje – smešno. Naime, sve je jasnije da je pandemija samo još jedna velika patka SNN-a. Treba li, možda, i to da vam objašnjavam!? Mekdonalds je, bre, u planetarnoj recesiji! Hamburgeri, milkšejkovi i ostale pomije iz američke industrije govana sve lošije se prodaju i u SAD i u zemljama demokratije, a i prodor na Istok nema neku prođu. Azijati, pa i ekskomunistička Evropa i dalje više voli piletinu negoli multikompanijske splačine. Zato je odlučeno u Centralnom komitetu Bele kuće da nepopravljivi komunistički narodi ima da se, pod hitno, oduče od živine. Treba ih satanizovati, treba ih proglasiti “divljim”, “sumnjivim” narodima. Pri tom, zaplašiti ih i smrću, ako se mora. Ništa novo od Tiberije do danas; nameračiš se na Podunavlje i oslobodiš ga tamošnjeg primitivnog stanovništva da bi se, potom, eksploatisao Dunav, rudnici zlata, srebra, bakra. Oh, bogovi dunavski! Da li, zaista, misle da sve to ne vidimo!? Šta li će sve još da smisle ne bi li nas odučili od toga da “mazimo svoju patku”, “ljubimo čavke” , i da “izbegavamo ševu”.... To su SMS poruke koje, ovih dana, kao pandemija žare i pale mobilnom telefonijom.

A seljaci na šabačkoj pijaci, čujem, psuju Dinkića i farmakološku mafiju. Niko ti u zemlji Srbiji ne poštuje odluku o držanju živine u kokošarniku jer to nije zdravo, a skupo je. Nek’ Dinkić sedi u svom “kokošarniku” ceo dan ako misli da je to efikasno. A nije mutav ni američki ministar finansija. Odleteo dečko u Aziju da se, šatro, na licu mesta uveri u dimenzije opasnosti, a odmah, pri povratku u Vašington, uspeo je da od Senata izboksuje četiri milijarde dolara za odbranu nacije od ptičjeg gripa. I Kofi Anan se upleo u multikompanijski kokošarnik. Kao, jadni Kofi moli švajcarski “Roš” da smanji cenu leku “tamiflu” da bi bio dostupan belosvetskoj sirotinji. A Olja mi kaže da, ako zdrav piješ “tamiflu”, možeš da padneš u komu.

“Roš”, “Roš”. Nekad je svetom vladao Rotšild. A pre Rotšilda i “Roša” vladao je Aleksandar Veliki. I, gle! Ovih dana čitao sam da Aleksandar nije umro od malarije, side, niti od zatrovanog vina, već od – ptičjeg gripa!? Šta se hoće ovom vešću? Kako, šta!? Treba da se pokaže kako ptičji grip hara od Aleksandrovih vremena i da ne bira žrtve, i da je, eto, i car nad carevima, kome niko nije mogao da stane na put, zglajzao od pandemije koja nam uvek dolazi sa tog, po definiciji, podlog Istoka. Kao Al kaida. A ovamo, tata Bin Ladena i tata Buša imali biznis sa naftom.

Sedim, tako, u ligenštulu u Gročanskoj, i čvrljim se na oktobarskom suncu, što je u Evropi, uglavnom, sirotinjska zabava. Elem, greje me Sunce Nepobedivo, a iz glave mi ne izlazi Aleksandrov “ptičji grip”. Da li je, uopšte, umro u 33. godini kako su nas učili? Da se razumemo: ne isključujem priču da su mu na “tajnoj večeri” njegovih dvanaest generala otkazali poslušnost, to jest, da su odbili da pređu Gang i nastave dalja osvajanja Indije. Verujem i u važeću priču da mu je peharnik (J)UD ponudio vino sa otrovom koji je iz Atine poslao lično Aristotel. I taj otrov je, u najvećoj tajnosti, u “kopiti jedne mazge”, iz Atine stigao u Aleksandrov šator. Zašto Aristotel učestvuje u zaveri? Zato što se plaši Aleksandrovog povratka. A otkud strah Učiteljev? Zato što je Aristotel prodao Atinjanima “naša tajna znanja” i za to dobio atinsko državljanstvo i pravo da osnuje filozofsku akademiju u Atini. Nešto kao Bogi BK univerzitet u Beogradu. Verujem, dakle, da je Aleksandar trovan, ali ne i otrovan. Jer, trovali su i Raspućina i mene, Srbi moji, zbog svega ovoga što vam pišem, pa me, opet, evo na oktobarskom suncu gde gledam kako jedan mlad mačor na pomoćnom terenu FK “Obilića” bezuspešno ganja lukave svrake...

Kad, neko mi šapuće na uvo. Ko će da bude? Jung. Doš‘o sa vodopada Rajnfala, pošto se moj rođa iz Beograda vratio sa snajkom u Švicu. Uvek je tako; jedan ode, drugi dođe...

Elem, Jung kaže: “Laž je da su Aleksandrovi generali nosili njegovo mrtvo balsamovano telo nazad za Makedoniju. Laž je i da su ga sahranili u Bagdadu, pa u Suzi, a potom u Tebi egipatskoj. Laž je da su i Kleopatra i Cezar mogli da stoje pred otvorenim Aleksandrovim kovčegom i zadivljeni posmatrali njegovo telo optočeno zlatom. Jer, Makedonci su se spaljivali! A zlatne maske nosili su za života, pogotovo kada su kao Filip bili ćoravi na jedno oko. Zlatne maske nosili su da bi opčinili i podanike i strance, da bi im bili dostupni, a tako nedostupni. Kao glumci u antičkim pozorištima, kao učesnici čuvenih venecijanskih maskenbala...”

Jung onda ućuti, sedne na šamlicu, gleda u CZ i pućka lulu. Dakle, priča o nošenju Aleksandrovog tela iz Indije za Makedoniju je IZMIŠLJENA! Shvatim da je razočarani Aleksandar ostao u Kašmiru, a da su ga generali proglasili mrtvim, i, kao alibi, nosili neko mrtvo telo optočeno zlatom i sa zlatnom maskom na licu. Jer, kako bi, jadni, objasnili Makedoncima da su Aleksandra izneverili i ostavili u Kašmiru.

Onog mladog mačora na FK “Obiliću” svrake, polako, opkolile. I zaleću se, jedna po jedna, na njega da ga kljucaju, da mu prospu mozak, ako je moguće. A mačor, u svračijem okruženju, vreba koju će prvu da ščepa za vrat i da je prikolje za primer drugima. O, Gospode, sećam se, tako je i Aleksandar klao svoje generale, dok ih nije oterao od sebe. Dok nije, kobajagi, umro od “ptičjeg gripa”, kad je shvatio da sa stokom od naroda ne možeš ništa ozbiljno da preduzmeš.

Onda uzmem da čitam “Knjige starostavne” Aleksandra Vitorovića. I stane mi oko na stotoj strani. Piše: “Isus nije poznat iz svetovnih izvora. LJubomir Domazetović misli da je u Egiptu, u vreme Trojanskog rata, na ušću Nila gde je bio grad Teba sa svetilištem žSvetih zmijaž i u kome je Homer u žIlijadiž opevao Apolonovog sveštenika navodno vaskrslog u Nazaretu, bio začetak legende o Hristu.”

Ovde počnu da mi se pale lampice, mozak mi cangrće kao plazma kompjuterska. I još jednom mi se jasno pokaže da je Egipat u stvari EGEJSKI PUT, to jest, Moravsko-vardarska dolina. A taj egejski put vodi od EGEJA, grada pored Soluna, u kome je pronađena i grobnica Filipa Makedonskog, pa sve do Dunava. Egej je, inače, bio prestoni grad makedonskih kraljeva. E sad, ako je Moravsko-vardarska dolina Egipat, onda Dunav je NIL! A shodno tome je Teba egipatska, u stvari, SRPSKI ITEBEJ u kome Srbi ovih dana hrabro dočekuju “ptičji grip” koji neće doći. Hoću reći da je još “u vreme Trojanskog rata” koji je besneo tu, u Podunavlju, Homer u “Ilijadi” opevao vaskrsnuće nekog Apolonovog sveštenika, što bi bio začetak legende o Hristu. Za tu legendu je Aleksandar sigurno znao, jer je “Ilijadu” držao pored postelje još kao dečak, a i dolazio je na poklonjenje Ahilovom grobu u delti Dunava na ostrvcu Belo, uoči pohoda na Indiju.

Nego, savlada me Sunce Nepobedivo, zadremam u ligenštulu na terasi. A moja Crna je odmah tu i prede mi na uvo: “Razmišljaj o tome da ni Isus ni Buda nisu postojali i da se iza njih krije Aleksandar. On je širio i budizam i hrišćanstvo po Indiji, ali i po Podunavlju. I razmišljaj o tome da je grob sa Aleksandrovom urnom tu negde u Srpskom Itebeju.”

Oh, kako mi je srce zalupalo kada je čulo da je grob Aleksandrov u Srpskom Itebeju, u “gripoznoj zoni”! I tu mi lakne. Jer, shvatim, kao što je Aleksandar, šatro, umro od “ptičjeg gripa”, tako će, na kukovo leto, grip stići i u Srpski Itebej.