Šuplje i prazno

Negde sam pročitao da u Nemačkoj postoji zakon koji izričito zabranjuje svaki oblik predizbornih koalicija. Nasuprot dogmi iz naših partizanskih filmova, Nemci nisu glup narod. Praktični su: svako ima da trči sam za sebe, a posle izbora ćemo se kao ljudi dogovoriti. Tako je, voljom nedavnih izbora, i došlo do velike koalicije demohrišćana i socijaldemokrata, levice i desnice. Novi kancelar biće jedna konzervativka koja je odrasla u ortodoksnom komunističkom okruženju. Mada njen (post)koalicioni partner iz nužde, bivši kancelar Šreder, neće učestvovati u novoj vladi.

Da li nešto slično možete da zamislite u ovdašnjim političkim prilikama? Teško. Ovde izbori prvenstveno služe da partijski lideri zauzmu ministarska mesta. Otuda su razne predizborne koalicije dopuštene, poželjne i moguće. One su, što bi se reklo, kondiciona priprema za predstojeće izbore. Svako sredstvo je korisno u borbi za poslaničke mandate. Iz tog razloga sami izbori ništa ne odlučuju. To je već dovoljno loše. Ali, najgore je to da su predizborne koalicije obično skup rogova u vreći. Jer su, po prirodi stvari, to obično, praktično uvek, neprincipijelne koalicije. Svaka takva koalicija sklona je raspadu, kako u celini, tako i po individualnim partijskim linijama.

Upravo smo nevoljni svedoci takvog procesa. Nekoliko poslanika iz SPO-a otkazalo je poslušnost partijskoj vrhuški, proglasivši se osnivačima SDPO-a: jeste da su protiv Vuka, ali podržavaju vladu u kojoj participira SPO. Čak su i dvojica radikala napustila stranačku klupu i deluju kao nezavisni poslanici, mada su se, u slobodno vreme, već učlanili u neke druge partije. Među socijalistima podela je oštra i, po svemu sudeći, konačna: jedni su za to da se izvršavaju nalozi formalnog predsednika Miloševića, drugi su za modernizaciju (i stabilizaciju) stranke, od koje neće biti ništa ukoliko šef odlučuje iz Haga.

Poseban je slučaj DS. Pred izbore iz 2003. godine ova tada gubitnička partija sklopila je niz koalicionih sporazuma zaboravivši da je vreme DOS-a prošlo. Jedan od tih partnera bila je Lista za Sanyak Sulejmana Ugljanina. Tako su se u parlamentu našli Yuyević i Omeragić. Kada su ta dvojica glasala za jedan vladin predlog zakona, prekršivši time koalicionu disciplinu, DS je digao nečuvenu galamu, tvrdeći da su im oteti mandati (koji inače pripadaju poslanicima). A obaška se, je li, zna šta je sve u prošlosti radio i govorio Sulja Ugljanin. Slučaj za rubriku verovali ili ne: Suljini aktivisti bili su im dobri kada se vodila bitka za mesta u parlamentu, a sada im ne valjaju jer su prešli na drugu stranu.

Kada nije udovoljeno njihovim zahtevima da se ona dvojica izbace iz parlamenta i DS-u nadoknadi šteta za izgubljene mandate, poslanici Tadićeve partije su kolektivno napustili skupštinu, u koju su i ovako tek povremeno svraćali kada ih put nanese. Od sada će, kažu, politički delovati na terenu, licem u lice sa građanima, svojim novim koalicionim partnerom. Međutim, tu vrstu populističke demagogije već je potrošio Bogoljub Karić. Neki od odbeglih poslanika su na stalnom radu u Skupštini, pa se sada dvoume hoće li i dalje uredno primati svoje (velike) plate ili će ih se dobrovoljno odreći u humanitarne svrhe. Bilo kako bilo, taj će novac svejedno proći kroz neku fiskalnu kasu i nastaviti da opterećuje buyet. To je, razume se, šteta za državu. Kao što je protiv državnog interesa ona elaboracija o lošem ljudskom materijalu Ugljaninovih poslanika. Ta dvojica, zahvaljujući Veljinim kapitalnim investicijama u Sanyak, danas zastupaju državotvornu politiku, što je nešto sasvim suprotno od opcije koju su zastupali kada su se našli na izbornoj listi DS-a. Valjda bi DS trebalo najbolje da zna o čemu se radi.

Ali, to nije bio kraj skupštinskih nevolja DS-a. Još dvoje poslanika izabranih na njegovoj listi, bivši i sadašnji predsednik GSS-a, Svilanović i Mićićka, napustiće poslanički klub DS-a i ubuduće delovati kao nezavisni poslanici. To je rezultat još jedne neprincipijelne koalicije. Za razliku od prethodnog slučaja, DS još nije adutirala pričom o otimanju mandata kao dokazu pokvarenosti postojeće vlade. Kako je do toga došlo? Glavni odbor GSS-a je, ima tome desetak dana, odlučio da predizborno (i uopšte) sarađuje sa LDF-om Čede Jovanovića. To je vrsta ugovora iz kategorije da pamet stane. Jedna stranka koja postoji petnaest godina udružuje se sa neformalnim lobijem koji uopšte i nije stranka. Ali će to, jednom, postati. GSS se, dakle, utapa u LDP, u tu buduću stranku. Vreća našla zakrpu. Da je to baš tako govori jedna stavka iz koalicionog ugovora: na svim budućim izborima LDP-u će pripasti 70 odsto osvojenih mandata, dok GSS-u ostaje na volju preostalih trideset. O zajedničkoj mogućnosti da se uopšte pređe izborni cenzus nije bilo govora. Valjda je svima jasno da od toga nema ništa. Uostalom, kako jedna stranka koja se naziva građanskom može imati nešto sa grupicom revolucionara, sa boljševiziranim jakobincima? Mora da je neki viši interes tu u pitanju. Ako jeste, GSS je zaslužio sve što ga snađe.

Sličnih dilema nema kada je u pitanju savez Čovićevog SDP-a sa Karićevim PSS-om. To je čist interesni dogovor. Jedna sindikalistička partija, kojoj su radnici i penzioneri vazda blizu srca, ujedinjuje se sa strankom krupnog kapitala, koja stiče poene u javnosti enormnom potrošnjom socijalne demagogije, predstavljajući se kao spasiteljka nezaposlenih radnika, osiromašenih penzionera i cele Srbije na putu ka Evropi. Možda će to ispasti račun bez krčmara, a možda i neće. Za sada je jasno da je Čović opet na veštačkom disanju, a da Karić na svoj politički aparat za reanimaciju još nije platio porez. Na pokret 5. oktobar, koji okuplja razne gubitnike, nećemo trošiti reči. Po Batićevom čvrstom uverenju, njime se bavi tajna policija. Ako je na to spala, tajnu policiju treba hitno ukinuti.

Ovim se, za sada, iscrpljuje spisak predizbornih koalicija. Teško je prognozirati šta nas sve čeka u najskorijoj budućnosti. Može se čak prognozirati da DS sklopi koaliciju sa DSS-om, pod uslovom da DSS na to pristane. G 17 plus unapred pristaje na sve koalicije ukoliko je to cena preživljavanja. A SPO? A radikali? Obe partije su za vlast. S tim što prva pristaje da tu vlast deli, a druga samo to neće.

Kako bi bilo da sledimo nemački primer? Ni američki nije loš: ako ništa drugo, bar je sigurno da nikada neće doći do predizborne koalicije tamošnjih republikanaca i tamošnjih demokrata.