Sadame, Slobo

Sličnost između dvojice nekadašnjih moćnika, koje su demonstranti na ulicama Beograda svojevremeno izjednačili po surovosti – “Slobo, Sadame!” – sada se iskazala u gotovo istovetnom političkom preziru prema sudu. Samo je nedostajalo da Huseinovi protivnici počnu ispred sudnice da skandiraju “Sadame, Slobo!”, ne bi li tako zaglušili zahteve njegovih sledbenika da se “vođa pozdravi ispaljivanjem granata smrti na okupatora”.

Ali, nisu slični samo položaji dva nekadašnja autokratska predsednika, nego, po nečemu, i sudovi koji im sude, iako je jedan međunarodni, a drugi nacionalni. Slobodanu Miloševiću sudi politički motivisan međunarodni sud, čije su osnivanje tražili i u velikoj meri finansirali Amerikanci. Sadamu Huseinu sudi, takođe iz političkih razloga i sa političkim ciljem, nacionalni sud koji su u okupiranoj zemlji osnovali, odabrali i dosad sa 75 miliona dolara finansirali Amerikanci.

Oba suda treba da demonstriraju pravo i pravdu, a ne osvetu, i da pomognu, ako je moguće, normalizaciji političkih prilika i pomirenju među ljudima – u slučaju Miloševića na Balkanu, a u slučaju Huseina u Iraku. I oba imaju za cilj da doprinesu pisanju istorije pobednika. Samo, Miloševiću pobednici sude neposredno, a Huseinu posredno.

Ipak, za razliku od Haškog suda, gde Milošević odgovara za nedela ne samo u svojoj zemlji – na Kosovu – nego i drugim, u međuvremenu međunarodno priznatim državama – u Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj – irački sud sudi Huseinu za zločine protiv čovečnosti nad građanima sopstvene države. Pri tom su savetnici iračkog suda – američki, britanski i australijski pravnici – shvatili, možda poučeni smušenošću haških tužilaca, da optužnice moraju da budu lako dokazive i da ne smeju da omoguće optuženom da pridobija simpatije publike napadom na, recimo, okupatora. U Hagu, pak, Milošević ostavlja utisak da se njemu sudi samo zato da se ne bi sudilo Klintonu.

Prva od nekoliko optužnica tereti Sadama Huseina za ubistva 143 civila u selu Duyail, gde je na njega pokušan atentat 1982. godine i gde su kasnija pogubljenja okrivljenih imala odlike odmazde. Ispod svake smrtne presude stoji Huseinov potpis, jer je tako šef države, po zakonu, verifikovao odluku suda kao izvršnu.

Odbrana tvrdi da bi, po logici tužilaštva, Yory Buš mogao da bude veći zločinac od Sadama Huseina, jer je, kao guverner Teksasa, potpisao čak 152 smrtne presude. Odbrana takođe tvrdi da je sud nezakonit i da ne može da bude nezavisan, jer je ustanovljen u okupiranoj zemlji od strane okupatora i to pre nego što je u Iraku i obrazovana prelazna vlada. Uz sve to, poziva se na imunitet legalno izabranog predsednika, koga je s vlasti nasilno uklonila strana sila koja je nezakonito napala i okupirala njegovu zemlju.

Na osnovu ovoga bi se moglo pretpostaviti da će se i optuženi ophoditi prema sudu kao prema okupatorskoj marioneti, možda uz tvrdnje da se delioci pravde igraju pravosuđa u zemlji u kojoj, ni uz pomoć okupatora, ne može da se zavede red i u kojoj nema ni hrane, ni struje, ni posla. Ali tu će se i ograničiti njegove mogućnosti da političkim napadima na Amerikance pridobija javnost, što Miloševiću uspeva.

Prema iračkim zakonima, Sadam Husein može da bude osuđen na smrt vešanjem, ako se dokaže da je počinio zločine iz prve optužnice, i to u roku od 30 dana nakon konačnog odbijanja njegove eventualne žalbe. To znači da bi za zločine iz ostalih optužnica – umorstvo najmanje 185 000 Kurda od strane vojske u toku 1987-1988, invaziju na Kuvajt 1990. i likvidaciju nekoliko hiljada šiita nakon njihovog ustanka 1991. godine – moglo da mu se sudi posthumno ili da mu se ne sudi uopšte.

U tom slučaju veliko je pitanje koliko će i pravosuđe i pravda biti ubedljivi. Husein bi od tiranina mogao postati žrtva, a od žrtve mučenik, što je pogubnije i po sud i po pravdu od Miloševićevih političkih govora, smišljenih da pred javnošću optuženog pretvore u tužioca.

U osnovanost, sposobnost i efikasnost iračkog suda sumnjaju i istaknute međunarodne humanitarne organizacije. “Hjumen rajts voč”, na primer, ocenjuje da taj sud nije u stanju da zadovolji međunarodne standarde, jer sudi na osnovu neke smeše iračkih i međunarodnih zakona. Bez želje da ostavi utisak da se, nekim čudom, stavlja u odbranu iračkog diktatora, ova organizacija podseća da po međunarodnom pravu smrtna kazna nije dozvoljena. Uz to, iračko pravo dopušta donošenje presude na osnovu “dovoljno ubedljivih” dokaza za sudije, dok međunarodno pravo zahteva dokaze o krivici “van svake sumnje”. A da se o nezavisnosti suda i ne govori.

O ostalim manjkavostima prerano je govoriti.