Duhovni izlog

Beograd je od utorka, 25. oktobra, u znaku knjige. Fanfare na Sajmu oglasile su početak jubilarnog, 50. međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. Beograd je svet! Vidi se to i po ovom sajmu.

Više od 700 izlagača (izdavača je mnogo više) iz zemlje i sveta ispunilo je dve najveće hale Beogradskog sajma. Oseća se teskoba; organizatori najavljuju za sledeću godinu proširenje prostora, a to je možda trebalo da se uradi već ove godine.

Čast počasnog gosta data je Velikoj Britaniji, čije knjige su među najprevođenijim u Srbiji. A na ovogodišnji sajam stigli su izdavači i iz: Švajcarske, Španije, Amerike, Grčke, Italije, Japana, Portugalije, Angole, Brazila, Rusije, Belorusije, Izraela, Irana, Holandije, Kanade, Francuske, Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Sajam je još jednom opravdao i pokazao zašto nosi odrednicu “međunarodni”.

Ovogodišnji Beogradski sajam knjiga, kako ističe njegov umetnički direktor Zoran Hamović, uspešno se nadovezuje na upravo završeni Frankfurtski sajam, gde je naša zemlja imala zapažen nastup. Posle ovog sajma, knjizi iz Srbije i Crne Gore ponuđen je besplatan nastup na sajmovima knjiga u Istanbulu, Pragu i Torinu.

Tako se srpska knjiga našla u zapaženoj ulozi ne samo kulturnog, nego, na neki način, i – diplomatskog predstavnika.

Sajam nije samo izložba i trgovina. Susreću se na njemu pisci iz zemlje i iz sveta – najavljeno je dosta uglednih gostiju iz sveta; ugovaraju se poslovi... Koriste se oni i da se skrene pažnja na neke probleme koji opterećuju knjigu, a onda i mnogo šta drugo. Tako, akademik, pesnik Qubomir Simović, kome je pripala čast da otvori ovaj jubilarni sajam, u svojoj besedi pred mnogim uglednim gostima, skreće pažnju na ugroženost srpskog jezika i ćirilice – od nas samih, pa i same književnosti – opet od nekih nas.

O srpskom jeziku, kaže: “Prođimo kroz naše gradove, pa kroz naša najzabačenija i najnepismenija sela, pogledajmo firme marketa, minimareketa, supermarketa i hipermarketa, pogledajmo firme seoskih prodavnica i krčmi: nigde nećemo videti ni srpske nazive, ni srpsko pismo”.

O ćirilici: “Ćirilicu još možemo naći na čituljama, izlepljenim po provincijskim banderama, tarabama i grobljima, i na preostalim firmama izumrlih i izumirućih zanata. Ispašće da su poslednji čuvari ćirilice u Srbiji nepismeni sarači, sedlari, opančari, vunovlačari, potkivači, jorganyije i abayije.”

O sudbini knjige: “Situacija u kojoj se knjiga danas nalazi predstavlja svojevrstan oksimoron: što se knjige manje čitaju, to se sve više pišu i štampaju; knjigu ne uništava to što neće da je štampa niko, nego je ubija to što je štampa svako. I onaj ko u životu nije pročitao ni jednu jedinu knjigu može da se pohvali da ih je napisao i objavio deset.”

Ima toga, nažalost, da se vidi i na ovom sajmu.

Sve vrste, žanrovi i iz gotovo svih oblasti života mogu se naći na sajmu knjiga. I ovakvih, i onakvih. Ali, ipak, jedno je sigurno: u tom mnoštvu može se naći dosta dobrih knjiga.

Izlažu izdavači koji knjigu tretiraju kao duhovno dobro, ali i oni koji knjigu tretiraju samo kao robu, kao svaku drugu robu (a sudeći po mnogim bilbordima oko Sajma takvih je dosta); izdavači koji knjigu izdaju i za danas i za sutra, ali i izdavači koji knjigu prave samo za danas; izdavači koji čitaju, ali i izdavači koji ne čitaju...

Ima knjiga i vrednih i bezvrednih, knjiga koje se doštampavaju i knjiga brojnijih od svojih čitalaca, knjiga koje šire duhovnost i knjiga koje šire ideologiju, knjiga koje osvetljavaju i knjiga koje zamagljuju, knjiga za “pranje biografija” i za “peglanje imena”, knjiga za... sve i svašta.

Novinari kada izveštavaju sa Sajma knjiga, najviše ili isključivo pišu o knjigama beletristike, što donekle i ima opravdanja, s obzirom na to da mnogi pisci udešavaju da se njihovo novo delo, roman ili knjiga priča (a tek pesnici!) pojavi baš za ovaj sajam. Ali, često, neopravdano, ostaju nepomenuta mnoga vredna stručna dela, iz raznih oblasti. A na ovom, kao i na ranijim sajmovima, pojavljuju se mnoge nove knjige koje se tiču raznih prirodnih i društvenih nauka, pa i umetnosti: istorije, istorije umetnosti, filozofije, arhitekture, građevine, prava, ekonomije, medicine, vojske, policije, sporta, menaymenta...

Ovogodišnji sajam prati velika izložba pod nazivom “Pedeset godina Sajma knjiga u Beogradu”, čiji je autor Radovan Popović. Ona pokazuje nastanak i život ovog sajma u proteklih pola veka. S njenih panoa se vidi da je prvi Beogradski sajam knjiga održan – u Zagrebu, krajem oktobra 1956. godine, pod pokroviteljstvom Josipa Broza Tita! A da je sledeće, 1957. godine, kada je u Beogradu izgrađeno novo sajmište, Udruženje izdavača i knjižara Jugoslavije sajam preselilo u Beograd. Od tada ova manifestacija gradi renome, posle sajmova u Frankfurtu i Moskvi, najvećeg stecišta knjiga u svetu.

Ovde su se sretali izdavači i knjige sa istoka i zapada. Onda kada to nije bilo baš uobičajeno. I onako kako se i danas nastoji da bude, sa sve četiri strane.

Izložba pokazuje da su u početku sajamske priredbe otvarali najistaknutiji političari u zemlji: Josip Broz, Edvard Kardelj, Rodoljub Čolaković, Avdo Humo, Stane Dolanc, Draža Marković... Prekid te neknjiževne niti učinjen je na 15. sajmu, 1970. godine, kada je ovu duhovnu smotru otvorio veliki Ivo Andrić, tada već nobelovac. Ali, od sledećeg oktobra opet su nastavili političari. I tako sve do 1988. godine, kada je otvaranje sajmova knjiga prepušteno književnicima. Takvu čast imali su: Desanka Maksimović, Vesna Parun, Milorad Pavić, Tanasije Mladenović, Vladimir Dimitrijević, Žorž Aldas, Takis Teodoropulus, Vladimir Volkov, Peter Handke, Boris Olejnik, Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev, Dejan Medaković, Svetlana Velmar - Janković, Hans Old Urstad, David Albahari, Milovan Danojlić i sad Qubomir Simović.

Trpeo je u svojoj poluvekovnoj istoriji Beogradski sajam knjiga razna iskušenja. Na sreću, preživeo ih je. Nastavlja on da ispisuje ne samo svoju istoriju. A tome, naravno, doprinose i sami posetioci sajma. Jer, zbog njih se i organizuje.

U svojoj memoarskoj prozi Stevan Raičković zapisuje: “Ide Sajam knjiga, biće rukovanja!”

Sajam traje!