Opasan je san o nacionalnoj čistoti

Svetlana Bojm, profesor na Harvardu, autorka knjige “Budućnost nostalgije”

Budućnost nostalgije - Svetlane Bojm je duhovita, ironična i pronicljiva studija o nostalgiji. Prateći istoriju nostalgije od prolazne boljke do moderne neizlečive bolesti, autorka je otvorila novo polje ispitivanja, postavila novu tipologiju i otkrila novu estetiku: izučavanje nostalgije. “Budućnost nostalgije” objavila je “Geopoetika” u prevodu Zije Gluhbegovića i Srđana Simonovića, koji su za ovaj prevod dobili nagradu “Aleksandar Spasić”, priznanje Udruženja književnih prevodilaca Srbije za prevod knjiga iz humanistike za period 2002 – 2005.

Svetlana Bojm, pisac i profesor, rođena je u Lenjingradu. U SAD je otišla 1981. godine. Doktorirala je na Harvardu, gde sada predaje slovenske jezike i književnost i komparativnu književnost. Napisala je studije: “Smrt pod znacima navoda: kulturni mitovi o modernom pesniku”, “Opšta mesta: mitologija svakodnevnog života u Rusiji”, “Kosmos: podsećanja na budućnost”, roman “Ninočka”. Piše kratke priče i pozorišne drame.

- Nostalgija je nešto veoma varljivo – kaže na početku razgovora naša sagovornica. – Svako od nas iskusio je osećaj nedostajanja i gubitka, ali mi često nismo sasvim sigurni šta je to za čim čeznemo i da li uopšte želimo da se to vrati. Ja sam nostalgiju definisala kao čežnju za domom koji više ne postoji ili možda nikada nije ni postojao. Na prvi pogled, čini se da je nostalgija čežnja za mestom, ali zapravo ona je čežnja za vremenom – vremenom našeg detinjstva, sporijim ritmom naših snova. Naročito je opasno pomešati vreme našeg detinjstva i mladosti koje smo svi cenili sa istorijskom epohom. Poznati američki istoričar Majkl Kejmen okarakterisao je nostalgiju kao “istoriju bez krivice”. Postoji nešto što je kičasto u vezi sa nostalgijom i njenim spoljnim manifestacijama. Ali, bilo bi problematično odbaciti moć nostalgije. Izazov je suočiti se sa zavodljivošću i manipulacijom nostalgije, njenim paradoksima, njenim igrama skrivanja i traženja.

U mom slučaju izazov je bio višesložan: lični, intelektualni, politički i artistički. Moje istraživanje nostalgije preokrenulo se u detektivsku priču. Pokazala sam da je reč nostalgija izvedena iz dva korena: nostos – povratak u zavičaj i algia – čežnja, ali ova reč je zapravo pseudogrčka. Izmislio ju je jedan Švajcarac, tek diplomirani student 1688. godine, kao definiciju medicinske bolesti, ozbiljne, ali ne i fatalne. Nije im padalo na pamet da traže lek za nostalgiju. Švajcarski doktori verovali su da opijum, pijavice i odmor u švajcarskim Alpima otklanjaju simptome nostalgije. Nasuprot našoj intuiciji, nostalgija potiče iz medicine, ne iz poezije ili politike. Među prvim žrtvama nove dijagnostikovane bolesti bili su različiti ljudi iz 17. veka, izmešteni iz svog mesta, slobodni, zaljubljeni studenti iz republike Bern, koji su studirali u Bazelu, domaći pomoćni radnici i služavke na poslu u Francuskoj i Nemačkoj i švajcarski vojnici koji su se borili vani. Epidemija nostalgije bila je praćena još opasnijom epidemijom “lažne nostalgije” naročito među vojnicima koji su bili izmoreni služenjem vani.

Iskreno, počela sam sa predrasudama protiv nostalgije. Radije bih volela da kažem da nostalgiju uzimam kao gotovu činjenicu i nisam želela da delim svoja najintimnija iskustva. Zbog toga što sam iz Rusije i imigrant u SAD, svako je očekivao da budem nostalgična, da živim van kulturnih stereotipa. Ja sam želela da razmišljam o odnosu između individualne ili egzistencijalne čežnje i kolektivne priče o izgubljenom zavičaju ili izgubljenom raju, o čemu su nam često pričali. I želela sam da rasvetlim neizbežne dileme modernosti. Ne kažem da mi je pisanje knjige pomoglo da izlečim sopstvenu nostalgiju. Ali, pomoglo mi je da joj se suprotstavim. I sada mogu reći kao i Simon Sinjore, omiljena glumica mojih roditelja, da nostalgija za mene “nije više ono što je nekad bila”.

Zašto je nostalgija po vašem mišljenju moderna bolest?

- Pa, ljubav za jednim domom i otaybinom, iskustva gubitka i čežnje, u potpunosti se nalaze kroz istoriju i jedna ili druga forma postoje u svim kulturama. “Odiseja” je jedna od prvih priča o nostalgiji u zapadnoj tradiciji. Nije slučajno što su reč “nostalgija” i opisivanje bolesti dijagnostikovani početkom moderne ere. To je bila potreba novog razumevanja vremena i nove kulturne pokretnosti. Moderna upotreba i zloupotreba nostalgije me naročito interesuje.

Pomenula sam da su optimistični lekari početkom 18. veka verovali da bi povratak kući izlečio nostalgiju. A potom su otkrili da dolazak kući može zapravo pooštriti simptome. Neki pacijenti su čak umirali kada se njihov san ostvario. U 18. veku doktori su tražili nostalgičnu kost, ali na kraju nisu uspeli da pronađu mesto u pacijentovom telu, mislima, srcu ili spoljašnjem svetu. Jedan doktor je rekao da je nostalgija “hipohondrija srca”, koja ima te simptome. On je takođe komentarisao da pesnici i filozofi treba da je razumeju bolje nego doktori medicine, da nostalgija ima veze sa ljudskim uslovima, iskustvima krajnosti, čežnje za apsolutnim. Na taj način nostalgija se od blage bolesti preobratila u neizlečivu. Početkom 19. veka, ono što se zvalo “maladie du pays” postalo je, “mal du siecle”- bolest modernog doba.

U širem značenju, nostalgija je pobuna protiv moderne ideje vremena, istorije i progresa. Nostalgičari su želeli da povrate nekakvo zlatno doba čistoće i jednostavnosti, da obrišu istoriju i preokrenu je u privatnu ili kolektivnu mitologiju. Posebno me je interesovalo ono što je savremeno i moderno u toj vrsti nostalgije. Nostalgija i progres su poput Yekila i Hajda: dvojnici i njihovi likovi u ogledalu.

Primećujete da sam u knjizi pisala o nostalgiji u množini. Raspoznala sam dve tendencije, koje sam nazvala restaurativna i reflektivna nostalgija. Restaurativna nostalgija stavlja naglasak na nostos, sa pokušajem da transistorijski izgradi izgubljeni dom. Reflektivna nostalgija odražava se na vremenu i čežnji, ne pokušava da ponovo izgradi originalni dom ili zavičaj i odlaže povratak kući, sumorno, ironično, očajno. Restaurativna nostalgija ne vidi sebe kao nostalgiju, već radije kao istinu ili tradiciju. Ona je u srži tekućeg nacionalnog i religioznog oživljavanja. Poznata su dva glavna plana: povratak poreklu i zavera. Reflektivna nostalgija je složenija. U najboljem ona može da predstavlja etički i kreativni izazov, ne izgovor za ponoćnu melanholiju. Ja verujem da ona ujedno može biti i nostalgija i bolest od doma. Znate da je Borhes napisao predivnu pesmu o Odiseju koji se vraća svojoj vernoj ženi i domu na ostrvu i potom postaje nostalgičan za svojim putovanjima.

Kako objašnjavate postkomunističku nostalgiju? Kao što vidite, u Rusiji i zemljama sa prostora bivše Jugoslavije javlja se nostalgija za starim, “boljim” danima?

- O tome sam puno pisala u svojoj knjizi, pa ne znam odakle bih počela. Provala nostalgije često se dešava posle revolucija; Francuska revolucija iz 1789, Ruska revolucija i tekuće “plišane” revolucije u istočnoj Evropi bile su praćene političkim i kulturnim manifestacijama čežnje. U Francuskoj nije samo stari režim stvorio revoluciju, ali u nekom pogledu revolucija je stvorila koncepciju starog režima. Na neki način postkomunistička kultura stvorila je ukrašenu verziju “komunističke” ere, kao vrstu starog režima. Nostalgija pomaže ljudima da prežive u epohi tranzicije. Qudi nisu bili nostalgični za komunističkom ideologijom, već za sigurnim načinom života u kojem su uživali u svojoj mladosti, za opštom kulturom, humorom, vremenom uživanja i dokolice, pa čak i za nekim formama otpora komunističkoj ideologiji. U svojoj knjizi govorim o ruskoj postkomunističkoj nostalgiji, kao i o jugonostalgiji i nostalgiji u Nemačkoj, sa mnogim primerima. Svaki od njih je veoma zabavan i interesantan. Na primer, u slučaju bivše Jugoslavije: šta je predmet nostalgije – filmovi Dušana Makavejeva, pesme Đorđa Balaševića ili guslarske pesme? To stvara mnoge razlike.

Tokom '90-ih postojalo je dosta ironijske upotrebe komunističke nostalgije u Rusiji – u restoranima, filmovima, popularnim pesmama, umetnosti. Bila je to forma prizivanja duhova u kulturi, pozorištu, sećanjima. Studenti iz Amerike koji su bili u Rusiji smatrali su da je kul nositi majice sa natpisom KGB. Ne mislim da bi ta moda trebalo da ima isto značenje zbog očitih razloga. U stvari, raspoloženje u zemlji počelo je da se menja sredinom i u kasnim devedesetim i mi bismo rekli u Rusiji da to “nije bilo slučajno”. Postepeno, nostalgija je zamenila istoriju i politiku. U ranim devedesetim, mnogi moji prijatelji su smatrali staljinističku muziku kao zabavu, nešto što je kemp i kontroverzno, što dopušta suočavanje sa starim demonima i starim pobožnjacima. Sada nove generacije često gledaju iste filmove kao odraz sjajne nacionalne prošlosti... bez ikakvog humora (što se poklapa i sa rezultatima jedne sociološke studije). Drugim rečima, ono što je izgubljeno i zaboravljeno je u istoriji, i zahteva kritičko iščitavanje. Umberto Eko je govorio o “ars oblivionalis” – o umetnosti zaboravljanja koja deluje širenjem privida, tako da nikada i ne pamtite da li je postojao original. Delovi savremene arhitekture u Rusiji i pogledi na istoriju čini se da su rezultat pojave “ars oblivionalis”. To što se dešava u ruskoj državnoj politici danas – zvanično, novo pisanje istorije kojom se predstavlja ruska slava, staljinističko iskustvo (sa malim spominjanjem gulaga i uloge bezbedonosnog aparata) kao jedna pastorala, manipulacija emocionalnim vezama i teškoćama ljudi je van nostalgije. To ima direktan uticaj na dnevnopolitičku situaciju. Nostalgija nije krivac u tom slučaju.

Kaže se da je nostalgija marketinško čudo i takođe san diktatora. Možete li to pojasniti?

- Apsolutno ste u pravu. U oba slučaja se manipuliše našim emocijama. Diktatori se uzdaju u univerzalnu emocionalnu molbu, konspirativnu logiku i harizmu. Trgovci stvaraju vrstu očekivane nostalgije. Kad je reč o slučaju trgovaca, oni nam nude različite verzije nostalgija, mnogostruke izbore. Neki od njih mogu biti bezopasni, što je stvar stila ili mode, poput hipi odeće. Ne treba ih sve demonizovati. Najozbiljnije nostalgije postoje u množini. Nostalgija može biti poetska kreacija, individualni mehanizam opstanka, protivkulturna praksa. Na nama je da preuzmemo odgovornost za našu nostalgiju i ne dopustimo drugim tvorevinama da se bave nama.

Postoje li razlike između nostalgije u SAD i Evropi?

- Čudno je što ne smatram da granica jasno prelazi preko okeana. Ponekad pomislim da ima više sličnosti između nekih mesta u Evropi i Americi, nego između dva mesta u Americi. Ja živim na istočnom rubu američke istočne obale i moj omiljeni grad u Americi je Wujork, koji je ostrvski grad. Ja sam došla sa ekstremno zapadnog ruba Rusije, iz Sankt Peterburga, grada koji nazivaju i “strancem u svojoj zemlji”. Bio bi kliše reći da su Evropljani više nostalgični za kulturom, a Amerikanci za prirodom. U 19. veku američki doktori su verovali da je nostalgija glupa evropska bolest i da su Amerikanci ljudi budućnosti i “prirodna nacija”. Sada je slučaj teži. Ne govorim za celu Ameriku. U “mojoj maloj Americi”, u Bostonu ili Wujorku našla sam “miroljubivu koegzistenciju” mnogih nostalgija koje ne isključuju druge i žive jedna uz drugu poput različitih etničkih restorana. Na nesreću, postoji mnogo nerasvetljenih nostalgija kod nekih sadašnjih američkih političara: traženje “tradicionalnih vrednosti” koje često idu protiv najbolje američke tradicije. Ali taj fenomen nije jedinstven za Amerikance. Svaka jača advokatura od “tradicije” često sadrži ponovo izmišljenu tradiciju. Te “nove tradicije” često su rigidnije i konzervativnije od aktuelnih živih tradicija koje su fleksibilne i menjaju se vremenom. SAD je po tom pogledu decentralizovana zemlja. Tu možete pronaći “plavu” i “crvenu” nostalgiju u sasvim različitoj senci (“plava” se odnosi na prodemokratske države protiv “crvenih” prorepublikanskih država). Postoje još i različite imigrantske nostalgije i ponekad one nisu etnički određene. Na primer, moji prijatelji iz Latinske Amerike idu u ruske restorane u Wujorku i više uživaju u prizorima ruske nostalgije, nego u kubanskoj ili argentinskoj nostalgiji. Dopada mi se ideja ukrštenih kulturnih migracija nostalgija koje idu izvan nacionalnih veza.

Koje su veze između nostalgije i nacionalizma?

- To je veoma važno pitanje. Suštinski, najfundamentalnije forme nacionalizma (ne govorim u interesu nacionalne kulture i istorije, već o političkom nacionalizmu isključive vrste) počivaju na dva mita: o povratku poreklu i teoriji zavere. To je takođe karakteristika desnog krila popularne kulture. Zaverenički pogled na svet reflektuje nostalgiju kao jednostavnu premodernu koncepciju dobra i zla i neizbežnog krivca, mitskog neprijatelja. Dvojaka vrednost, složenost istorije i specifičnost modernih okolnosti je na taj način izbrisana, moderna istorija je viđena kao ispunjenje drevnih proročanstava. “Dom” u ekstremističkoj teoriji zavere zamišljen je odano, zauvek pod opsadom, zahteva odbranu protiv zaverenih neprijatelja. Ova vrsta nacionalizma podetinjuje ljude, manipuliše emocijama i strahovima detinjstva. Obično, kada počnete da pričate o nacionalizmu, nacionalisti vam odmah odgovore: “Pogledajte ih, oni su veći nacionalisti od nas.” Teško da je to dobar izgovor za bilo kakvo razmišljanje, koje mora početi posmatranjem samog sebe. Nacionalistički diskurs te vrste funkcioniše kao diskurs tinejyerske pretnje u školskom dvorištu: “Ne volimo ih, zato nas proganjaju.” Mislim da je ta konspirativna struktura rigidnih formi nacionalizama opasna zbog premoderne čistote. To, naravno, ne znači da moramo da zaboravimo ono najbolje iz naše tradicije ili da oslobodimo nostalgiju našeg detinjstva i snova nekim drugim vremenom i mestom. Problem nacionalističke nostalgije je taj što isključuje nostalgije i čežnje drugih. Živimo u međusobno povezanom svetu i san o nacionalnoj čistoti je veoma opasan. O tom pitanju najbolje je pisao jedan pisac iz bivše Jugoslavije. Mislim, naravno, na Danila Kiša.

Kroz istoriju možemo pronaći više nerazumljivih odnosa između nostalgije i romantičnog nacionalizma. Na početku, nostalgija je bila povezana sa konceptom patriotizma, ali često paradoksalno. Vojnici su koristili nostalgiju kao izgovor da bi izbegli odred. Oni su voleli svoje domovine toliko da nikada nisu poželeli da ih ostave ili su zbog toga i umirali. U ranom 19. veku nostalgija je postala bolest romantičnog nacionalizma. U svakom istočnoevropskom jeziku postoji reč za nostalgiju u ruskom – toska, poljskom – tesknota, rumunskom – dor, češkom – litost’, one su zasluživale da budu jedinstvene, posebne i neprevodljive. U stvari, sve te reči su sinonimi. One dele istu “gramatiku” romantičnog nacionalizma, istu suprotnost kulturnog univerzalizma. Poezija i romantični nacionalizam su nudili divan san. Problem nastaje kada poetska metafora radije postane temelj za politiku i istoriju, postane “naša baština”, nego predmet kritičkog posmatranja. Vidim da postoji opasnost od preteranog oslanjanja na emocionalne veze, trošenja kritičke odgovornosti i rasuđivanja i prihvatanja kolektivne priče o nostalgiji, o upotrebi istorije, pojedinačne biografije i usmenog pamćenja, jednog iskustva i rasuđivanja. Meni se više dopada kreativna, humorna, kosmopolitska nostalgija.

Kako vidite nostalgiju u godinama koje dolaze, pod svetlom globalizacije?

- Znate da globalizacija takođe postoji u množini, neko može govoriti o ekonomskoj globalizaciji, internacionalnoj popularnoj kulturi, tehnološkoj globalizaciji ili kulturnoj globalizaciji ili čak o onome što ja zovem u knjizi “lokalkosmopolitizam”, što uvek karakteriše gradsku kulturu. Tu je trik. Globalna i lokalna kultura su međusobno zavisne. Ja sam čak i izvela novi termin “glokalna kultura”. Daću vam primer jednog ruskog bistroa u Moskvi. Ruski restoran brze hrane proizveo je sebe u nacionalnu alternativu Mekdonaldsa (što, zapravo, i nije loše). U nekim oblicima nostalgije, lokalizma ili čak novog fundamentalizma, često se koriste dostignuća moderne tehnologije i oslanjanje na globalnu kulturu. Dnevnik teroriste, nedavno štampan u Londonu, otkriva da govori modernim slengom, ima udela u najgorim predrasudama protiv samog sebe (u tom slučaju, Pakistanca) svoje zajednice i ljubavi prema video-igrama, mobilnim telefonima, Internetu. Tu postoje mnogi paradoksi. Često se najstrastveniji kritičari ljudskih prava i zapadnog sistema odmah žale u trenucima neprilika i traže za sebe prava. Nostalgija može biti neophodna kao “korekcija” za tehnološko i ekonomsko ujedinjenje kulturne različitosti. U tom odnosu može biti produktivna i interesantna. Neko može biti nostalgičan za staromodnom “globalizacijom” i drugim formama među kulturnim vezama, sporijim i smisaonijem tempom vremena.

Ispričaću vam jednu zabavnu priču. Kada sam završila pisanje knjige, želela sam da naučim nešto novo što neće imati nikakve veze sa nostalgijom. Na Internetu sam potražila reč sajberpank. I otkrila sam da su svi sajberpankeri nostalgični za dobrim starim danima.

Da li je nostalgija vrsta utopije?

- Može biti i utopija i distopija. Onaj od nas ko je odrastao proučavajući “naučni komunizam” u školama, zna da smo ga dovodili u vezu sa “svetlom budućnošću”. U stvari, reč u-topija označava ujedno i mesto kojeg nema i dobro mesto. I kao što znate, ta reč je stvorena u umetnosti, ne u politici i ponekad bi trebalo ostati u domenu imaginacije. Verujem da bi neki snovi trebalo da ostanu snovi. Jer, jedanput kada pređu u život, oni postaju noćne more.

Ista je stvar i sa nostalgijom. Čudno je da je 20. vek počeo futurističkom utopijom, a završio se nostalgijom. Mislim da se preokupacija nostalgijom završila negde u '60-im godinama. Sada budućnost nije moderna. Nostalgija ima utopijski element, ali se više ne odnosi direktno na budućnost. Većina opštih nostalgija je direktno uperena ka prošlosti i to ne u smeru koji se odigrao, već u onom pravcu u kome je mogao ili trebalo da se ostvari. Prošlost je postala vrsta zlatnog doba, izgubljenog raja. Umesto lične i kolektivne istorije kroz koju smo prošli, nostalgija stvara nanovo jednu vrstu elegije ili pastorale.

U jednu ruku, utopijski elementi u nostalgiji mogu biti inspirativni, kreativni i produktivni kada ne pokušavamo da posmatramo utopiju književno ili poput citata sovjetske pesme iz mog detinjstva: “da se bajka obistini”. Ponekad utopijska želja za nostalgijom nije direktno usmerena ka prošlosti, nego je sa strane. Onda pomislimo da se ne drži puta, potencijala, opcija. Moj stav je da najinteresantnija nostalgija nije ni retrospektivna ni restaurativna. Nostalgija može biti i dalekovida. I to je razlog što sam pisala o “budućnosti nostalgije”, što nam pokazuje da ona ima oblik.

Vujica Ognjenović