Ponuda za novu ravnotežu

Bela kuća u Vašingtonu je, izgleda, sve više zaokupljena Kinom... Kao najbolja ilustracija te činjenice mogla bi da posluži najava da se – samo nešto više od mesec dana otkako je kineski predsednik Hu Jintao početkom septembra ove godine bio u Americi – američki predsednik DŽordž Buš sprema na važan put u Kinu, već tokom sledećeg meseca...

Istina, priča o učestalim susretima vodećih ličnosti Amerike i Kine ne bi bila kompletna ako se smetne s uma da su i odnosi Moskve i Pekinga u poslednje vreme doživeli veliki procvat. O čemu bi mogli da svedoče ne samo susreti ruskog predsednika Vladimira Putina i kineskog predsednika Hua, nego i uspešno funkcionisanje novog kinesko-ruskog mehanizma “strateških konsultacija”. Najnovija runda takvih konsultacija održana je prošle nedelje u Pekingu, a kineski predsednik Hu se tom prilikom sreo sa predsednikom ruskog saveta za nacionalnu bezbednost Vladimirom Ivanovom i o tim razgovorima se “veoma pozitivno izrazio”.

Inače, između dva susreta američkog predsednika Buša i kineskog predsednika Hua tokom ove jeseni, Kina je lansiranjem svog prvog svemirskog broda sa ljudskom posadom najavila i velike kosmičke ambicije. Što bi, možda, mogao biti i dodatni razlog za američkog predsednika da požuri u Peking, da ga tamo neko ne bi preduhitrio... A, u međuvremenu je i Bušov najbliži saradnik, ministar odbrane Donald Ramsfeld obavio jedno važno putovanje u Kinu. I, ponovo razgovarao sa kineskim predsednikom Huom i svojim kolegom, ministrom odbrane Cao Gangčuanom... Tom prilikom, prvom šefu Pentagona koji je zvanično posetio Kinu ukazane su izuzetne počasti: on je bio prvi Amerikanac koji je pozvan da poseti sedište i glavni štab “Drugog artiljerijskog korpusa”, nedaleko od Pekinga, koji u svom sastavu ima i kineske strateške rakete... Mada se žalio da mu nije omogućeno da obiđe i “kineski Pentagon”, na tzv. “Zapadnim bregovima” izvan prestonice...

Sticajem okolnosti, tokom rečene Ramsfeldove posete Pekingu i njegovih razgovora sa vodećim kineskim vojnim ekspertima i stratezima (vođenim u Centralnoj partijskoj školi) već je nagovešten i mogući pravac novog strateškog razmišljanja Vašingtona u vezi sa inače veoma kompleksnim odnosima sa Kinom. Iz čega bi, opet, mogla da proistekne i nova strateška ponuda koju predsednik Buš, izgleda, namerava da zvanično saopšti Pekingu.

Sve, naime, govori da zvanični Vašington, koji je i dalje najviše usredsređen na vojnu problematiku (Irak, Avganistan, Iran, Severna Koreja, rat protiv terorizma...) nije oduševljen brzim rastom kineskih vojnih potencijala... Tačnije, procesom logičnog prerastanja ogromne kineske ekonomske moći u vojnu silu.

Zvanično, Kinezi uporno ponavljaju da oni ne prete nikome i tvrde da izdvajaju samo skromnu sumu od oko 30 milijardi dolara godišnje za odbranu. Ali, šef Pentagona, Ramsfeld, poznat po nedostatku smisla za uglađeno diplomatsko ophođenje, otvoreno kaže da im u tom pogledu ništa ne veruje... I, navodi da ima razloga da sluti da Peking za modernizaciju svojih oružanih snaga sada izdvaja barem tri puta više nego što priznaje, odnosno najmanje 90 milijardi dolara godišnje... To, naravno, počinje ozbiljno da brine zvaničnike u Vašingtonu, bez obzira na činjenicu što Amerika za odbranu izdvaja više od 430 milijardi dolara godišnje, odnosno daleko najviše na svetu.

Recimo, Ramsfeld je još prošlog leta glasno prigovarao Pekingu što je instalirao “najmanje 500 raketa” usmerenih prema Tajvanu, koje bi mogle biti upotrebljene u trenutku kad zvaničnici u Pekingu procene da ima razloga da se interveniše vojnom silom na ovom ostrvu, koje se smatra delom suverene kineske teritorije... Prilikom boravka u Singapuru, u junu ove godine, američki ministar odbrane je upozoravao da Kina već duže vreme iz godine u godinu beleži dvocifreni rast vojnog budžeta, što bi moglo ozbiljno da ugrozi postojeći odnos snaga u Aziji, gde je Amerika izgradila strateško partnerstvo sa Japanom i Južnom Korejom...

Situacija o kojoj je govorio Ramsfeld je utoliko komplikovanija što dve zemlje, koje sada imaju veoma razvijenu ekonomsku i političku saradnju, na vojnom planu već godinama nemaju gotovo nikakvih kontakata. A, njihovi vojnici jedni druge, praktično, gledaju samo “preko nišana”... Tome je, svakako, doprinela i svojevremena odluka Pentagona da – uz ostale civilne ciljeve koji su bombardovani u Srbiji – svoje bombe usmeri i na Ambasadu NR Kine u Beogradu. A, potom i sudar jednog špijunskog aviona američke mornarice sa kineskim vojnim avionom iznad Južnog kineskog mora 2001. godine, koji je – po mišljenju Kineza – bio namerno insceniran u svrhu provokacije...

Kako bilo da bilo, zvanični Vašington je, izgleda, konačno shvatio da više ničim ne može sprečiti ubrzano jačanje kineskih vojnih potencijala, i odlučio je da učini jedino što mu u takvoj situaciji još preostaje: da svojim potencijalnim glavnim rivalima u jugoistočnoj Aziji pruži ruku! I, ponudi neku vrstu strateškog partnerstva na vojnom planu...

Drugim rečima, tokom nedavne Ramsfeldove posete Kini bila je vidljiva spremnost gosta iz Amerike da se sve nekadašnje tenzije izazvane različitim incidentima i američkim čestim prigovorima zbog jačanja kineske vojne sile i njenih navodnih vojničkih ambicija ostave po strani. Što bi u slučaju Tajvana, verovatno, trebalo shvatiti i kao faktičko priznanje da je svaka nada u eventualnu američku vojnu odbranu separatističkih ambicija na ovom kineskom ostrvu ravna čistoj iluziji... Umesto toga, Ramsfeld je svojim kineskim domaćinima nedvosmisleno stavio do znanja da želi da razgovara o budućoj vojnoj saradnji Kine i Amerike, o razmeni vojnih stručnjaka, o budućim zajedničkim mirovnim operacijama i drugim zajedničkim vojnim akcijama...

Ta priča, naravno, ima svoju logiku. Ona, zapravo, po mnogo čemu podseća na sve što se svojevremeno, tokom protekle dve decenije, odigravalo na ekonomskom planu. Jer, kad su Kinezi krenuli da osvajaju svetska tržišta, najpre tržišta tekstilnih roba, a potom da na svetsku pijacu iznose i svoje proizvode iz oblasti elektronike i drugih industrijskih grana, bilo je mnogo onih koji su pokušavali da ih u tome spreče i zaustave. Međutim i najtvrdokorniji zagovornici sprečavanja uvoza jeftine kineske robe su u međuvremenu shvatili da je to jalov posao... Umesto toga, krenuli su da i sami investiraju i počnu da prave poslove u Kini, u nameri da iskoriste prednosti koje pružaju potencijali tog ekonomskog džina...

Recimo, zemlje EU (Nemačka, Francuska i ostale) su od samog početka otvaranja Kine prema svetu bile mnogo fleksibilnije i manje ideološki opterećene od Amerike. Japan i japanske firme pogotovu. Ali, Amerikanci su kasnije nadoknadili zaostatak i krenuli da koriste svoje prednosti koje proizilaze iz neuporedivo najvećeg iznosa sredstava uloženih u istraživanja i razvoj: američke softverske firme i džinovske korporacije u domenu informacionih tehnologija sada se prosto utrkuju koja će od njih više investirati u Kini... Tačnije, svi su – neko pre neko kasnije – izračunali da se saradnja sa Kinom mnogo više isplati od bilo kakve konfrontacije... Zato sada, očito, prisustvujemo i nekoj vrsti zakasnelog američkog priznanja da to pravilo, već dokazano u ekonomiji, važi i na vojnom planu...

U međuvremenu, dok se Peking bude pripremao da krajem sledećeg meseca ugosti američkog predsednika Buša, kome će u Kini biti ukazana izuzetna dobrodošlica, kineski predsednik Hu Jintao će – prvi put otkako je stupio na ovu funkciju – posetiti Severnu Koreju. Biće to, ujedno i prva poseta jednog kineskog lidera ovoj susednoj državi na neuralgičnom korejskom poluostrvu još od 2001. godine. Stoga nema sumnje da će Koreja i mir u ovom delu jugoistočne Azije biti jedna od važnih tema i prilikom njegovog susreta sa američkim predsednikom Bušom. Jer, Kina je preuzela značajne diplomatske obaveze u odnosu na Pjongjang, sa kojim tradicionalno ima uzorne odnose, i novom kineskom rukovodstvu je sada verovatno stalo da i u ovom pogledu demonstrira sopstveni kredibilitet i svoju diplomatsku i državničku umešnost. Naročito u svom neposrednom susedstvu.

Naravno, reč je o nuklearnim i drugim ambicijama severnokorejskog režima, za koje bi Kina trebalo da se pobrine, kako bi mogla da se nastavi nesmetana saradnja sa Amerikom i ostalim zemljama u regionu, koje imaju legitimno pravo i dobre razloge da brinu za svoju bezbednost...

Možda bi i to sa Severnom Korejom moglo da bude neka vrsta testa izuzetnog državničkog kredibiliteta uoči predstojećih razgovora na najvišem nivou o ponudi za uspostavljanje svojevrsnog strateškog vojnog partnerstva Amerike i Kine?

Ne treba, naravno, zaboraviti da bi predsednik Buš, u svom drugom mandatu, baš kao i mnogi američki predsednici pre njega, voleo da učini nešto krupno po čemu će biti upamćen. Ako bude tražio savet od svog oca, nekadašnjeg američkog ambasadora u Kini, koji je pre više decenija bio svedok dramatičnih istorijskih promena u najmnogoljudnijoj zemlji na Dalekom istoku, i postepenog rađanja jednog novog ekonomskog džina, nije teško pogoditi šta bi to moglo da bude...

Ali, kako je ovde pre svega reč o odnosima velikih sila u trouglu Vašington – Peking – Moskva (zato što Evropa u toj priči još ne govori u jedan glas), može se očekivati da će svaki pojedinačni igrač uvek najpre pažljivo osmotriti šta čine preostala dvojica. I, nastojati da barem zadrži kakvu-takvu ravnotežu, ako već nije u stanju da drugoj dvojici nametne igru u skladu sa svojim interesima. Bilo je, zato, vrlo ilustrativno što je baš u toku opsežnih diplomatskih priprema za posetu američkog predsednika Buša Kini puštena u opticaj i vest o planovima za putovanje ruskog predsednika Vladimira Putina u Japan, koje će biti realizovano praktično u isto vreme dok Buš bude boravio u Kini...

Japan, kao najvažniji strateški partner Amerike u Aziji, i jedna od onih zemalja radi čije odbrane su u regionu jugoistočne Azije stacionirani veliki američki vojni potencijali, ima naravno mnogo razloga da se pita – šta bi za njega značilo uspostavljanje nekakvog novog vojnog strateškog partnerstva Amerike i Kine u doglednoj budućnosti? Pogotovo ako se imaju u vidu jednako kompleksni odnosi Kine i samog Japana, koji su u poslednje vreme povremeno prolazili kroz burna razdoblja... Stoga je, valjda, razumljiva i potreba Japana da što pre potpuno normalizuje svoje, takođe kompleksne, odnose sa Rusijom, još opterećene nasleđem burne prošlosti...

Sve se u Aziji, izgleda, zatalasalo otkako su najviši zvaničnici u Vašingtonu počeli češće da se sastaju sa Kinezima, nagoveštavajući i mogući radikalan zaokret u svojoj vojnoj strategiji prema vodećoj sili u ovom delu sveta.... Zato, teško da bi moglo biti slučajno što je protekle sedmice i specijalni izaslanik indijskog premijera Manmohana Singa, Natvar Sing, otputovao u Moskvu, da bi se tamo sreo sa premijerom Vladimirom Putinom i sa njim i njegovim saradnicima razgovarao opet o strateškim temama u oblasti nuklearne energije, odbrane, ekonomije, nauke i tehnologije...

Jer, svi veliki igrači u Aziji odmah žure da se međusobno konsultuju i da se pripreme za mogući novi raspored snaga, kako bi održali ravnotežu.