Neko se nije snašao

Crna statistika Vojske kaže da su ove godine, od ukupno šest nesreća sa smrtonosnim ishodom u Vojsci SCG, četiri samoubistva. Prošle godine, takođe. Inače, slučaj “Topčider” se i u Vojsci računa kao ubistvo. A pored ovih nekoliko samoubistava, prošle godine su četiri vojnika stradala u saobraćajnim nesrećama, vozeći svoja privatna vozila. Vojna statistika kaže da je u 2003. godini mnogo više njih stradalo na odsustvu u saobraćajkama. Ako se uzme u obzir broj od 18 750 regruta ove godine, i 32 258 prošle, onda se dolazi do vrlo niske stope samoubistava (16 promila), što na svetskom nivou spada u prosek. Ali, govoriti o ljudskom životu u promilima, dođe kao surovo svođenje na brojke nečega što predstavlja mnogo dublji izraz krize i pojedinca i društva.

“U poslednje dve godine, od svake upućene grupe na služenje vojnog roka, svega 40 – 60 odsto regruta bilo je potpuno sposobno”, kaže za NIN pukovnik Radivoj Vukobratović iz Uprave za odbranu Ministarstva odbrane. Samo od 8 800 “septembaraca”, 298 je slato na ponovnu procenu sposobnosti, a od njih je čak 247 otpušteno iz Vojske, što privremeno, što trajno. Kod dvadeset odsto vojnika su primećeni porodični ili “razvojni problemi”, a 38 odsto ima psihijatrijske ili druge medicinske dijagnoze. Ono što je pre samo nekoliko meseci tvrdio jedan od komandanata u Kopnenoj zoni bezbednosti, sada je postalo zvanični podatak; preko devet odsto njih su nezreli, a nedovoljni koeficijent inteligencije ima četiri odsto. Kako je samoubistvo ili pokušaj samoubistva istovremeno i apel i kazna za okolinu, za porodicu naročito, utoliko je važniji procenat onih koji su opterećeni porodičnom patologijom – devet odsto. Ako je za utehu, opada procenat onih koji upotrebljavaju narkotike ili su ih nekad probali. Alkoholizam u porodici, duševne bolesti, samoubistva, kriminalno ponašanje – ove karakteristike prate moderne regrute. U vremenu koje zbog demokratičnosti obiluje suprotnostima pa i izvesnom vrstom nepravde, pri čemu se ne misli na onu priču da su oni koji služe vojni rok u civilnoj službi, dakle kod svojih kuća, mama i tata, u nepravednom položaju u odnosu na pravedno raspodeljene vojnike u kasarnama.

Vojska kao i celo društvo prolazi tranziciju. U nekadašnjoj JNA za sve je bilo isto. A i bilo je, na prvi pogled, mnogo više nesreća, čak 115 do 120 godišnje! Bilo je, naravno, i samoubica i onih koji su stradali zbog neopreznog rukovanja oružjem i saobraćajki. Onda se nije pisalo niti govorilo o tome a samoubice se nisu sahranjivale uz vojne počasti. Drukčiji je to odnos bio prema samoj Vojsci, služenju, a ni ideologija socijalizma sa ljudskim licem nije pogodovala naduvavanju ovakvih priča. Važeća parola da je briga o čoveku iznad svega značila je da su se oficiri, neopterećeni materijalnim brigama, mogli više pozabaviti svojim vojnicima. Danas, kada se zalažemo za stvaranje profesionalne vojske u kojoj je primarna efikasnost, a opet uz sve materijalne nevolje, teško će se sresti oficir koji posle radnog vremena prošeta do kasarne da pita vojnike pišu li im od kuće. Iako je odnos danas manje krut, briga o ljudima se prepušta medicinskom osoblju u trupama. “Beležimo blagi porast stope suicida. Ta stopa kreće se između 12 i 16 promila”, tvrdi za NIN psiholog Milanko Čabarkapa, načelnik Odeljenja za vojnu psihologiju Vojnomedicinske akademije.

O kakvom je odnosu reč govori i studija napravljena u periodu 1982-1986. godina, urađena na uzorku od 310 ispitanika. Među ovih 310 ljudi, čak 54 njih je patilo od težeg oblika sklonosti ka samoubistvu. Socijalna struktura ovih ljudi je pokazala da su samoubistvu skloniji ljudi sa sela kao i oni sa nižim obrazovanjem. U nacionalnom pogledu, pre svih su bili Albanci, Crnogorci, što je suprotno uvreženom mišljenju da tamo gde se puca u drugog, ne puca se u sebe. Iza njih su Mađari, pa Romi. Studija je obuhvatila i načine izvršenja samoubistva ili njegovog pokušaja. Zanimljivo, ali za razliku od današnjih vojnika-samoubica koji koriste gotovo isključivo vatreno oružje, nekadašnje samoubice su koristile i utapanje, sečenje vena, skakanje, trovanje. Mesto i vreme su takođe bili raznovrsnije birani. Danas, to je gotovo isključivo na straži i metkom. Što, veruju vojni psiholozi, opet nije slučajnost. U 17 odsto slučajeva korišćeno je gušenje.

Zašto se danas mladi ubijaju i na koji način to sprečiti? U Vojsci kažu da je jedan od glavnih problema to što regrutni sistem danas dozvoljava da se pregled izvrši u osamnaestoj godini, a da onda prođe nekoliko godina do upućivanja u jedinice.

Zato se Odeljenje za vojnu psihologiju VMA nedavno založilo da se lekarski pregled obnovi u godini kada regrut treba da bude upućen u jedinicu. Regrutovanje u jedinstvenom centru, kao što to rade Amerikanci, na primer, omogućilo bi bolji rad na ovim poslovima. Pregled, kome su regruti u periodu adaptacije podvrgnuti, očito nije dovoljan. Osim toga, tek se tada, zahvaljujući upitniku, Vojska upoznaje sa socijalnim profilom regruta. Koliko su pregledi važni, pokazuje i slučaj Jožefa Menedera, s početka devedesetih. Meneder je u Vranju ubio šest vojnika. Nakon tragedije, tim psihologa i psihijatara koji je početkom devedesetih oformila VMA upravo zbog ovakvih slučajeva, otišao je u Vranje i utvrdio da Meneder, klasičan psihopata, uopšte nije prošao lekarski pregled! Propust, dakle. Meneder je maltretirao mlade vojnike a nakon prijave zbog toga, rešio je da ubije onoga koji ga je prijavio. U trenutku suženja svesti, noseći oružje kroz kasarnu i uplašen, počeo je da puca i na druge. Javnost nije imala prilike da vidi izveštaj vojnih stručnjaka pa je prihvatila tezu da je Meneder počinio zločin zato što je, navodno, bio pripadnik satanističke sekte. Veliki propust, baš kada je ponestalo ideoloških neprijatelja za izgovor, pa su onda dobrodošle i verske sekte koje su stupile na scenu. Inače, tada su preglede vršili lokalni domovi zdravlja da bi tek nakon 2000. godine, zbog finansijskih neprilika, Vojska vratila regrutne poslove svojim medicinskim centrima.

Razgovori koji danas u vreme adaptacije obavljaju sa vojnikom starešine i trupni psiholozi pokazali su da je i Darko Milovanović, vojnik koji se nedavno ubio u Pirotu, trebalo da ide na ponovnu proveru sposobnosti. Šta je trupni lekar našao i zašto je pomoć kasno stigla, videćemo u izveštaju triju komisija koje prema vojnim pravilnicima treba da ispitaju slučaj (komisija koja ispituje poštovanje pravila službe i discipline, sudsko-istražni organi vojnih odeljenja sudova i tužilaštva, i psihološko-psihijatrijska komisija). Popravljanje regrutnog sistema je samo donekle od pomoći. Ako je tačno da je ono što se dešava sa Vojskom slika celog društva, da je tranzicija ta koja jede ljude, onda mi imamo širi problem.

“Postoje bar tri grupe činilaca koje određuju samoubicu”, tvrdi profesor Čabarkapa. “To su karakteristike ličnosti i sredine iz koje ona dolazi, zatim situacioni faktor, tj. kontekst u kome se vrši pokušaj, i aktuelno funkcionalno stanje. A tu su i četiri koncepta teorija o samoubistvu: sociološki, psihološki, psihijatrijski i biološki ili genetički koncept.” Drugim rečima, na vojnika u specifičnom emocionalnom stanju može uticati i nedobijanje pisma od kuće. Možda je bolji primer vojnika koji nije dobio dozvolu da putuje na svadbu člana svoje porodice pa je ukrao vozilo, pobegao i doživeo saobraćajnu nesreću.

Zbog manjka vojnika ali ne i dužnosti, često se dešava da vojnici idu na stražu i po pet puta u 24 sata. A premor i vatreno oružje ne idu dobro jedno s drugim. Razlozi samoubistva mogu biti i delom kriminalne prirode. Pre nekoliko godina se u Knjaževcu ubio vojnik koji je odsluženjem vojnog roka dobio skraćenje kazne zatvora zbog incidenta u kome je nekoga izbo nožem. Vojnik je bio pred “skidanjem” kada je počeo da dobija preteća pisma. Ubio se na straži, što je inače često mesto za ovaj čin. Obaška to što su adaptacioni period, praznici kao i dani pred okončanje služenja, poseban psihološki trenutak za vojnika.

“Mlađe generacije danas brže fizički i socijalno sazrevaju. Ali, ostaju emocionalno nezreli, nesposobni da prevaziđu probleme”, objašnjava Čabarkapa.

Drugim rečima, nešto svakako jeste u vojnoj organizaciji. Ali ni izdaleka sve. Pomalo je i do razmaženosti, nepripremljenosti za život, a to je već na porodici. Ma kako to surovo zvučalo onima koji su direktno pogođeni ovom pojavom. Neko se nije snašao, neko to nije ni mogao. Rezultat je tragičan. I za samoubicu, i za njegove najbliže, pa i za samu Vojsku.

“Pucaju” i starešine Vest da je vojnik izvršio samoubistvo je uvek vest, za banderolu na naslovnoj strani. Valjda zato što se regruti šalju na brigu Vojsci. Ali kada starešina izvrši samoubistvo, kada ga pokuša, to se već ne beleži. “Tvrdim da je u poslednje dve godine stopa samoubistava među starešinama u porastu u odnosu na istu kod regruta”, kategoričan je general Ninoslav Krstić. “Oko 16 000 ih je bez stana, plate su male i jedva da zadovoljavaju osnovne potrebe. Generalno, vojni standard je stao na nivou od pre dvadeset godina. Isto važi i za sadržaje u slobodno vreme koji su za regrute i sprečavanje ovakvih događaja od velike važnosti. A samoubistava je bilo i ranije, samo se nije pisalo o tome.” Koje se starešine ubijaju? Po raspoloživim podacima, mlađi ljudi, sa radnim stažom između pola godine i pet godina (62 odsto). Oko 21 odsto samoubica među starešinama ima 6-9 godina staža, a osam odsto ima do 13 godina. Najmanji postotak je među onima sa preko 16 godina staža: četiri odsto. Adaptacija je, dakle, teška i starešinama. O standardu da i ne govorimo. Tu su i radna opterećenja, sklonost ka perfekcionizmu, stres, dežurstva, vanredne dužnosti, obavljanje nekoliko dužnosti istovremeno (što je čest slučaj poslednjih godina). U 70 odsto slučajeva samoubistvo je izvedeno na radnom mestu i vatrenim oružjem. Inače, 2003. godina je bila najgora u poslednjih nekoliko: 15 samoubistava, od čega osam van kasarne, pet u kasarni, na straži jedno i u karauli takođe jedno. Dva oficira, sedam podoficira, jedno civilno lice na službi u Vojsci i pet vojnika. Psiholozi kažu da se stopa samoubistava izračunava na 100 000 pa kad se sve izračuna, procenat starešina opet nije veći od procenta vojnika. Test na opijate Zoran Stanković, novi ministar odbrane SCG: “Naredio sam da se izvrši testiranje svih vojnika na odsluženju vojnog roka, pitomaca vojnih akademija, učenika srednjih vojnih škola i starešinskog i civilnog kadra do 35. odnosno do 40. godine zavisno od toga kako procene nadležne službe, na prisustvo, odnosno na zloupotrebu opijata. Da vidimo da li i koliki je broj ljudi koji upotrebljava opijate.” Stanković dodaje da je materijalni status oficira i podoficira, zatim činjenica da u vojne škole više ne idu samo najbolji, nešto što takođe treba uzeti u obzir, kada je reč o nesrećama. U svakom slučaju, dobra vest kada su opijati u pitanju je to da se broj narkomana, tj. narkofiličara (uživaoci ili skloni lakim drogama) u Vojsci smanjuje. Kao i u slučaju samoubistava, stopa je u opadanju u odnosu na civilstvo. Vojni psiholozi kažu da je to verovatno posledica bolje selekcije populacije, tj. strožih kriterijuma na lekarskim pregledima prilikom regrutacije. Od 2002. godine i 15 odsto regruta-uživalaca narkotika (ovde spadaju i oni na težim i oni koji su samo jednom probali marihuanu), stopa je u 2005. godini opala na osam odsto. Tako, u martovskoj klasi regruta, od 5 889 ljudi kod 10 odsto je ustanovljeno da su imali iskustva sa narkoticima. Primera radi, jedan od smrtnih slučajeva u Vojsci je bio upravo zahvaljujući predoziranju vojnika. U martovskoj klasi 2003. godine je 17 odsto imalo iskustva sa ovim supstancama, a čak osam odsto ih je redovno koristilo.