Odbrambena moć nam je umanjena

Zoran Stanković, sanitetski general u penziji, sudski lekar i višegodišnji direktor Vojnomedicnske akademije, imenovan je za ministra odbrane SCG. Imenovanju su prethodile primedbe iz nekoliko opozicionih i vladinih stranaka, kako srpskih tako i crnogorskih, a najupečatljivija je ona koja se odnosila na “evropske trendove” prema kojima se uobičajilo da ministar odbrane bude civilno a ne vojno lice.

- Nemam ništa protiv toga što su demokrate glasale protiv. Oni imaju principijelni stav. Poštujem taj prigovor, ali da li onda to znači da generali vojske treba da budu ministri inostranih poslova, ako je to već situacija sa najvećom, najdemokratskijom državom kakvom se smatra Amerika? Da li to znači da ono što radi Izrael nije u redu, jer u Izraelu od premijera pa nadalje faktički svi su generali. Poštujem taj stav, ali ne mogu da shvatim da su čak predlagali za ministra odbrane čoveka koji nije služio vojsku. To je sad trend. Ali trendovi važe u modi a mi se nalazimo u jednoj veoma složenoj situaciji, kaže Zoran Stanković.

U kojoj se uniformi najbolje osećate? U lekarskoj uniformi, uniformi generala ili u ovoj sada, kao ministar?

- Ja se najbolje osećam u toj beloj doktorskoj uniformi, zato što je ona najlepša za nošenje, po svim osnovama. Kao lekar radio sam 25 godina i to je i najbolje što znam da radim. Taj posao sam najlakše podnosio. Sve ostalo je mnogo teže.

Zašto ste, onda, prihvatili kandidaturu za ministra odbrane, pogotovo u ovom trenutku?

- Postoje dva razloga. Prvi razlog je čisto moralne prirode. Kad me je premijer Koštunica pitao, bio sam zatečen, ali sam mu rekao: Ako ste me proizveli u čin generala i postavili na dužnost načelnika VMA, a sada smatrate da ja treba da vam pomognem, bez obzira na to što u vreme moje smene niste učinili ništa, ja imam obavezu da vam pomognem i ja ću to odraditi, bez obzira na politički trenutak, bez obzira na sve ove teškoće, bez obzira na to što ja ne gajim iluzije da ću za 24 sata napraviti preokret.Drugi razlog je činjenica da su pripadnici vojske, opravdano ili neopravdano, ipak na neki način okvalifikovani na loš način. U vojsci ima i dobrih i loših starešina, i dobrih i loših ljudi, i poštenih i nepoštenih. Vojska je odraz društva u kome živimo i radimo.

Mislim da je među samim ljudima koji su bili u vojsci, i koji su penzionisani u poslednjih godinu ili dve, bilo i onih koji bi kvalitetnije od mene obavljali posao ministra odbrane. Zašto oni nisu predloženi, to je sad druga priča. Ali jednostavno, smatram da su ti ljudi mogli da obavljaju tu dužnost mnogo bolje nego, recimo, neko ko ne zna šta je bataljon, šta je brigada, ko ne shvata šta je pomoćnik komandanta za pozadinu, ko ne zna razliku između reči logistika i pozadina i ko, recimo, nikada nije s vojnicima pojeo vojnički doručak.

Pre nego što ste postali ministar, sastali ste se i sa Karlom del Ponte. Zašto?

- Sasvim slučajno saznam iz sredstava javnog informisanja da ona dolazi u Beograd. I onda ja zovem vladu i kažem da bih hteo da se sretnem sa Karlom del Ponte jer ne želim da mi se desi nešto što se dešavalo drugim ministrima, da sutra ona kaže: vojska krije Ratka Mladića i Stanković je poznat, on ga je krio i na VMA. Ja hoću s njom da imam razgovor o tom pitanju. Drugo, hoću da imam razgovor o ljudima iz vojske koji se nalaze u Hagu. To su ova tri bivša načelnika Generalštaba – Perišić, Ojdanić i Pavković i ostali generali, pogotovo zato što se njihovi advokati u više navrata žale, recimo advokati Šešelja, da im se ne daje dokumentacija, da vojska krije dokumentaciju od njih, a da je ta dokumentacija data Haškom tribunalu.

Da li je Karla del Ponte tražila od vas da joj obećate nešto kada je reč o Ratku Mladiću?

- Ne. Bilo je o Mladiću razgovora jer ovde se stekao utisak, čak iz izjava najviših državnih funkcionera, pojedinih ne svih, da je Mladić u Srbiji i da svi mi znamo gde je on i da samo treba da se nađe jedan čovek koji će reći: E, hajde Mladiću u Hag, mi smo prijatelji ali moraš da ideš u Hag.Niko u ovoj državi ne zna da li je Mladić na ovoj teritoriji ili ne. Informacije koje imamo govore da nije. Ali, pri tom se pojavljuju državni funkcioneri koji kažu: Da sam ja na čelu te službe, ja bih to rešio za 24 sata ili ne znam za koliko. Ja sam njoj hteo da kažem: Gospođo, vi ste tri puta rekli da se krije u VMA, ja sam tri puta vama rekao da on nije u VMA i iza toga stojim.

Veruje li ona vama kad joj to kažete?

- Da li mi veruje ili ne, sad ne mogu da kažem. Stekao sam utisak da mi veruje posle ovog razgovora. I rekao sam: Budite uvereni, kao što sam tvrdio da nije u VMA, isto tako sada na osnovu ovoga (tad sam imao i neposredna saznanja) verujem ovim službama da ga vojska ne krije.

Kakav je vaš lični odnos prema problemu Ratka Mladića?

- Problem Ratka Mladića ja vidim kao državni problem. I taj isti stav očekujem i od njega. Znači, da on kao čelni čovek vojske jednostavno izađe i kaže: ovo je istina, ili: ovo za šta me optužuju je tačno, a ovo nije tačno.

Pri tom, znam da poseduje jednu veću dokumentaciju i mislim da niko bolje od njega ne bi mogao na tome da radi.

Ako bi vas pozvao on sada telefonom nekim slučajem i pitao vas šta da uradi – šta biste mu savetovali?

- Rekao bih mu: Predaj se i odgovaraj za to, ali ako pak smatraš da si kriv, sam sebi presudi. Ne daj bože smrt – ne želim ja to nikome, ja samo govorim moj stav koji je možda nakaradan, konzervativan, ali ako uzmemo da je odgovornost Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića nestala sa njihovim nestankom – da li to znači da bi onda nestanak ovih ljudi značio da bi se ugasila odgovornost države? To je pitanje.

Uoči postavljenja, odnosno, dok ste se dogovarali da li ćete uopšte prihvatiti kandidaturu, da li ste u razgovoru sa Koštunicompostavili neki uslov za prihvatanje kandidature za ministra odbrane?

- Hteo sam u svim tim razgovorima da se prvo definiše jasno status i uloga vojske, bez obzira na to što je ona definisana postojećom zakonskom regulativom. Tražio sam da se meni tačno, jasno i glasno, kaže kolika je to projekcija vojske koja ovoj državi treba.

Da li imamo uopšte takvu, kako kažete, projekciju?

- Ne. Dok sam još bio u vojsci, to sam tražio da mi se kaže zbog pravljenja planova i za VMA i za sanitetsku službu u okviru sanitetskog zbrinjavanja. I ja tada nikada nisam dobio odgovor, da bih sada od jednog čoveka koji je učestvovao u toj reformi čuo da se projekcija broja vojnika kreće negde između 25 i 30 hiljada, ali da je prvo trebalo da se definišu neki drugi reformski potezi. Ja ne znam koji, iskreno govoreći.

Hoćete da kažete da su pokrenuli reformu vojske bez plana...

- To je osnovna stvar. Za mene tu nema neke velike filozofije oko reforme vojske. Ako hoćemo da idemo u evroatlantske integracije, onda pod broj jedan moramo da znamo koliki je broj vojnika potreban, da znamo koje je mesto i uloga te vojske i koje su obaveze te vojske. Nakon toga da uzmemo formacijske standarde institucija u koje hoćemo da uđemo. Znači, evroatlantske. Da nam kažu ako oni, recimo, prave neke bataljone, brigade ili ne znam šta drugo, zašto bismo mi radili neke združene sastave, korpuse ili nemam pojma šta. Prihvatamo te standarde u meri koja omogućava da s njima možemo što pre da stupimo u integraciju i da se ne opterećujemo nepotrebno.

Ali, i skraćenje vojnog roka opet je urađeno bez prethodnog plana.

- Mene su optužili kad su rekli zašto nisam prisustvovao kad su ti zakoni donošeni u skupštini. Nisam ni učestvovao u pravljenju tih zakona. Ne znam sadržaj tih zakona, još ih nisam video, tako da ne mogu ništa o njima da kažem. Vidim da su skratili vojni rok i ionako nedovoljan broj vojnika još su više smanjili. Zašto je to tako, u ovom trenutku ne bih mogao da vam kažem. Jer, recimo, ako neko misli da će samo skraćivanjem vojnog roka povećati broj ljudi koji će doći u vojsku, mislim da to nije tačno.

Da li ovakva stihijska reforma vojske, znači bez plana, kao što ste rekli, slabi odbrambenu moć zemlje?

- Sad ja govorim sa svog aspekta. Da me pogrešno ne razumete, ne povlačim ovo što sam rekao. Imam uveravanja i izjave da su sve te reforme koje su odrađene ocenjene visokim ocenama od strane ljudi koji su u tim evroatlantskim organizacijama, od tih velikih sila, međutim, ja u to moram još da se uverim.Ali, odbrambena moć zemlje u svakom slučaju slabi. Pa pod broj jedan, recimo, čujete da ovo nebo ne poseduje avijaciju koja može da ga brani. Pitao sam i kažu da imamo avione, ali im treba remont. Kažu da po međunarodnim propisima moramo da branimo nebo iznad naše zemlje a ako mi nemamo ta sredstva, nemamo borbene avione, imaju Mađari i mi ćemo platiti Mađarskoj. A koliko treba da platimo? Kažu, negde između 50 i 60 miliona evra. Ne znam da li je to tačno, ali kažem ono što sam u nezvaničnom razgovoru čuo. Ako treba da platimo, onda sam ja za to da mi za taj novac kupimo avione za nas, za našu zemlju i da imamo svoje avione, s obzirom na to da imamo kadrove, imamo aerodrome, imamo sve.

Isto se odnosi i na raspolaganje vojnom imovinom. Kad su u pitanju te prodaje, u svakom slučaju ćemo morati da to dovedemo u red. Recimo konkretno, ako Vojno-tehnički institut u Beogradu može da se izda pod zakup i da se za to dobije 2,5 miliona evra po nekim procenama, zašto bismo ga mi prodavali za pet ili deset miliona evra, kada ćemo te pare dobiti za četiri godine i ponovo imati taj institut. U razgovoru sa ministrom Dinkićem, on mi je dao za pravo da vojska mora da razmišlja da i sama obezbedi sredstva.

Od prodaje VMA, o kojoj se takođe govorilo, nema ništa?

- Ma, kakva prodaja VMA. Bilo je tih mišljenja takvih kakvih je bilo ali VMA je jedna institucija koja mora da dobije injekciju u vidu novčanih sredstava da nabavi opremu koja je isto dosta zastarela, da poboljša neke kapacitete i da se možda malo bolje profiliše s obzirom na to da je u međuvremenu napravljeno nekoliko vrhunskih civilnih medicinskih institucija i nema razloga da VMA to isto radi. Ali, ima razloga da radi transplantacioni program, program za toksikologiju, trauma-centar... Treba da im se maksimalno pomogne i da izađu na tržište, kako naše tako i inostrano. Jer, mi nemamo više pravo da se ponašamo neozbiljno i neodgovorno po bilo kom osnovu.

Da bi se odgovorilo na pitanje koliko nam vojnika treba, treba da sa znaju tačno zadaci vojske, pogotovo s obzirom na prilike na jugu Srbije i na Kosovu. Da li ovakva vojska, kakva je danas, predstavlja efikasno sredstvo koje ova zemlja ima za reagovanje u nekoj od situacija kakve mogu nastati na Kosovu ili na jugu Srbije, a upravo informacije o tome poslednjih dana su veoma zabrinjavajuće?

- Sigurno, a možda sam ja u krivu, ovakva vojska nije efikasno sredstvo za funkcionisanje u tim vanrednim situacijama kad je u pitanju Kosovo. Ona mora da bude na mnogo višem stepenu opremljenosti i osposobljenosti s obzirom na to da sadašnje materijalno stanje vojske ugrožava njeno normalno funkcionisanje.

Ako bismo poredili borbenu spremnost vojske uoči bombardovanja 1999. i sada ...

- Da vam kažem pravo ja nisam stručnjak, ali imajući u vidu koliko je para uloženo u vojsku od vremena bombardovanja do dana današnjeg, mislim da je ipak ta vojska u vreme bombardovanja bila bolje materijalno opremljena.

Kad kažete materijalno stanje, na šta konkretno mislite?

- Kad kažemo materijalno stanje, obično se misli da oni traže stanove, traže velike plate, traže da imaju letovališta, odmarališta itd. Ne. Materijalni status podrazumeva to da biste vi mogli da odbijete sve ove napade i mogućnosti napada kad biste imali jedno efikasno sredstvo koje će u onom borbenom smislu odbiti svaki napad ili svaki pokušaj agresije ili svaki pokušaj pobune. To sredstvo ne znači da vi nekoga treba da ubijete ili bilo šta, nego znači da jednostavno tako delujete da možete jednu grupaciju ljudi da izolujete od druge, da ne čine neka zla kakva su se dešavala. Ako vi imate sredstva veze, vi možete sredstva veze da upotrebite, imate avijaciju koja će u datom trenutku omogućiti da vidite šta se dešava na tim prostorima, imate i antibalističku opremu, imate i efikasna borbena sredstva koja u datom trenutku mogu da blokiraju one koji eventualno napadnu...Ne mogu da prihvatim odgovornost ako je neko nedobronameran ostavio vojnika bez šlema i taj vojnik neće ostati živ zato što nema šlem, zato što nema pancir.

Da li je antibalistička zaštita najveći problem?

- Antibalistička zaštita nije najveći problem. Kad neprijatelj zna da imamo antibalističku zaštitu i da imamo oružje koje će ga pogoditi na dva kilometra i da imamo takve optičke uređaje koji će ga videti u mraku i na svetlu i koji će ga pozicionirati da može da mu bude ugrožen život, neće vas on napasti, neće on gađati vojsku.

To što ste nabrojali je oprema na taktičkom nivou i ne bi trebalo da bude mnogo skupa.

- Normalno. To nisu velika sredstva. Imali smo veće štete jer nismo imali takve zaštite, pa je bilo povreda. Evo, u VMA je bio jedan vodnik. Da je imao protivminsku čizmu, sada bi imao stopalo. On nema stopalo. On košta vojsku kroz lečenje, operisan je sigurno pet puta. Toliko košta vojsku njegovo lečenje da smo mogli da kupimo bar četiri kompleta zaštitne opreme za četiri vojnika. A pri tom smo njega napravili invalidom, kvalitet njegovog života je na nivou koji nije prihvatljiv, da ne kažem težu reč.

Tako smo stigli do Mileta Dragića, budući da govorimo o balističkoj zaštiti. Šta možete da kažete vi kao čovek koji je seo u stolicu ministra odbrane?

- Juče sam dobio materijal i noćas sam ga čitao i gledao onoliko koliko se ja u to razumem. Sada ne bih hteo ništa da kažem s obzirom na to da je taj posao preuzela nadležna institucija, sud u Beogradu.

Svima iz vojske će biti zabranjeno da do daljeg komentarišu bilo šta oko kupovine opreme dok nadležni organi ne završe svoju istragu.

Međutim, veoma je indikativno kad sagledate celu ovu situaciju da su oni Dinkića ostavili na vetrometini baš zato što čovek jednostavno priča ono što misli, ili ono do čega je došao. U svakom slučaju, savetnici moraju da mu pripreme jedan nastup, da on zna do koje mere može da kaže. Ovako ispada da on ima nešto protiv Dragića.

Istovremeno, svi me pitaju da li će vojska i dalje trgovati sa Dragićem. Odgovor je: da. Znači, u svakom slučaju, ako Dragić ima najbolju opremu, a svi kažu da ima kvalitetnu opremu, ako je ta odredba i po ceni i po drugim kvalitetima prihvatljiva za vojsku, onda će vojska kupovati, normalno po zakonskim regulativama koje su važeće.

A šta će biti sa farmakomafijom o kojoj ste govorili dok ste bili na čelu VMA? Vi ste tada načeli ovu priču, ali se na tome sve i završilo. Mene zanima, konkretno, pošto ste vi vrlo konkretno rekli da postoje ljudi, nekih pet firmi, hoće li protiv njih biti pokrenut postupak?

- Još kad sam ja bio načelnik VMA, to su sve preuzeli organi pravosuđa i to je u njihovoj ingerenciji.

Da li imate utisak da rade po tim predmetima?

- Ništa se ne radi po tim predmetima. Zašto se ne radi, to treba pitati organe pravosuđa.

Hoćete li vi insistirati, sada sa pozicije ministra odbrane, da se to istraži, jer ako je zaista tako kao što govorite, onda je to još jedan veliki državni problem.

- Tražićemo da jednostavno vidimo šta je s tim bilo.

U slučaju da ne bude ništa, hoćete li obelodaniti ta imena?

- Ne možemo sada da obelodanimo imena. Pitaćemo zašto nisu postupili po tim prijavama i o čemu se radi. Znači, imamo pravo da pitamo zašto ne rade svoj posao.

Vratimo se, na kraju, onome što možemo da očekujemo da ćete uraditi kao prvi čovek

Ministarstva odbrane. Kakvu vojsku ćemo dobiti, ili, kakvu vojsku mislite da treba da imamo?

- Mislim da je profesionalizacija vojske moguća u nekom narednom periodu, i moguća i potrebna. Takođe, treba da vidimo šta dobijamo a šta gubimo, ako ulazimo u evroatlantske integracije.

Šta vi mislite, šta je bolje?

- Ako gledamo sa bezbednosnog aspekta, evroatlantske integracije su potrebne. To nije luksuz, kao što neki ljudi misle. Ali, meni je interes da uđemo u međunarodnu zajednicu kao institucija koja je rešila svoje osnovne probleme. Znači, da ne uđemo samo da bismo ušli, i da bismo bili s njima, nego da budemo ozbiljna institucija koja će biti poštovana bez obzira koliko smo mali ili veliki.

Danas smo bili sa predsednikom Tadićem u vezi sa predajom dužnosti načelnika Generalštaba i odmah je bilo: zašto niste podržali ministra. Ja na tome neću da insistiram. Jednostavno, hoću sa predsednikom Tadićem da budem u tim relacijama da jednostavno verujem, ubeđen sam da je i njemu interes da ova država ide napred, da vojska ide napred.

Radikalski argumenti Napravio se zanimljiv spoj kad je reč o strankama koje su bile protiv vašeg izbora – radikali i demokrati iz Srbije, a iz Crne Gore SDP i Srpska narodna stranka. - Možda je čudno to sa radikalima. Večito me radikali napadaju. Radikali su me napali zato što sam 1992. godine u Zvorniku radio obdukciju stotinu i nešto Muslimana, a obdukciju je naložio istražni sudija Vojnog suda u Beogradu. Kasnije su tadašnji predsednik savezne vlade Dragiša Pešić i potpredsednik srpske vlade Isakov potpisali i oslobodili čuvanja državne tajne i naložili da se predaju obdukcioni zapisnici Haškom tribunalu. Ja sam to odradio po tom osnovu, imam sve odluke. I taj moj materijal je uvršten u dokazni materijal protiv Šešelja u Hagu. Po kakvom osnovu, ja ne znam. Dobio sam obaveštenje da će me oni napasti, da su dobili nalog iz Haga, da će jednostavno da me diskredituju po svim pitanjima. Da, to su recimo prosečna ocena 6,25, iz sudske medicine šestica, studiranje više od sedam godina... - To uopšte nije tačno. Ocena je 7,66, studirao sam oko 6 godina i sedam meseci, ako je to bitno. Ali šta se tu sad dešava na Skupštini. Izlazi čovek, zamenik predsednika poslaničke grupe Dragan Todorović, i kaže doslovce da sam ja za lečenje Tukića, telohranitelja Andrije Draškovića, uzeo 780 000 na ruke, da to stoji na istoriji bolesti verifikovano i da je tu izjavu njima dao otac tog Tukića. Da bih onda saznao da Tukić nema ni oca ni majku. On je kao beba od 15 dana ostavljen ispod nekog mosta u Prokuplju gde su ga našli ljudi, a gde su bile i neke ćurke pa je on tako i dobio prezime: tuka – ćurka.