Ujedinjenje sa ništavilom

Unikatnost Građanskog saveza Srbije jedna je od retkih konstanti na srpskoj političkoj sceni. Kao što se GSS devedesetih izdvajao apsolutno antinacionalnom i antiratnom politikom, kao što je posle petooktobarskih promena imao više funkcija nego članova (prema vlastitim procenama imali su ukupno oko 23 hiljade funkcija) tako su se GSS-ovci i sada potrudili da urade nešto što nije niko u srpskoj politici.

Naime, Građanski savez sada je odlučio da definiše saradnju sa strankom koja još nije osnovana i za koju se ne zna ni kako će se zvati, ni kakav će program imati a ni ko će sve tačno biti u njoj. Zna se jedino da će tamo predsedničku ili neku drugu značajnu funkciju imati Čedomir Jovanović, bivši potpredsednik vlade Srbije i bivši član Demokratske stranke. A kad se ta stranka napravi i kad dođu neki izbori oni će nastupati zajedno sa GSS-om i GSS će imati 25 odsto nečega (mandata, funkcija, ničega, već od zavisnosti od ishoda tih budućih izbora).

Član predsedništva GSS-a Zoran Ostojić ovu, zbilja veoma zanimljivu odluku obrazložio je rečima da GSS pravi “izborni blok na programskim principima kada se ta partija napravi”. S tim što dodaje da ako se ispostavi da taj budući program bude na primer fašistički onda će GSS odstupiti od svoje, sada donesene odluke. Svakako da Ostojić zna da program neće biti ni fašistički ni socijaldemokratski već liberalni ali zanimljivo je njegovo objašnjenje kako to zna: “Jer su ljudi okupljeni oko Čedomira Jovanovića svojoj frakciji u DS dali takvo ime.”

Goran Ješić, potpredsednik GSS-a i predsednik opštine Inđija, kaže da je ova odluka doneta zbog toga što Nataša Mićić, Ivan Andrić i Zoran Ostojić žele da budu među osnivačima stranke Čedomira Jovanovića. “Isključivo zbog ličnih interesa ovo troje ljudi koje žele da se pozicioniraju u budućoj partiji donesena je ova odluka koja verovatno znači kraj Građanskog saveza. Jer, ovo nije koalicija, ovo je utapanje GSS-a u nešto što još uvek ne postoji.” Da je drugačije, kaže Ješić, sačekalo bi se bar da se taj pravni subjekt osnuje pa bi se onda na osnovu programskih ili nekih drugih sličnosti pravio dogovor. “Ovako, požurilo se da bi Jovanovićeva stranka dobila infrastrukturu GSS-a koja joj je neophodna i koja uopšte nije zanemarljiva jer mi imamo opštinske odbore u skoro svim gradovima, imamo ljude koji su prošli skoro 20 izbornih ciklusa i naravno da bi Mićićka, Andrić i Ostojić mogli sigurno da računaju na poslanička mesta ako uđu u parlament”, kaže Ješić.

Zbog ovakvih stavova Ješić je u GSS-u zaradio epitet “čoveka Borisa Tadića” a Zoran Ostojić nije odoleo ni da ospori očigledan Ješićev uspeh u Inđiji (u ovu opštinu investirano je oko 200 miliona evra) dovodeći ga u vezu sa sumnjivim ruskim i ukrajinskim kapitalom.

Treba reći da Goran Ješić nije jedini u GSS-u koji misli da se ovako ova stranka utopiti u partiju Čede Jovanovića. I Vesna Pešić, nekadašnja predsednica stranke, sada samo lider frakcije “11. decembar” kaže da joj sve liči na to. “Da nije tako ne znam što bi istrčavali pred rudu i sklapali sporazum sa nečim što ne znamo ni kako će izgledati. Uostalom, i na sednici Glavnog odbora 18. juna to je bila jedna od najvažnijih tema. To govori o prioritetima sadašnjeg rukovodstva GSS-a.”

Uprkos tome, uprkos kumovskim, prijateljskim ili ko zna kakvim vezama između čelnih ljudi GSS-a i Čedomira Jovanovića Vesna Pešić ne može da kaže da je ovo očekivana stvar. “Privatno, sve mi to znamo i sve to kad se analizira u kafani može da bude očekivano ali stranka je formalna organizacija i ti ljudi su na ta mesta izabrani jer su obećali da će da spase identitet GSS-a, uostalom i ja sam ostala da ih podržavam jer su rekli da će da sačuvaju stranku. I za mene, kao nekoga ko je predstavnik starog, principijelnog GSS-a ovo je veoma neočekivano.”

Ipak, kako kaže Zoran Ostojić, treba dopustiti da oni koji su po statutu odgovorni za rad GSS-a ipak najviše vole GSS. Koliko god se ta ljubav čudno ispoljavala.