Hronologija ekonomskog nerviranja

Da budemo pošteni, nervirali smo mi jedni druge već malo ranije. Na primer, oko finansiranja prvoboraca čiji je broj još rastao sredinom osamdesetih, pa oko rukovanja sredstvima Fonda za razvoj nerazvijenih područja na Kosovu, pa oko finansiranja Jugoslovenske narodne armije. Ne treba ni da pričamo kako su oni bili za racionalnost u trošenju. Pa onda, oni su voleli da budu ministar za finansije, mi smo se radije držali Ministarstva unutrašnjih poslova. Tu smo uspešno trgovali, cenu smo platili sistemskim ekonomskim rešenjima koja su nam se, POSLE, učinila nepravednim. Iz Slovenije je stigla prva vest o partijskoj organizaciji koja je odbila da dalje plaća partijsku članarinu tadašnjem Savezu komunista.

Ali konačno su nas iznervirali tek kad su se 1989. godine zainteresovali za rudarstvo na Kosovu. Nema u Srbiji nikog ko je tad bio rođen, a da nije čuo za Cankarjev dom u Trepčinom rudniku Stari trg. Cankarjev dom se, naravno, tamo ne nalazi niti se nalazio, ali se za tu priliku telepatski preselio emitujući jedinstvenu slovenačku podršku velikoj grupi od 1300 albanskih rudara koji su objavili štrajk i povukli se u okno na 700 do 800 metara dubine tražeći ostavke tri albanska funkcionera osumnjičena za bliskost sa Slobodanom Miloševićem. “Svaki narod neka sam piše svoj ustav, pa tako i albanski”, zabeležili su strani mediji tadašnju poruku Dimitrija Rupela. “Osećamo da se u Starom trgu ne brane samo prava rudara albanske narodnosti i autonomija Kosova, ne samo pravo komunista i stanovnika pokrajine da sami biraju svoje rukovodstvo, ne samo nacionalna ravnopravnost u Srbiji ,nego se brani i avnojska Jugoslavija i ravnopravnost svake, i slovenačke republike i naroda u njoj”, u Cankarjevom domu je govorio i tadašnji predsednik slovenačkih komunista, a potonji predsednik nezavisne Slovenije Milan Kučan.

Tad su nas, dakle, konačno iznervirali. A mi kad se iznerviramo, baš ne znamo šta radimo. U takvom smo stanju ušli u ekonomsku istoriju pozivom na bojkot slovenačke robe, a naročito čuvenog slovenačkog toalet-papira. Bojkot je uspeo u svakom pogledu i po njima, a naročito po nama. Oni su se oporavili, mi smo još iznervirani. A to ne čini dobro oporavku.

Ipak, na besmislicama nisu štedeli ni oni. Vlada slovenačkog premijera Janeza Drnovšeka, bivšeg predsednika Predsedništva SFRJ, odmah posle raspada SFRJ “ekspresno je uvela vize za građane Srbije i Crne Gore, a 15. maja 1992. godine uvodi meru koju nisu uvele ni članice Evropske unije- zabranjuje ulazak u Sloveniju svim motornim vozilima sa srpskim i crnogorskim tablicama”. Stizale su iz Qubljane i luđe i nehumanije mere, ali ove baš nisu dobro činile potpuno onemoćalim ekonomskim odnosima. Iste godine je Milan Panić, kratko ali burno premijer SRJ, pokušao da uspostavi diplomatske odnose između dve zemlje. Ali, oni nisu hteli da priznaju naš kontinuitet, pa se sa razmenom ambasadora sačekalo sve do 2002. godine.

LETENJE: Da su Slovenci naprasno zaboravili srpski i sa nama, čak i pri privatnim susretima u inostranstvu, komunicirali na engleskom, sad ne bi vredelo ni pominjati da jezik nije bio još jedan, da nije žalostan, bio bi smešan povod da mi njima otpišemo poslednjim trzajima već teško ranjenog nacionalnog ponosa. Pošto je Dejtonski sporazum delimično oslobodio SRJ teških sankcija međunarodne zajednice, s pravom praktični Slovenci iz kompanije Adria Airnjays ponudili su JAT-u obnavljanje vazdušnih i poslovnih veza. Valjda da pokažu dobru volju, ponudu su uputili na čistom srpskom jeziku. Da naša pozicija u svetu nije bila tako teška, tadašnji direktor JAT-a Žika Petrović više bi nasmejao nego razljutio tadašnje opozicione medije. Ovako su mu kao minus zabeležili odgovor na engleskom jeziku kojim je Slovence zamolio da njegovom lepom srpskom jeziku ne štete koristeći ga. JAT još zadugo nije uspostavio vazdušnu vezu sa Qubljanom, koja je za našu kompaniju uostalom i ekonomski diskutabilna, ali je Adria, pre nego što se to konačno desilo, još jednom uspela da iznervira i JAT i Srbiju. Slovenačka kompanija je 15. oktobra 1999. godine na obnovljeni Prištinski aerodrom spustila svoj avion A 320 sa 190 putnika i tako kosovsku vazdušnu luku otvorila za komercijalne letove. JAT ni dan-danas ne leti za Prištinu, a Slovenci lete svaki dan.

Bivši generalni direktor JAT-a Predrag Vujović tvrdi da je naša nacionalna aviokompanija više puta podnosila zahtev za let u Prištinu, on je išao i na razgovor sa predstavnicima UNMIK-a, ali dozvolu za let preko KFOR-a daje NATO i JAT-u je odgovoreno da se “nisu stekli uslovi”. “Ako je aerodrom internacionalni, kako se tvrdi, onda niko nikom ne može da zabrani sletanje”, kaže Vujović. Ali srpsko-slovenačko ekonomsko nerviranje preko Kosova nastavljeno je i dalje. Kad su međunarodne vlasti u Prištini objavile konkurs za nacionalnu kompaniju, “javila se opet Adria Airnjays”. “Ni Hrvati, ni Makedonci nego opet oni, ali nisu izabrali ni njih ni nas, nego jednu čarter kompaniju iz Hamburga sa albanskim osnivačkim kapitalom.” Ovo rešenje, koje je trebalo da pomiri nas i Slovence, nije zaživelo, jer se ideja da nacionalna aviokompanija bude registrovana van teritorije na kojoj je nacionalna, nije primilo. A Prištinski aerodrom nije šala. Stručnjaci procenjuju da će ove godine stići do prometa od milion putnika. I da dobije dozvolu, da li bi JAT bio bezbedan na Prištinskom aerodromu? “Pa, država koja otvori redovan komercijalni saobraćaj, mora da garantuje bezbednost.” A koja je to država?

INVESTICIJE: Diplomatski odnosi između Slovenije i Srbije stabilizovani su nekako upravo u isto vreme kad je u Srbiji počela privatizacija društvenih preduzeća prodajom. Slovenački investitori spadaju među najaktivnije u ovom procesu, naročito na Beogradskoj berzi na kojoj su članovi i tri brokerske kuće sa slovenačkim kapitalom: Ilirika investment, Beopublikum i AC broker. Slovenačka privredna komora otvorila je 2002. godine svoje predstavništvo u Beogradu, a u martu 2003, odmah posle Hrvatske, i svoje predstavništvo u Prištini. Prema podacima Banke Slovenije, Slovenci su tokom 2002, 2003. i 2004. godine u Srbiji i Crnoj Gori investirali 603,4 miliona evra, od čega u prošloj godini 291,6 milion evra. Wihove ukupne investicije u inostranstvu iznosile su 2,230 milijarde evra, a najviše su investirali u Hrvatskoj 679,1 miliona evra. U slovenačkoj centralnoj banci, NIN-u je potvrđeno da su u cifru za SCG uključeni i podaci za Kosovo. Tokom nedavne posete Beogradu, slovenački ministar za privredu Andrej Vizjak je tvrdio da u čak 400 preduzeća u Srbiji postoji slovenački kapital. “U tim preduzećima slovenački kapital je prisutan u vidu neposrednog ulaganja, učešća u privatizaciji, kupovini preduzeća u stečaju ili je reč o zajedničkom preduzeću.” Prema podacima Agencije za privatizaciju s kraja avgusta, od 414 stranih kupaca koji su udele u društvenim preduzećima kupili od te agencije, 18 su bili slovenački kupci. Oni tako, bar po zvaničnoj statistici, predstavljaju najbrojniju grupu stranih kupaca. Za ona preduzeća (24 sa 8889 radnika ) Slovenci su platili oko 20,6 miliona evra i obavezali se na investicije od 36,675 miliona evra. Nesporna je činjenica da radnici u preduzećima koja su kupili Slovenci nisu izražavali nezadovoljstvo slovenačkim gazdama. Bar ne javno. Aktuelna “pobuna” malih akcionara Valjaonice aluminijuma “Seval” iz Sevojna zbog navodno potcenjene vrednosti njihovih akcija pri kupovini od pre nekoliko godina, teško da se može uzeti za ozbiljno.

Ipak, i mali povod je dovoljan da se ovde svi sete da beogradskoj kompaniji “Delta” nije omogućeno da u Qubljani dobije lokaciju za svoj tržni centar, atraktivnu koliko je atraktivna lokacija slovenačkog “Merkatora” u Beogradu. Još je pokojni srpski premijer Zoran Đinđić obećavao da će od Slovenaca tražiti reciprocitet u tim privrednim poslovima, jer ni oni ni Hrvati nisu “Majkrosoft” i ne donose nikakvu inovaciju na srpsko tržište. Na ovaj zahtev je nedavno obraćanjem vladi i javnosti podsetila grupa uglednih srpskih privrednika, ali izgleda da se i iz objektivnih razloga ništa ne može učiniti protiv evidentnog slovenačkog ekonomskog nacionalizma, jer su njihov kapital i menayment srpskoj privredi potrebni, što obratno teško da je slučaj, a i našim investicijama u inostranstvu postoje domaće zakonske prepreke. Onima koji ipak misle da su slovenačkom tržištu i našem zakonodavstvu kadri doskočiti, postoje dve utehe: slovenački ekonomski nacionalizam ravnopravno je raspoređen na sve, a konačni lek bi trebalo da mu bude Evropska unija, čiji su Slovenci postali član.

U svakom slučaju, “C market” je ostao srpski. Naši igrači su tu igru ekonomskog nacionalizma bar u tom slučaju odigrali bolje.

Prema prošlogodišnjim podacima, slovenačke firme su na Kosovu imale 24 pogona ili predstavništva (Droga, Gorenje, Triglav, Krka…) među kojima je vlasništvo i u jednoj od sedam poslovnih banaka na Kosovu (suvlasnik Kasabanke je slovenačka Faktor banka). Prema statističkim podacima, Slovenija spada među značajne, ali je i najveći spoljnotrgovinski partner pokrajine. Pošto su njeni energetski potencijali ono što najviše i privlači i brine Beograd, na Slovence je posle pragmatičnih, za nas osvešćujućih, ali diplomatski nedelikatnih izjava njihovog predsednika Janeza Drnovšeka o nezavisnosti Kosova, pala sumnja da političkim sredstvima prave prostor za svoj prodor u energetski sektor Kosova. U Elektorprivredi Srbije, koja sama polaže vlasničko pravo na iste energetske kapacitete, veruju, međutim, da Slovenci na Kosovu nemaju šanse. Jer ruski kapital je kupio gotovo sve važnije privredne kapacitete u Crnoj Gori, uključujući Aluminijumski kombinat “Podgorica”, i stabilni energetski izvori su za njega životno pitanje. U EPS-u bi se mogli zakleti da su Rusi viđene gazde u energetskom sektoru Kosova. U Elektroprivredi tvrde da Slovenci ni u staroj Jugoslaviji (SFRJ) nisu ulagali u kosovski energetski sektor. Postojao je plan o izgradnji termoelektrane Kosovo C od 2100 megavata, u kome je trebalo da učestvuju sve republike, ali taj plan je propao.

Slovenačka naftna kompanija “Petrol” pokazivala je otvorene ambicije za saradnju sa Naftnom industrijom Srbije, ali “nemaju šanse”, tvrdi vlasnica sajta Energyobserver Sijka Pisstolova, “ruskom Lukoilu se utire put na svaki način”.

Da Slovenci imaju velike ekonomske interese u Srbiji, pokazala je televizijska slika onog dana kad je izaslanik slovenačkog predsednika Janeza Drnovšeka Ivo Vajgl doputovao u Beograd da razjasni nesporazume oko predsednikove izjave. U delegaciji je bio i predsednik Privredne komore Slovenije Joška Ćuk. Ali vreme kad se od pražnjenja naših nacionalnih povređenosti okruženje plašilo, izgleda da je prošlo. Drnovšek, i sam ekonomista i nadasve pragmatičan političar, ostao je pri svojoj izjavi, a na pitanje da li će ona imati uticaja na srpsko-slovenačke ekonomske odnose, iznenadio se: “Zašto bi?” Nešto smo valjda i mi naučili, pa, stvarno, zašto bi?