Na izvoru košave

Da li i vas, dragi moji, nekad 'vataju pundravci kad košava danima duva? Mislim, ono, kada vas ne drži mesto, kada vam progori ispod dupeta i kada jednostavno moraš da se izduvaš, da odeš iz ovog Beograda makar na dan, da se sretneš sa košavom lično i da joj skrešeš u lice šta misliš o njoj.

I zato ne pitajte zašto sam u subotu po onoj vetrometini išao u selo Bistricu, tamo, desetak kilometara iza Petrovca na Mlavi. Recimo, da sam hteo da budem što bliže izvoru košave, što bliže Đerdapu, gde zavijaju Homerove Scile i Haribde, recimo da sam hteo da vidim gde se to car Konstantin sa majkom Jelenom šetao, pa se i danas to mesto zove ŠETOWE. Tamo, dva kilometra izvan sela gde je bistrička crkva oko koje Bistričani hoće da naprave etno-selo, pa još ekološko. A osnovu imaju; tu su stare vodenice i valjarice za valjanje sukna. Tol’ko Srbi pamte; do valjarica. A šta im je sve u istoriju uvaljano, pre i posle cara Konstantina do danas, e, to Srbi ne znaju niti ih mnogo zanima. Oni sve manje drže i do Nemanje i Save, a sve češće računaju srpsko vreme od Karađorđa. O, Gospode, da li od Srba zaista prave kišne gliste čije pamćenje je tako kratko, a množenje je, zna se, bespolno. Prosta deoba. Kao Srbija i Crna Gora.

Pundravci, pundravci. Uhvatili me pundravci, od kada sam čuo da je Bistrica rodno mesto Dragutina Tomaševića, prvog srpskog maratonca, koji je učestvovao na Olimpijadi u Stokholmu 1912. godine.

Elem, šibamo “saksom” ka Požarevcu, ali šiba i košava. Olja je malo nervozna jer je bole uši od vetra i zalud je ubeđujem da je to na nervnoj bazi, da je zdravo da te košava produva, ne samo zbog pluća. Produva ti košava i mozak, pa dobiješ sveže vesti sa Karpata da je, recimo, nekad i Avala bila piramida. Nekad, pre dvanaest hiljada godina i da je Meštrović po tim drevnim skicama zidao spomenik Neznanom junaku na Avali, gde je nekad bio hram trojanskog kralja Prijama, a tu je i Hektor, sin Prijamov, sahranjen. Tu je, još tada, sahranjeno srpstvo. Kad li će naša deca početi to da uče? Zaista, zaista vam kažem: imaju masoni sve te stare skice piramida, imaju, samo neće, tek tako, da ih obnaroduju. Jer, znanje je najveća moć koje srpsko stado ionako ne bi razumelo.

U Požarevac svraćamo po burek i Vericu. Što po Vericu? Pa, ona nam je zakazala kod Radisava u Bistrici. A ko je pa Radisav? Kako ko je!? Radisav je unuk Dragutina Tomaševića, našeg olimpijskog maratonca, koji je 1915. godine poginuo u odbrani otaybine na brdu Bubanj kod Požarevca.

Burek je vruć, ali kore su mu gnjecave. Nego, kada se bureku gledalo u zube? Smotam četvrt kile dok si rek’o keks. Olja, naravno, gunđa što sam alav i mrvim po kolima koja su “juče bila na pranju”. Ali, mrve i po meni mrljavi branioci srpstva. I u Bistricu je, bre, pre mene stigao glas da dolazi onaj što je napisao Bogumilsko žitije o Savi. Stiglo to i do Radisava, a on je predsednik crkvene opštine. Ali, razuman. Hoću reći, njegova ideja da Bistrica postane etno-ekološko selo. A on je i dig'o spomen-česmu u znak sećanja na svog dedu Dragutina olimpijca. Česma je nasred sela, pored Mesne zajednice, gde je i Radisavljeva kuća.

A Zorica, žena njegova, spremila gibanicu, pa još ispekla belu pogaču i kobasice domaće. A gibanica razgovetna, pogača k’o duša, pa aj' udri po svemu tome, šta da se radi, sabijaj onaj požarevački burek, kad sam ga i kupio i jeo, jebo me burek požarevački!

A onda Radisav priča o dedi Dragutinu koji je bio višestruki prvak maratonske trke Beograd – Obrenovac – Beograd, važio za glavnog favorita na Olimpijadi u Stokholmu 1912. Trkao se, brale moj, Dragutin i sa vozom od Petrovca do Požarevca i pobedio ga ubedljivo. Ej, pobedio voz!

I na treningu uoči stokholmske olimpijade bio je Dragutin ubedljivo prvi. Donekle su mogli da mu priđu još samo Šveđanin, Rus i Francuz, a Amerikanac je sporo baratao nogama. Nego, na dan maratonske trke, u menzi gde su se učesnici olimpijade hranili, neko je Dragutinu Tomaševiću i Dušanu Miloševiću, koji je bio kratkoprugaš, sipao arsenik u kabezu. Milošević je kabezu popio i jedva živ ostao, dok je neka servirka Ruskinja gurnula laktom ruku maratoncu Tomaševiću i rekla šapatom: “Ne pij to, Srbine!” Otrovani Milošević je kasnije za trovanje “optužio nekog Jankovića iz mađarske ekipe(!?)” A ko je hteo da otruje Tomaševića? Rus ili Šveđanin? Ili, možda, Francuz?

Radisav priča: “Tog dana, kada je moj deda trčao maraton, bila je velika vrućina u Stokholmu, preko 40 Celzijusa. Od 62 takmičara samo je 32 stiglo na cilj. Od samog početka trke izdvojila se četvoročlana grupa: Šveđanin, Francuz, Rus i moj deda Dragutin. Onda su polako počeli da zaostaju Šveđanin i Francuz. Rus je predlagao mom dedi da uspore i zajedno uđu u cilj. Deda je to odbio i odlepio se i od Rusa žurno grabeći cilju. A kada je već stigao pred kapiju stadiona, kod nekog mosta, izađu pred njega trojica maskiranih, uhvate ga i svuku u šanac. Deda Dragutin se nije dao. Batrgao se, potukao s njima i u toj tuči povredio stopalo. Kada se, konačno, otrgao od njih, hramljući ušao je na stadion kao poslednji, kao trideset i drugi. Na pobedničkom postolju već su se delile lovorike i medalje, a moj deda Dragutin je plakao, plakao kao malo dete...” Pripoveda tako Radisav, a i meni se steže grlo, presela mi i gibanica i pogača sa kobasicama. Dokle će to da nam rade? Dokle će da nas satiru? Dokle ćemo umesto da budemo prvi, da bivamo poslednji?

E, da. Kada je Kuberten čuo za ovu bruku, pozvao je Tomaševića i dodelio mu utešnu medalju. Ima Radisav i tu fotografiju i pokazuje mi je drhtavom rukom.

Ne mogu više da slušam o srpskim porazima i predlažem Radisavu da odšetamo do bistričke crkve. On me upozorava da košava mete, da sam lako obučen. Kažem mu: Radisave, bre, ovo nisu beogradska, ovo su suvoplaninska pluća. Idemo uzbrdo. Olja i Verica ispred nas sitno gaze, jedva ih stižemo, mislim, u klompama. Prolazimo pored rečice Bistrice, pored vodenica. Košava brije i šiša, a Radisav će: “Da ti završim za dedu Dragutina. Kada je 1915. pokošen rafalom, onde na brdu Bubanj kod Požarevca, preneli su ga u selo Rašanac, gde je bila vojna bolnica. Tu je i umro. Lekari su našli da je pored srca imao neki prirastak, nešto kao još jedno malo zakržljalo srce. Zato mi je baba govorila da je moj deda imao dva srca.” Tu se i meni opet stegne ovo jedno, a možda su i tri. Ne znam, nisam gledao, nisam proveravao. A oči opet suze, valjda od košave i zamalo da zgazim jednog daždevnjaka koji se sav od zime skvrčio.

Kad stigosmo do bistričke crkve, posvećene caru Konstantinu i carici Jeleni, košava kao da utihne. A Radisav kaže: “Evo, ovde je izvor košave. Stvarno ti kažem!”

Tako je bilo u Bistrici prošle subote.

U sumrak vraćamo se za Bgd. Malo promrzli, ali struji nam krv, uši tople, a i obrazi bride. Dok je tako, znaću da sam živ.

Kad, na TV BK javljaju da je u Bosni, na planini Visočici, pronađena piramida stara dvadeset hiljada godina!!? Kažem vam, ovde je bio Egipat pre Egipta.

I sa tom vešću zadremam blagosloven u beržeri. Moja Crna iz Vrčina ulazi mi bahato u san i kaže: “Da li ti je sada jasno zašto je Aleksandar Veliki govorio da će dograditi za sebe i oca veću i lepšu piramidu od egipatskih? Da li ti je sada jasno da je nekad i Avala bila piramida?”

Kad, tiruli, tiruli. Eto ti ga Radisav iz Bistrice: “Jao, moja žena Zorica očajna! Zaboravila da uz gibanicu iznese i jogurt, pa se mlogo izvinjava.” O, srpsko gostoprimstvo, zbog tebe ćemo i nestati.

Sreda. Purnjaju kućni dimnjaci oko FK “Obilić”. Smog, bre, i kod nas na Krstu. Oj, košavo, duni i spasavaj!