Biće skoro propast sveta

U jednom filmu (čijeg naziva ne mogu da se setim) neki bivši komandos greškom dospeva na planetu za odlaganje (zemaljskog) đubreta. Ispostavlja se da tamo ipak ima života. Možda nije slučajno što je dotični film snimljen nekako u isto vreme sa novom verzijom Planete majmuna. Jedan kosmonaut (ili tako nekako) dospeva na planetu majmunske civilizacije koja ljude tretira kao niža bića, kao svaku drugu marvu. Na kraju se ispostavi kako je to ova naša planeta, dakle Zemlja.

To se, jasno, sve događa u nekakvoj dalekoj budućnosti. Naučna fantastika ili pesimistička utopija? Teško je reći. Jer se negativni utopizam jedne projekcije užasne budućnosti polako ostvaruje kao neminovni ishod karaktera naše sopstvene sadašnjosti. Nema dileme da je Zemlja jedno veliko đubrište koje se pežorativno naziva civilizacijom. Planeta majmuna je dospela u žalosno, majmunsko stanje posle užasavajućeg atomskog rata kao vrhunca ljudskog poimanja civilizacije mira, prosperiteta i demokratije. Bar smo lišeni takve apokaliptične pretnje. Da li? Atomska bomba svakim danom sve više postaje dečja igračka u poređenju sa katastrofama koje, voljom prirode, ali i zarad ljudske gluposti, svakodnevno preživljavamo.

Nije prošla ni godina dana od razornog cunamija, yinovskog talasa koji je gotovo uništio niz azijskih zemalja što su inače slovile za poslednji turistički raj, a te se tragedije danas gotovo niko i ne seća. Jer se, u međuvremenu, dogodilo mnogo toga još strašnijeg. Leto je, primera radi, bilo u znaku terorističkih ataka, čije se žrtve još prebrojavaju. Ako se eksplozije u egipatskim, turskim i španskim odmaralištima mogu shvatiti kao akcije lokalnih slobodnih umetnika, kao neka vrsta unutrašnje stvari – doduše sa nedužnim žrtvama, turistima iz Evrope – onda su eksplozije u Londonu od 7. jula više upozoravajuća metafora onoga što se može desiti u vreme Olimpijade 2012. godine. Teroristi nisu više puki improvizatori, oni deluju planski, na duge staze.

Istovremeno, ili tek nešto kasnije, serija razornih uragana pustoši Karibima, Meksičkim zalivom i američkim državama Floridom, Misisipijem i Lujzijanom, ostavljajući pustoš iza sebe. Ako je prilikom prvog od tih uragana i bilo nekih propusta u pravovremenoj evakuaciji potencijalno ugroženog stanovništva, onda je, od uragana do uragana, bežanija bila planska, te su se milioni crnačke sirotinje i belih bogatih penzionera na vreme sklanjali od smrtonosne pretnje. Kada pretnja prođe, vrate se svojim kućama. Kad tamo, međutim, kuće nema, a stiže nova oluja. Opet se seli u hladnije krajeve. Ne znam dokle će tako biti. Najbolje bi bilo da se stanovnici Floride trajno nasele u Čikagu i bližoj okolini.

Pa se, je li, dogodio onaj razorni zemljotres u Pakistanu sa nemalim brojem ljudskih žrtava. U Indiji, pak, pravi haos: posvuda odjekuju bombe kašmirskih separatista, a nabujale reke nose sve pred sobom, što izaziva kolateralne štete u vidu mnogih saobraćajnih katastrofa, poput onog propadanja voza u bujicu. U Iraku se stvari dosledno radikalizuju: dva krila iste religije bore se bez milosti, obično na račun sopstvenih pristalica. Jedna od tih struja digla je pre nedelju dana u vazduh dva hotela u zaštićenoj četvrti Bagdada. Televizijski snimak te eksplozije sasvim je nalikovao snimku detoniranja atomske bombe nad Hirošimom. Ako takav snimak uopšte postoji. Novinari se uvek nađu na licu mesta. Oni doslovno zarađuju crkavicu stavljanjem glave u torbu. Surov je ovaj posao. Tako da je CNN vršio direktan prenos poslednjeg od onih uragana. Bio je to pravi reality shonj. Ili je bila sapunska opera po meri trećeg milenijuma.

I najzad, ptičji grip. Broj žrtava te pošasti već je trocifren. Od čega su umrli? Jeli su piletinu. Preživeli su bombardovanje NATO, a glave im došli batak i karabatak. Smrt od gladi je jedina zaštita od ptičjeg gripa. Sve se dešava kao u priči o čoveku koji je preživeo udes Titanika, a kasnije je, vraćajući se po mrklom mraku sa večerinke kod komšije, nacvrcan pao licem u potok i udavio se.

Šta je zajedničko svim tim kataklizmama? Zajedničko je to da su pravilno (pravedno?) raspoređene: tamo gde se dogodi zemljotres sigurno neće biti uragana Vilma. Globalizacija nije ispunila obećanje da će, kada postane jedan, kada bude globalno selo, svet biti rajsko carstvo, ali je bar uspela da svakome obezbedi ravnopravnost pred katastrofom. Niko neće biti pošteđen. Armagedon neće doći iznenada kao smak sveta; on se već deli parče na parče, svakom prema zasluzi. Sirotinja u Indiji i Pakistanu strada podjednako kao bogataši sa Floride. Sirotinji je čak mnogo lakše: ona ima iskustva u tim stvarima. A o Srbima već i da ne govorimo.

Jednom će ovaj svet nestati. Ili će slika o tom svetu izbledeti iz kosmičkog sećanja. Ako je ovo drugo, dobro je: ponovo ćemo biti majmuni, ali ćemo bar sačuvati glave na ramenima. Na kraju Planete majmuna glavni junak, koga je tumačio Čarlton Heston, izvede novu ljudsku revoluciju u majmunskom carstvu i, pokazavši primatima put od čoveka do čoveka, kreće sam u novu neizvesnost na tlu opustošene planete. Stiže na obalu nekog mora. Iz vode se uzdiže Kip slobode, neuništiva tvorevina ljudskog duha. Nadajmo se kako ćemo biti pošteđeni bar tog iskušenja. Jer, ako je svet nestao, čemu onda sloboda.