Mudriji od svojih uloga

LJUBA TADIĆ (1929–2005)

Glumu je diplomirao u drugoj generaciji beogradske Pozorišne akademije, 1953, ali je diplomu ove škole zvanično dobio tek dvadeset tri godine kasnije, kada je, kao “večiti student”, položio zaostali ispit iz teorije. Odgovorio je na samo jedno pitanje profesora Stanislava Bajića: pričao je istoriju pozorišta kroz svoje uloge. Ta njegova, lična, istorija obuhvata epohe i vekove u širokim rasponima, od Sofokla i Platona do Nebojše Romčevića. Između su, u prividnoj pometnji, ali u skladu koji im daje glumčeva ličnost, Artur Miler i Nušić, Čehov i Janko Veselinović, Tenesi Vilijams i Borisav Stanković, A. N. Ostrovski i Marin Držić, Breht i Velimir Lukić, Sartr i Borislav Mihajlović Mihiz, Judžin O’Nil i Dragoslav Mihailović, Edmon Rostan i Stefan Stefanović, DŽon Golsvordi i Milovan Glišić, Sem Šepard i Krleža, Alan Paton i Ivo Vojnović, Maksim Gorki i Slobodan Šnajder, Arman Salakru i Lilijan Helman, Žan Anuj i Bomarše, Breht i Šo, Šekspir i Gogolj, Pirandelo i Isak Babelj, Ronald Harvud i Beket, Maks Friš i Peter Vajs, Dostojevski. Naročito Dostojevski: Raskoljnikov, Porfirije Petrovič, Rogožin, Stavrogin.

Na beogradskim počecima umalo da digne ruke od glume, naročito posle stroge ocene koju je o njegovom Raskoljnikovu u Zločinu i kazni, u Beogradskom dramskom pozorištu, izrekao Eli Finci. Imao je dvadeset četiri godine. Pričao je: “Ništa nisam morao da mu dodajem, jer sam tako i živeo. Ličio sam na Raskoljnikova. Mislio sam da sam Raskoljnikov. Proganjao me je Raskoljnikov. Iz dana sam ulazio u predstavu. Čak sam počeo da verujem da čovečanstvo može da se spase ako ubijem jednu babu!” Više se, činilo mu se, ispovedao nego što je glumio. Publika je verovala njegovoj ispovesti.

Na scenu kragujevačkog Teatra “Joakim Vujić” stupio je 23. decembra 1945, kao Đak u “Velikoj bitki” Bore Glišića. Glišić je Tadića i uveo u pozorište, 1944. Presudile su dečakove oči: izrazite na naročit način. Imao je tada petnaest godina. Bio je statista, binski radnik, sve što je trebalo. Ozbiljne uloge stigle su posle tri-četiri godine. Pred odlazak iz Kragujevca nadmetao se sa Mijom Aleksićem u Držićevom Dundu Maroju, Mija kao Pomet, on kao Popiva. Kartu za pozorište bilo je teško dobiti kao i šećer na tačkice.

Igrao je u Beogradskom dramskom, Narodnom, Jugoslovenskom dramskom, gostovao u Ateljeu 212. Ne, govorio je, nije menjao teatre, samo je jurio uloge. To “juriti” znao je da zameni rečju “štampati”: “Štampao sam mnogo, i dobro i loše, ali sam štampao.” Još jedna reč je česta u njegovim tumačenjima života i glume: fiksacija. Kao što u životu nije želeo da se fiksira na slike i događaje iz prošlosti, u glumi nije dopuštao da ga zarobe uspesi, koliko i neuspesi. Oni koji žive od stare slave podsećali su ga na lihvara, nekog Kir Janju koji ljubomorno čuva i prebrojava svoje parice-uložice. Učio se da živi sa lepim uspomenama. To ga je, u nevoljama privatnim, profesionalnim, svakim drugim, držalo u dobroj formi, nije mu dopuštalo klonuća, krepilo je njegov optimizam podržavan zaraznim smehom za koji je govorio da je kozački. Moguće je da su se tako smejali Homerovi junaci.

Glumca je upoređivao sa antikvarnicom, komisionom radnjom u kojoj ima svega i svačega, i kojom treba pametno upravljati. Bio je, u tom pogledu, vešt i mudar poslovođa. Glumu je doživljavao pre svega kao igru. Zato je za glumca govorio da je šalac. Ta stara rumunska reč označava upravo onoga koji se igra, koji igra. Igrao je, i igrao se, s lakoćom i radošću. Ali, igra je za njega imala i jedno dublje, egzistencijalno značenje; u igri je sam život ulovljen u zamku glume. Istorijsku ulogu Raše Plaovića video je u tome što je Plaović počeo da misli na sceni, što “nije dozvolio da bude zasužnjen ulogom, tekstom i slikom”. Mata Milošević je, pak, za Tadića govorio da je “glumac misli”, onaj koji uspeva ne samo da prodre do suštine misli piščeve, nego i da tu misao produbi i iskaže sa snažnom sugestijom. Sugestija je često bila toliko jaka da je gledalac reči Tadićevih uloga doživljavao kao Tadićeve. Mudrost tekstova koje je govorio bila je u srećnom saglasju sa njegovom mudrošću. Milan Kundera smatra da roman mora da bude mudriji od svog pisca; ako nije tako, onda nije dobar roman. LJuba Tadić je na vreme shvatio da je u pozorištu obrnuto: glumac, da bi bio dobar glumac, mora da bude mudriji od svoje uloge.

Ponavljao je, a prilike su mu u životu davale mnogo povoda da na to podseti, da je glumac društveno biće. Društveno biće LJube Tadića tražilo je konkretan društveni angažman. Ako je govorio da je u politici kibicer, nije propuštao da u tu svoju ulogu unese punu meru strasti, što je, u njegovom slučaju, značilo stavljanje na stranu onog boljeg dela svoga naroda. Svoj narod voleo je bez predubeđenja. U Sarajevu, pred rat, kad je primao nagradu za životno delo, izjavio je, na zgražanje “patriota”, da je Srbin po rođenju i ubeđenju, ali ne i po zanimanju. U Sarajevu, opet u predvečerje rata, igrajući Gavelu u “Gamletu” Slobodana Šnajdera, ubacio je u ulogu samoinicijativno Krležin tekst: “Glupost je nebeska sila. Glupost se zaogrnula dostojanstvom i pozivima, zvanjima i činovima. Godinama sam u našem smrdljivom zverinjaku razmišljao o gluposti ljudskoj, osjećajući mutno kako iz raznih ljudskih postupaka izbija opasna, snažna, otrovna snaga da ljude truje i razara. A ja sam, zapravo, volio ljude.” Sokratove reči uzeo je kao svoje: “Hod politike nije u saglasnosti s načelima. Pisano pravo i ljudski moral pogoršali su svoje odnose, pa se javljaju gotovo kao suprotnosti.”

Tesno mu je bilo u velikim teatrima. Osnovao je alternativne “Besede” i u njima besedio Memoare prote Mateje Nenadovića i govore velikih državnika (O ratu, o miru, o smrti). Pokrenuo je, sa suprugom, glumicom Snežanom Nikšić, pozorište “Magaza” u Knez Mihailovoj. Sa Radetom Šerbedžijom osnovao je Preduzeće za pozorišne poslove koje je pripremilo Brehtovu Majku Hrabrost; rat, nažalost, nisu uspeli da zaustave. Usred rata grmeo je sa scene Jugoslovenskog dramskog pozorišta kao Harvudov Ser u Garderoberu: “Bombardujte, bombardujte, bombardujte nas do u zaborav ako se usuđujete, ali svaka reč koju izgovorim biće štit protiv vašeg divljaštva, svaki stih koji izustim zaštita od vašeg nasilja!”

Igrao je u pozorištu, na filmu, na televiziji. Igrao je mnogo. Da li mu se moglo verovati kada je govorio da su mu ambicije bile “malo ležerne”. U svakom slučaju, što je želeo, to je i ostvario. “Treba raditi, to je sve što čovek može da učini u životu.” Zapisao je Jovan Hristić kad mu je, kao prvom nasledniku Dobrice Milutinovića, 1980. dodeljen Dobričin presten: “Kao malo koji naš glumac, LJuba Tadić imao je prilike da u svojim ulogama prođe svih ‘sedam doba’ čovekovih, kako ih naziva Šekspir. Tom (u Vilijamsovoj Staklenoj menažeriji) i Raskoljnikov su mladost, i njegova i čitave jedne generacije pozorišnih gledalaca; Odrerer, Sokrat i Lir – zrelost.” U smiraj svoga veka mogao je da kaže da je sve učinio na vreme: rano je počeo, na vreme doživeo poraze i uspehe, na vreme naučio da se bori, na vreme se izborio da se od uspeha spase, na vreme igrao ono što je želeo. Ispunio je svoj život.

Govorili su da je u pravoj liniji nasledio Dobricu Milutinovića, a da je teatarski sin Milivoja Živanovića. Prilog raspravi dao je i Mata Milošević: “Poredeći jednom prilikom Milivoja Živanovića sa Perom Dobrinovićem, Raša Plaović je poredio sebe sa Miloradom Gavrilovićem. Po nekim osnovnim shvatanjima i načinom glume, koji su im zajednički, uz svu razliku uslovljenu vremenom u kojem su delovali, osobenostima glumačkog izraza, kao i samim njihovim ličnostima, meni se čini da se linija koja je spajala glumački vrh Milorada Gavrilovića sa glumačkim vrhom Raša Plaović produžila i spojila sa vrhom LJuba Tadić.”

Voleo je da kaže kako glumac traje dok traje njegovo telo. Prevario se. LJuba Tadić je nadživeo svoje telo. Voleo je da kaže kako mu nikakva maska nije potrebna, pošto se našminkao životom. Bio je u pravu. Wegova životna šminka bila je tako gusta i bogata da je, prema potrebi, uzimala lica paćenika i ubica, užarenih mladića i nesrećnih staraca, moćnika i sirotana, kreatora politike i njenih žrtava, velikih i ubogih.

Majka mu je rekla da se rodio u osam i pet. To je, verovao je, bio kao neki prst sudbine. “U osam i pet moram nekud da odem. Kud ću, šta ću? Pobegnem u pozorište.” Poverio se jednom da retko sanja sebe. Ako se to i desi, nikad nije sam, već uvek sa nekim svojim likom. Ni u snovima se nisu odvajali.

Kada je LJubiša Jovanović, već teško bolestan, tražio od upravnika da igra, Tadić ga je pitao: zašto? Odgovorio mu je: “Jedino kad sam na sceni ništa me ne boli.” Mnogo godina kasnije priča se ponovila, ali sa Tadićem i njegovim Lirom.

Prošao je put velikih staraca, i oni su ga – Edip, Lir, Mendelj Krik, Prota Mateja, Sokrat – naučili kako treba lepo i dostojanstveno stariti, bez tegoba. Koliko juče, izgovorio je Sokratove reči oproštaja: “Vreme je da krenemo, ja u smrt, a vi dalje kroz život. Ko od nas ide bolje, to niko ne zna.”