Žanrovski flert

Iako ovaj kratki roman nema moto ili epigraf, na njegovom početku trebalo je možda da bude navedena ona poznata Paskalova misao o tome da bi Zemljin šar izgledao sasvim drugačije da je Kleopatrin nos bio makar malo kraći. U Obradovićevom tumačenju glavnu rolu u ovoj dobro znanoj istorijskoj pripovesti, međutim, igra rob-evnuh Mardijan, tek uzgredno primetan u slavnoj Šekspirovoj tragediji Antonije i Kleopatra, odakle je inače i preuzet. Ono što ovog minornog junaka na izvestan način ipak približava najvećoj zavodnici staroga veka sadržano je, po svoj prilici, upravo u Paskalovom uverenju da ništa tako verno ne svedoči o prirodi ljudske taštine kao primer Kleopatrine erotske magije i njenih posledica za sudbinu čovečanstva.

Ali, onako kako to valjda i priliči postmodernom ili tzv. postistorijskom dobu, tragički patos smenio je ovde parodijsko-ironijski humor. Mardijanova sujeta i ljubavna uskraćenost zaista se, drugim rečima, u Obradovićevoj zanimljivo zasnovanoj priči pokazuju kao mogući uzročnici promene toka povesti, ali sve se uglavnom i okončava u imaginativnom poigravanju s načelnim mogućnostima te zamisli. Uprkos ovlašnim nagoveštajima i potencijalu, čitalac ove na momente stvarno zabavne knjige ipak, dakle, neće morati da mozga o krajnjim implikacijama paskalovske zamišljenosti nad sveopštim odnosom uzroka i posledica ili pak šekspirovski nesvodivog istraživanja tajni ljudskog srca i njegovih strasti. Umesto toga, biće – čini se – sasvim dovoljno da se prepusti čarima vesele travestije koja citate iz dela velikog Britanca stavlja u dosetljivo-komičan kontekst, dopremajući, pri tom, volšebnim zahvatom junaka-kastrata sve do naših dana i stvarajući tako dvosmislenu, fantastičko-megalomansku smešu koja, u krajnjoj liniji, onako kako se to sugeriše već na početku, kao objašnjenje celog zamešateljstva može da ponudi “psihijatrijski” konvencionalan motiv Mardijanovih “omamljivih laži”.

Baš tu negde, međutim, u tački mogućeg raspoznavanja junakovog Minhauzen-sindroma, pojavljuje se i glavna nevolja razumevanja Obradovićevog romana koju je moguće sažeti u nedoumicu o tome šta bi još, osim eruditne zabave, mogao biti smisaoni domašaj ovog inače pitkog štiva. Obavešteni čitalac primetiće, naravno, hotimično ili nehotično izazvane, mogućnosti prepoznavanja različitih literarnih sličnosti, poput, recimo, one s Vajldovim Dorijanom Grejem ili Krležinim Aretejem, sve do (ne)svesne, kroki-varijacije Desničine ideje o leku protiv smrti (Pronalazak Athanatika). Ali, kao i u slučaju paskalovsko-šekspirovskog uticaja, i ovde se prevashodno radi o uzgrednim i nerazvijenim doticajima. Sasvim isto važi i za satiričnu dosetku o sudbini “roba zalutalog u svet drugačijeg ropstva”, koja bi, poput svojevrsnog poetičkog “bog iz mašine” efekta, na samom završetku pripovedanja “jednim potezom pera” knjizi valjda trebalo da pribavi misaonu “težinu” i legitimitet.

Najozbiljnija primedba koja bi se mogla uputiti romanu tiče se, u stvari, neodlučnosti u pogledu unutrašnjeg, samoodređujućeg ustrojstva priče i pripovedanja. Jednako flertujući s čitalačkim očekivanjima od povesnog, humorističkog ili filozofskog romana, Mardijan je najzad mrtav ne priklanja se nijednome od njih, a pri tome ni ovu kolebljivost ne koristi na kreativan način, istražujući ili duhovito eksperimentišući na “ničijoj zemlji” između oblika i žanrova. I kako to obično biva s flertovanjem, uživanje koje iz njega sledi uglavnom je nedovršeno i virtuelno, budući da ova knjiga nije ni pseudoistorijska pripovest, ni groteska ili pak menipska satira, nego pomalo od svega toga u draškanju i očijukanju, a zapravo možda ponajbolje svedoči o do kraja neprofilisanom spisateljskom opredeljenju, a to znači i smislotvorno zaokruženom viđenju sveta iz kojega je proizašla. Dobronamerni čitalac može, naravno, da autoru malčice progleda kroz prste i, ostavljajući ostale po strani, izabere i selektivno primeni jednu od žanrovski nagoveštenih mogućnosti čitanja i razumevanja. Neminovno uslovno i parcijalno, njegovo zadovoljstvo u tekstu u tom slučaju biće sasvim srazmerno uspelosti autorovog odgovora na sopstvenu zamisao i inspiraciju.