Don Kihot protiv Hristosa

Civilizacija je od svojih početaka formirala vrste tipova kulture, one simbole opstanka u kojima je stvaralački čin, svakoga naroda ponaosob, kao i u različitim istorijskim i mitološkim slojevima borbe za progres, izdvajala kao gotovo duhovne spomenike, u čijim se znacima i odsjajima prepoznaju svekoliki teški trenuci, što ih je ljudski rod preživljavao uvek na hudim putevima ka nekoj srećnijoj budućnosti. Tako žive i vekovima – ravnopravno uz religijske osnove i simbole, uporedo uz Hrista, i Prometej i Lucifer, kao i Buda, Muhamed, Jahve, ali i Luter. Iako je racionalna misao, neizbežno pokušavajući da otkrije poreklo sveta i čoveka, izmislila i oformila galeriju likova, univerzalnih spomenika progresa, raznovrsnih dakle tipova kulture, u kojima se reprezentuju istorijska svest, nacionalni duh, samobitnost i kao živa individualnost, i kojima se i vrši i preobražava mehanizam prirode večito u neprekidnom pokretu. U tim simbolima, gotovo kao i u religijskim opcijama, istrajava sam duh opstanka svakoga naroda. Tako je i Don Kihot – imenica i znamenje posebnosti u kojoj se ovaj lik, i u univerzalnoj verziji civilizacijske istorijske čitanke, iskazuje i kao, kako je pisao Migel de Unamuno – “tragično komičan lik u kom se ogleda sva duboka tragika ljudske komedije, naime, lik Gospara našega Don Kihota, španskog Hrista, u kome je sazdana i utisnuta besmrtna duša ovoga moga naroda. Možda su stradanja i smrt Viteza tužnog lika, stradanja i smrt ovoga moga španskog naroda. Wegova smrt i njegovo vaskrsenje.”

I tako se u svetskoj, univerzalnoj tragikomediji, veli se dalje, uspostavlja ovaj simbol i kao osobena, drukčija zapravo, estetska, etička, filozofska ali i religijska ravan. Drukčije ipak negoli simboli u kojima se tokom razvoja ljudskoga roda prepoznaju različite vrste tipova kulture a obeležene u duhovnoj ravni kojom se izdvajaju likovi ili simboli – Don Žuana, Hamleta, Fausta, na primer – i sa kojima je religijska povesnica večito u nesporazumu. Ono više – a što ne razume stvarnosna misao, i što ostaje i tajna u religijskoj varijanti stvaranja sveta i čoveka, a za čim čežnjivo tragaju i pate, uz Hamleta, i Ivan Karamazov, uostalom kao i svekolika duhovna elita i zapadne i istočne ljudske pustolovine – izdvojeno je kod Don Kihota i pojednostavljeno u paraboli, što je trebalo da spasava komediju od tragedije, i obratno.

Ono više i nesaznajno, za čim ljudska duša neprekidno pati i muči se, u razvijenijim narodima i u duhovnoj svesti njihovoj – večito se nalazilo kao odsjaj ili krvavi trag neprestane bitke: šta je to i ima li to, nešto više dakle, a što čovek ne može da sazna?

U toj se uvek neravnopravnoj borbi sa stvarnošću razlamala, lomila i uzdizala ljudska misao, uprkos neizbežnim stradanjima i progonima, i crkvene doktrine i društvene stege, kojima je svaka vlast htela da podredi sebi i ono što je u večitim promenama, razvoju i tajnovitim prosjajima. Tako su stvarani tipovi kulture kao svetleće tačke civilizacijskoga uspona u kome se i sam Duh Progresa preobražavao i otkrivao uvek drukčije načine opstanka jedinke, a u različitim okolnostima, zemljama, to jest narodima.

Ono zajedničko a anonimno u tim kretanjima i u preobražajima, srećno je i genijalno obeležavano i u simbolima Prometeja ili Lucifera, u likovima Fausta i Hamleta, kao i u tolikim svakome narodu osobenim vizijama i duhovnim projektima – gde se, i kako se, ispoljavala i formirala određena ideološka svest, kojom je trebalo da i ljudska misao izbori pravo na slobodan izbor ljubavi. U tim mukotrpnim snatrenjima, koje je umetnost u najvećem odsjaju više negoli i religija i filozofija oblikovala i predstavljala napaćenom čovečanstvu, svaki je narod, veliki osobito, mogao da prepoznaje i znake preporoda – kao odskočnu tačku gotovo – na putevima budućnosti. Ono što je umetnost proživela i obasjala u vremenu preporoda i renesanse, reformacije, romantizma, realizma, a što je ostalo da i današnje generacije potomaka mogu prepoznavati i kao tačke otpora prema realnosti i signale obnove u kojima se ljudska duša obasjavala.

To će umeti da prepoznaje i kritička misao modernih vremena, kao snaga koja može i ume da iznedrava, i svuda i u svemu – one duhovne podsticaje i simbole, što ih u naizgled beskorisnoj i beznadežnoj stvarnosti – odslikava i odsijava lepota stvaranja i u čudesnim otkrovenjima koje Bog i Priroda, Qubav i sam čovek ili duša njegova, otkrivaju i označavaju u Univerzumu. Možda i jeste to neka vrsta entuzijazma kako je prepoznala francuska misao – baveći se Dekartovim snom, sve do Sartra, ono trenutno i jedinstveno u stvarnosti duha i u prirodnom, neprestanom kretanju, a čime se izražava slobodna volja i kao put naviše.

Bio je to rani sedamnaesti vek, kada se i uspinjala ljudska misao, ona slobodnija od religijske, umetnička i filozofska. To čime će se izdvajati i Šekspir i Servantes, svako na svoj način. Što će se i kroz buduće vekove označavati i prepoznavati i kao neka sveta tuga kod Puškina, ili onaj čas kod Dostojevskoga, ili nužno prerastanje oblika u nemačkoj umetnosti i filozofiji, kao i kod Tomasa Eliota uzajamna objektivnost, ali i ono najbolje u delima Berđajeva i – možda začuđujuće – kod Hemingveja: “Pogledaj i sa one strane grobova – sijanje onoga što se pojavljuje, i vidljivost njegovu, ali i jasnost umiranja: Čovek može biti poražen – ali nikada i pobeđen!”

U tome nije izdržao Don Kihot. Tu se on osetio nemoćnikom. Tu je on poražen. Odatle i bolna misao kao i opservacija i u Unamuna – da je taj španski vitez i heroj – zapravo ludak! “Zar ne čujete božiji smeh?”

Ali ne samo božiji, nego svakdašnji, narodski, građanski ili dečiji. Smeh može biti nadmoćan ili superioran, ali u onim slučajevima duhovne nadgradnje kada se – kao u Prometeja ili Lucifera, izdvojio od gomile, od svetoga ološa ili fukare, sam tvorac (la sainte canaille, svetoj svolač – kako neki tumače možda baš i ono što ga biblijska povesnica naziva nišči duhom, pa je jedino njima sve lako i jasno, jer je za njih blagost carstvo nebesko, pošto i nisu ništa shvatili, iako su onako bestidno jurišali i alakali – pljujući sina božijega dok su ga vodili na gubilište).

Ono što je prepoznao Jovan Bogoslov u Otkrivenju, a što je u stvari ona ista umetnička, Mikelanđelova, kao i tolikih velikih naravno, posebno pisaca i filosofa, projekcija duhovnosti kao tipa kulture i civilizacije. Misao preobražaja, čas obnove u sjajnom vizionarskom nadahnuću našega Rastka Petrovića, nije se ostvarilo kod velikog španskog pisca, autora Don Kihota. Niti um, niti osećanje, niti sama vizija u stvaralačkom činu, i u odahnuću pred njim, nije se dosegla do toga čudesnoga preobraćanja, a čime je lik Hristov jedina novost od postanka sveta. Zato je i dosadno pročitavanje romana o španskom vitezu bez straha i mane, o tom dražesnom simbolu uzaludnosti, paćeniku koji nije našao sebe, zaludniku i folirantu, i kroz vekove bilo tumačeno uz upotrebu simbola i kako je kome naraštaju trebalo.

I šta je tu božiji smeh? Upravo ono što može i da opoje, čak i na religijski način, nemoć u kojoj se i kojom se reprezentuje pogled na svet: sam Don Kihot. Sančo uz njega, i kao vernik i kao iskreno biće, zapravo je i ona vrsta zamlate i nespokojnika, koji unosi humorne vedrine u sam materijal, koji i ludačka gradilišta svoga viteza, i same događaje, nadopunjuje neizbežnim smehom, samim položajem u kome se zatiče, pojavnošću koja ga i krasi, likom i izgledom, ali i Rosinantom kao metaforom jadnosti. I sama priča o tome kako se Don Kihot ne predaje “jer nije pesimist” besmislena je, jer on se predao na početku drame koja je komična. Životna dosada nije samo puka potreba da se ismeje nasleđe minuloga veka, nego i vlastiti problem u kome se “oblik očaja” iskazuje i kao puka i pučka potreba što u opštem praznoverju koristi samoj liniji razmeđe između razuma i vere, a u čemu se i događa humoristička predigra za pad već sračunat na početku.

I ne može biti utehe u svim tim maštarijama! To “dozivanje u pustinji” a samozvanoga usamljenika i izgubljenika, darovita je i smislena “podrška” svim ranijim, a osobito današnjim, modernim uvek, oneobičavanjima, kojima se u pozorištarijama ovaj lik pretače iz šupljega u prazno, i u komičnim varijantama naročito zabavlja dečicu. Tragično osećanje života više je tu i ona inferiorna senka koju pominje Jung, i koja zapravo vodi igru.

Još jedan Nesrećnik dakle, i osoben, pred licem Hristovim. On je već osuđen – bez svoga boga! Kako i kada da bude srećan?

RADOSLAV VOJVODIĆ

Don Kihot u Pionirskom parku Kako je divan prolećni, aprilski dan. Sedim u “Poslednjoj šansi”, dok oni bliski odoše, sa ove Vaseljenske pijace nestaše. Sam u ogledalu sopstvenom i očuđen, gle, odjednom: ugledam Rosinantu, tu blizu, na kojoj jaše Onaj Luđak, već vekovima. On je bez glave, u bronzi, a nebeska uteha njegov patrljak u vis podignut! “Jer iako si Ti od tvrdog sačinio zidine, i dvorac za strance u njima, nikad se to sagraditi neće.” Deca i mlade majke uokolo, veseli, igraju se s drvetom a ne Vitezom; ono je kvrgavo, ali živo, procvalo, i prizvalo ih: eno, kače se, uspinju, i raduju se, o, kako se silno raduju! Nekolike devojčice prilaze Don Kihotu, fotografski aparat im u ručicama, belim, ali odustaju, klikuju: “Mnogo je ružan, baš“. A On, Nesmajnik Večni, Bezličje, Neostvarenost, i Rosinanta, ćulavih ušiju, pognuta, ni u šta zagledani: poraz je očigledan. I Dulčineja, živa rana, srce u magli, nije u tome ni Sin Čovečiji vaskrsnuo! Heroj Somnabulije, paćenik, bolesni Maštar, i ljubavnica, pa Rosinanta, na oltaru bezumlja, žrtve na lomači raspete, bez uzdignutih krila, evo ravnodušno je Sve, i bez krsta je. “I nemojte se, dakle, podsmevati – da ne bi postali jači okovi vaši, a Gospod će učiniti Ono delo svoje.” Ah, neobično delo svoje, zaveštanje! Ali, da li sve to bejaše i neizbežno, taj simbol strašni i čarna ta varka u perspektivi bolesnika sve unakaženo, dok huje vekovi i pređašni dani – senke, Ono što je bilo nada čovečanstva, obelisk, nevidljivo ali i najdraže u snu ljudskome, u veri svakoga, pa i inokosnoga, svetiljka, blažena čak i strahu, dok srećni čas sanja! Zagledam taj Simbol Sjajne Uzaludnosti, Don Kihot: bremenito iskustvo stradalnika. Zato i ovaj dan pamtim, pomišljah, još uvek zagledan u Onaj Poraz, u Ovaj; zvona sa crkve Svetog Marka oglasiše lepotu i dan, i u tišini energiju rasutu. A kija i proleće, rasipa žestok miris, svoj, dok Dulčineja, Negde, osmehuje se, čedno! 22. april 2004, Tašmajdan