Moj lažljivi Petroviću

Svašta ćemo mi saznati o našim (bivšim, a verovatno i budućim) visokim državnim funkcionerima koje smo, inače, dobijali kroz sistem demokratskog biranja. U protekle dve nedelje javno nam se predstavio bivši šef De-Bea Goran Petrović: prvo u NIN-u (“Sve bih ih pohapsio”, intervju, NIN br. 2860) a onda i pred čitavom srpskom javnošću. Ono što se desilo naočigled svih deluje pomalo neverovatno, ali – ne i u ovoj zemlji.

Prvo se niko nije zgrozio nad činjenicom da ovaj bivši prvi čovek tajne službe prisluškivanje novinara bez odobrenja Vrhovnog suda razume kao normalnost. Redakcija lista “Danas” jeste, u prvom (pokazaće se ubrzo) “ishitrenom” reagovanju, zapretila tužbom protiv govornika, ali i NIN-a. Strukovno udruženje NUNS se odlučilo samo za moralističku lekciju NIN-u: zašto je medij objavio “objašnjenje” šefa De-Bea da je našeg kolegu prisluškivao kao “malog narkomana (koji) koketira sa lakim drogama”, koji je “po nalogu vojnih službi pisao one tekstove protiv službe”.

Nije se ni Petrović branio od činjenice da je prisluškivao bez dozvole suda. Ali je shvatio da “nije lepo” što je onako govorio. Prvo je izjavio da to što je rekao nije rekao. Zatim, da jeste rekao – ali posle intervjua i kada je “diktafon bio isključen” – da bi na kraju, javno suočen sa tonskim zapisom svoga intervjua (koje je NIN dao TV B92), priznao da je rekao, ali “nezvanično i neformalno”. I ko da visi kad naš “bezbednjak” svašta priča. Novinari! Novinari, dosetio se Petrović, nisu shvatili šta treba da objave a šta ne, a intervju je – “neautorizovan”.

Teško je zamisliti neozbiljnije argumente. Da li bi se momku koji je dopuzao na vrh CIA ili KGB-a otele takve besmislice? Ne bi čak ni policajcu-pripravniku. Dragi “naš” Petroviću, svaki razgovor s novinarima – bio on sniman ili ne – potencijalno je za objavljivanje. Možete samo da se ne susretnete s novinarima ili da se pre početka bilo kakve priče dogovorite s njima da je razgovor off the record. (Govorite za ličnu informaciju i eventualno upućujete na daljnje istraživanje.) Ali debeovac s političkim ambicijama nije zainteresovanost za anonimnost!

Budući potpredsednik stranke u formiranju sve radi za svoju promociju. Moguće je da se intervju autorizuje, ali Gorana Petrovića te večeri to nije interesovalo. Autorizacija intervjua mu je ponuđena, ali je on odbio. Verovatno je bio prezadovoljan obavljenim poslom, sve dok mu neko nije rekao: Šta to uradi, čoveče?

“Ovo je prvi put”, kaže Goran Petrović, “da me novinari nisu razumeli”, a dao je na stotine izjava i intervjua.

I NIN-u je ovako nešto prvi put. Čovek koji je govorio u prisustvu dvoje novinara, koji ne spori da zna da je razgovor sniman, koji je odustao od toga da spori da to postoji na traci, ili u transkriptu celog razgovora – ostaje pri tome da su novinari krivi.

Stvari idu dalje. “Povređeni” list “Danas” se javno miri s delegacijama liberalnih-demokrata i dragim svojim Petrovićem. Petrović za tu potrebu izmišlja da je novinare upozorio da o prisluškivanju novinara “Danasa” ne može da govori zbog državne i službene tajne, kao i da je govorio da se “preko leđa 'Danasa' prelamaju mnogo širi i ozbiljniji problemi”. To, na njegovu žalost, nije tačno. NIN se tu opet poziva na transkript ili snimak. Petrović se ovoga setio tek u pismu “Danasu”. Novinar oko koga počinje čitav zaplet tu mu sada dođe kao kolateralna šteta: nema više veze što je bivši šef tajne službe pričao o “koketiranju s lakim drogama” i nema veze što je prisluškivao. Važan je “viši cilj” koji se u međuvremenu iskristalisao. Važno je da Petrović priznaje da je bio “nesmotren”, i da je potcenio “podlost novinara, urednika i uredništva NIN-a” sa ciljem da izrežiraju sukob njega sa “Danasom”. NUNS sada ćuti. Slažu se. Kad je “viši cilj” u pitanju, nećemo se držati etike k’o pijan plota!

Uostalom, i sam Petrović ih je ubedio: postavljeno je “potpitanje”, vajka se on. I to nakon, kako kaže, “za mene okončanog razgovora” pa bi i “novinar-pripravnik ... shvatio da je priča ne samo nezvanična i neformalna...” I šta da profesionalci odgovore na ovo “uverljivo objašnjenje”? Otkud NIN-u pravo na potpitanja? Kakva podlost! E, to se kolegama iz “Danasa” i NUNS-ovog Izvršnog odbora nikad ne bi desilo! Oni su tu da pomognu čoveku u nevolji a ne da ga zbunjuju potpitanjima.

U “Utisku nedelje” (TV B92) bila je rekapitulacija. Sve je bilo jasno i svi su mogli da se vrate “svojim radnim zadacima”. Još jednom se lepo videlo da je NIN imao obzira i prema Petroviću i prema nepisanim pravilima javnog ophođenja – ali drugi nisu – i da bivši šef DB-a (i frontmen, kako za sebe kaže, koji svaki dan daje neke izjave i kome to lako ide) predsednika Vrhovnog suda, i novinara “Danasa” kvalifikuje rečima koje se ne koriste još od vremena kad su zaprege nestale s ulica. I sve to on radi uprkos bezuspešnim pokušajima NIN-ovih novinara koji Petrovića pozivaju da održi kakav-takav nivo razgovora. Čitalac treba da zna da ovaj čovek koji se sprema za narodnog predstavnika- sličnim rečima, u istom razgovoru, naziva i mnoge druge – ali NIN će to i ovom prilikom ostaviti po strani zbog elementarne pristojnosti. Ono što se čulo u javnim rekonstrukcijama ovog razgovora u drugim medijima – “budalčina, gnjida, govno” – dovoljno je ilustrativno.

NIN-ova krivica? Ima je u činjenici da nismo mogli da pretpostavimo da bi neko sumanutu kvalifikaciju “narkoman i koketira sa lakim drogama” (za kolegu iz “Danasa”) mogao da shvati ozbiljno. Ali eto, to se dogodilo. NUNS, spektakularnom brzinom i ažurnošću, nalazi da je ovde reč o kršenju “etičkih i profesionalnih normi”. Ovo, valjda znači da oni veruju da bivši šef DB-a, govoreći ovako neodgovorno, ne samo da pljuje po ljudima nego i iznosi detalje iz tajnih dosijea. Mi u to nismo verovali. Ali, gle čuda, izgleda da su posle odustali i oni: kada su drugi mediji objavili delove sa NIN-ovog snimka koje smo mi zbog vulgarnosti preskočili – NUNS je mudro i dostojanstveno ćutao.

I na kraju još jedna neverovatna gadost: bivši načelnik DB-a je odgovornost za prisluškivanja o kojima se govorilo, prebacio na ubijenog premijera Zorana Đinđića. “Činjenica je da su sve te mere donošene na osnovu odluke predsednika vlade”, objašnjava on, jer predsednica Vrhovnog suda, od koje je takvo odobrenje jedino moglo da stigne, u to vreme je odbila da naloži prisluškivanja. A javno priznanje da su bezbednosne službe (civilna i vojna) jedna drugu pratile, tu zaista dođe kao usputno ćaskanje.