Po zakonu tribina

Navijač „Bežanije” Golub Balević (18) ubijen je protekle subote dok se vraćao sa utakmice Druge lige „Bežanija” – „Čukarički”. NJega je sa sedam uboda nožem usmrtio sedamnaestogodišnji navijač „Čukaričkog”.

Na isti način u avgustu je stradao Bojan Majić (29), navijač „Voždovca”, koga su u vozu izboli navijači „Rada”.

Između ova dva događaja mediji su izvestili i da su na Voždovcu navijači „Rada”, zbog natpisa na trenerci, brutalno pretukli dečaka koji se vraćao sa treninga, da su hrvatskim navijačima srećan put kroz Srbiju srpske kolege poželele kamenicama i molotovqevim koktelima, da su navijači jednog malog ali sada veoma uspešnog beogradskog kluba pred utakmicu odlazili u svlačionicu da „savetuju” fudbalere...

Uz to, „grobari”, navijači „Partizana” već nekoliko nedeqa, po modelu studentskog protesta 96/97. mirnim šetnjama i bojkotom utakmica pokušavaju da smene čelnike ovog kluba Žarka Zečevića, Ivana Ćurkovića i Nenada Bjekovića.

Floskula o navijačima kao 12. igraču ekipe na terenu sada je aktuelna još samo u rečniku pojedinih sportskih novinara. U našoj stvarnosti, navijači su postali nešto mnogo više od toga.

Dragan Koković, sociolog kulture iz Novog Sada, inače autor knjige „Doba nasiqa i sporta” kaže da su navijači sada autonomni subjekt, organizovana snaga s kojom treba najozbiqnije računati. „Navijanje je nekad bilo folklor, oblačili bi se u boje svog kluba i odlazili na stadion. Bili su dekor, dopuna onom što se dešava na terenu. Ali bio je to i drugi kvalitet života, druge vrednosti.”

Sada se, kaže desio kopernikanski obrt. „Navijači su od dekora postali akteri. Organizovali su se, institucionalizovali i smatraju se ravnopravnim delom kluba. Evoluirali su od 12. igrača do mesta prvog igrača.”

Profesor Koković navodi nove obrasce ponašanja navijača: Sve manje se ističe relacija „mi i klub”, a sve više „mi grupa”. Za potvrđivanje identiteta nije toliko bitno da klub pobedi koliko da se sopstvena grupa predstavi u dobrom svetlu. Jer, ritual je najvažniji. „Uostalom, vođe tih navijača čak nisu ni okrenute ka terenu, njima je mnogo bitniji njihov ritual od utakmice koja se igra. Oni su zadovoqni što čine rituale i ponašanja koja su primećena, što se nalaze na mestima gde funkcionišu takvi obrasci ponašanja, gde se gradi individualno i kolektivno sećanje da su oni bili učesnici tog događaja.”

Do sličnih zakqučaka došlo je i Ministarstvo unutrašnjih poslova. U izveštaju o maloletničkoj delinkvenciji MUP navodi da „određene ekstremne grupe navijača u kojima su najbrojnija maloletna lica sve manje interesuje sport. Wihovi prevashodni ciqevi su izazivanje nereda, fizički obračuni sa navijačima protivničkih ekipa, oštećenje sportskih objekata, oštećenje ugostiteqskih i trgovinskih objekata oko stadiona... Ova ponašanja postaju sve ekstremnija po obimu, formi, sredstvima koja se koriste, a po načinu i posledicama poprimaju sve teže oblike masovnog huliganizma.”

Ove tvrdnje ilustrovane su brojevima, 1 049 prekršaja javnog reda i mira, 296 povređenih (31 građanin je zadobio teže telesne povrede), 1 632 privedenih navijača, 226 podnetih krivičnih prijava i to protiv 472 navijača, 101 oštećeno prevozno sredstvo, među kojima su 24 vozila MUP-a i dva rečna broda.

I sve to za dve godine, od momenta usvajanja Zakona o sprečavanju nasiqa i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama (01. 07. 2003.) do avgusta ove godine! Adekvatnih kazni za sve ovo nema, predmeti se procesuiraju u redovnom postupku a po pravilu se izriču minimalne novčane kazne. Takve, da i MUP nedvosmisleno zakquči da „blaga kaznena politika stimulativno deluje na izvršioce koji nastavqaju sa vršenjem krivičnih dela već prilikom sledećeg sportskog susreta.”

Prim. dr Vojislav Ćurčić, psihijatar i psihoanalitičar za adolescente, kaže da su navijači samo najekstremnije i najvidqivije grupe u opštoj eskalaciji nasiqa među mladima. „To su mladi qudi koji očito imaju problema sa kontrolom svoje agresivnosti i udruženi u grupe oni gube lični identitet i počinju da se ponašaju po pravilima grupe tj. gomile.”

Ono što je opasnost a što nije daleko ako povlađujemo takvim grupama, upozorava dr Đurčić, je što one lako mogu prerasti u kriminalne klanove. „Ti mladi qudi koristeći takve obrasce ponašanja ubrzo završe u ozbiqnom kriminalu. Kako tu mnogo zavisi od lidera grupe realna je opasnost da, ako već taj lider ode u kriminal sa sobom povuče i ostatak grupe.”

Ovakve „navijače” Dragan Koković naziva profesionalnim kvazinavijačima i smatra ih interesnim grupama, u čijem je stvaranju velikim delom učestvovao i klub za koji navijaju. „Klubovi, su zarad nekih svojih interesa gajili baš takve navijače i zato mi vrlo licemerno zvuči kad čitam po novinama da se oni bore protiv njih”, kaže Koković.

Podsetimo, Vladica Simonović Simona, nekadašnji vođa „delija” baš u NIN-u je objašnjavao odnos klubova i takvih navijača. „To su qudi koje klub izdržava, završava im škole, vadi ih iz policije, brani na sudu, šta god im je potrebno. Zauzvrat, oni se koriste kao privatna vojska uprave kluba a pogodni su i za pranje novca. Lično sam gledao mnogostruko uvećane fakture sa naših putovanja u inostranstvo”.

Uostalom i Žarko Zečević, generalni sekretar „Partizana” javno je govorio da je obezbeđivao privilegije navijačima, da ih je oslobađao pritvora, da im je plaćao putovanja...

„Takva manipulacija kluba i navijača je uzajamna i ona se može koristiti ili ne koristiti. A ne, kao rukovodstvo 'Partizana' po potrebi, sad hoće, sad neće”, kaže Dragan Koković.

A „Partizan” je da neće odlučio posle Ocelula. U ovom rumunskom gradiću prošle sezone igrao je utakmicu pre kola UEFA kupa, a „grobari” su zakasnili na utakmicu jer je vozač pogrešio put. Došli su tek u drugom poluvremenu, ubrzo su ušli u sukob sa redarima, počeli su da skandiraju protiv Uprave kluba a zbog bakqi koje se ubacivane u teren „Partizan” je UEFA uplatio pozamašan novčani iznos. Uprava je posle te utakmice odlučila da prekine saradnju sa navijačima. „Grobarima” su oduzete, prethodno dodeqene, prostorije na stadionu a odlučeno je i da ne mogu besplatno da ulaze na utakmice, što je do tada bio slučaj. Zanimqivo, da je odluka na zvaničnom sajtu objavqena pod naslovom „Uprava zatvara slavine”.

„Raskid” je prošao prilično bezbolno po klub, samo na permanentnom skandiranju protiv Uprave. Dobri rezultati tima verovatno su najviše doprineli laganom izvlačenju kluba iz nečega što je, hoteći ili ne, jednim delom i stvorio. Ali, samo do prvog sledećeg neuspeha. Jer, čelni qudi „Partizana” tu svoju pobedu nisu zakovali nekim značajnim pojačanjima u prelaznom roku već su čak dozvolili sebi da utakmice gube na sumnjiv način.

Pored problema kontrole velikih navijačkih grupa sada se javqaju i problemi agresivnosti navijača malih klubova. Jer, stradao je navijač „Bežanije”, prethodno navijač „Voždovca”, klubova za koje retko ko zna i koje su im klupske boje. Dragan Koković kaže da se izbegavanjem problema na višem nivou on spustio i na niži, lokalni nivo. „To je pokazateq da sport uopšte nije bitan, već samo ritual zarad kojeg mladi i formiraju takve grupe.”

Kako se navodi u izveštaju MUP-a „vikanje, navijanje i psovke su relativno prihvatqiv način emocionalnog pražnjenja. Problem je kada to preraste u masovne fizičke obračune i druge vidove asocijalnog ponašanja.”

Jedno od rešenja je striktno poštovanje pomenutog Zakona o sprečavanju nasiqa na sportskim priredbama. Tako nešto pokušao je da uradi Slobodan Vuksanović, ministar prosvete i sporta. On je posle scena besomučnih tuča na jednom od prošlosezonskih derbija krenuo u uvođenje reda, koji je podrazumevao oduzimanje čak i kišobrana pri ulasku na stadion ali i permanentnu kontrolu navijača duž celog grada. Sve to dovelo je da na stadionu bude približno isti broj policajaca i gledalaca a navijači „Crvene zvezde” proglasili su i bojkot utakmica.

Dragan Koković kaže da je baš taj derbi znak da se neke stvari mogu suzbiti ako postoji voqa ali da u vremenu sofisticirane tehnologije, kada se kontrola može izvršiti na hiqadu načina, izvođenje žive sile nije baš najpodesnije sredstvo.

MUP, pak u izveštaju zakqučuje da je neophodna boqa saradnja, boqe koordiniran rad svih subjekata i njihovo potpunije međusobno obaveštavanje, veće angažovanje sredstava javnog informisanja, stvaranje uslova za organizovanije sadržajnije korišćenje slobodnog vremena od strane omladine, boqa i efikasnija fizičko–tehnička zaštita na sportskim i drugim objektima...”

Dr Vojislav Ćurčić kaže da se rešenje mora tražiti i u dogovoru sa klubovima jer sve dok njih klubovi štite oni su nedodirqivi i ništa značajno se neće moći uraditi.

Po mišqenju Dragana Kokovića najboqa bi bila neka kombinacija preventivnih i represivnih sredstava iza kojih bi jasno stala država. „Ako se ponovo sve završi na moralisanju od strane svojevrsnih homodupleksa koji se javno zgražavaju nad tim stvarima a zapravo ih organizuju, ako ovo društvo i daqe bude tretiralo sport kao marginalnu pojavu čiji su problemi nevažni sve dubqe ćemo upadati u problem i izlaz će biti teži.”

Zato se država mora konačno ozbiqno pozabaviti ovim problemom. Jer, kako baš ovim povodom reče ministar Vuksanović država je jača od svih. Kad hoće.

Kratka istorija navijanja „Jedem luka i slanine, navijač sam Vojvodine” Organizovano navijanje na prostorima Jugoslavije nastalo je osamdesetih godina. Naravno, bilo je navijanja i pre toga ali sve do tada su transparenti bili tipa :„Partizane, vole te Muje iz Doboja” ili „Žeqo – voli te Stole iz Bora”. A onda su se oformili „lešinari”, „manijaci”, „fukare”, „horde zla”, „indijanci”, „robijaši”, „kasapini”, „jakuze”... Naravno i oni najveći: „delije”, „grobari”, „bed blu bojsi” i „torcida”. Svaka od ovih grupa ima svoje „podvige” kojima se ponosi, svaka je posebna na svoj način i svaka je, najvećim delom, devedesete provela na ratištima države koju su obilazili sa „svojim” klubovima. „Delije” su imale sreću da je “Zvezda” krajem osamdesetih i početkom devedesetih imala odlične rezultate u Evropi pa su najveći podvizi naše najveće navijačke grupe vezani za Minhen, Milano, Drezden, Keln, Glazgov, Cirih, Bari... Poznati su po koreografijama, italijanskom stilu navijanja, a retko koja navijačka grupa u Evropi može da se pohvali da je dobro prošla u duelu sa „Delijama”. Možda, samo navijači „Olimpijakosa” koji su vaqda jedini navijači na svetu koja su za „delije” braća i s kojima se ne tuku. „Grobari”, za razliku od „cigana”, kako oni nazivaju navijače „Zvezde”, gaje engleski stil navijanja, prvi su na ovim prostorima skandirali „You njill never njalk alone” (Poklič navijača Liverpula) i prvi su počeli da luduju uz „Here nje go” što je u našoj verziji postalo „evri go”. Kažu da su 1983. u maksimirskom parku vodili bukvalno gerilski rat sa „dinamovcima” a pamti se i njihova prevara kada su na gostovanje u Zagreb poneli pedesetak registraskih tablica sa BG oznakama. Noć pred utakmicu tablice su postavili na najluksuznije automobile u centru Zagreba da bi ih sutradan „bed blu bojsi”, misleći da su beogradski, potpuno demolirali. Zagrebački „bed blu bojsi” (plavi loši momci) nastali su sredinom osamdesetih a ime su sebi dali po tada hit filmu „Loši momci”. Najveće tuče „VVV” su, pored onih sa beogradskim navijačima, imali u Novom Sadu i Banjaluci, a pamti se i tuča u Bergamu sa navijačima Atalante pre utakmice Kupa UEFA. Jedna od prvih „VVV” pesama iz predhadezeovske faze je: „Ko ne voli Dinamo sa Save, taj će kući razbijene glave”. „Torcida” iz Splita prva je počela sa upotrebom pirotehničkih sredstava, vaqda prve dimne bombe i bakqe upaqene su na „Poqudu”, a na utakmici protiv Olimpika iz Marseja bacili su i suzavac zbog kojeg su krajem osamdesetih imali zabranu igranja u evrokupovima. Utakmice su pored suzavca prekidali i ulaskom na teren (protiv „Partizana”), a hvale se da su prvi javno zapalili jugoslovensku trobojku. Bili su poznati i po zanimqivim pokličima, a jedan od njih je: „Ko ne voli 'Ajduka iz Splita, dabogda mu ćaća poma'nita.” Od ostalih značajnih navijačkih grupa iz Sarajeva su „manijaci” („Žeqo”) i „horde zla” („Sarajevo”) odnosno „pitari” i „košpicari”, kako su jedni druge nazivali. „Horde zla” („pitari”) su upamćeni po tome što su za vreme utakmice sa „Zvezdom” 1987. ubacili poskoka u teren, a „manijaci” su se „proslavili” paqenjem voza koji je išao za Beograd. Za razliku od srpskih i hrvatskih navijača navijači BiH su se isticali jugoslovenstvom, a u tome su prednjačili „Red Army” iz Mostara koji su sve do 1992. klicali Titu i partiji. Nazivali su sebe i „crveni šejtani” a pamti se da je milicija u Tuzli pustila pse koji su izujedali nekoliko „Veležovih” navijača. U Novom Sadu za „Vošu” navijaju „Red Firm” odnosno „slaninari” („Jedem luka i slanine, navijač sam Vojvodine”), u Rijeci postoji „armada” („Bjež' te qudi, dok još ima nade, evo idu članovi armade”), u Podgorici su „varvari”, Banjaluci „vultures” („lešinari”), svoj Zrenjanin „indijanci” zovu Petrovgrad, iz Niša su „meraklije”, Kruševca „jakuze” a za Zemun navija „taurunum”. Jedna od najluđih navijačkih grupa odavde svakako su navijači „Rada” zvani „United Force”, a u poslednje vreme sve se više čuje i za „invalide” sa Voždovca i „torcidu” iz Novog Pazara