Strah od “anti-NATO alijanse”

Predstavnici pola sveta, tri milijarde ljudi, sastali su se ovih dana u Moskvi da se dogovore o modelima dalje saradnje. Reč je o Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), kojoj su se, kao posmatrači, pridružili Indija, Iran, Mongolija i Pakistan, što uz stalne članove Rusiju, Kinu, Kazahstan, Kirgiziju, Uzbekistan i Tayikistan predstavlja silu kakva se odavno nije okupljala na jednom mestu i što, naravno, nije ostalo nezapaženo u svetu.

Uostalom, da se privuče pažnja celog sveta dovoljno je i samo prisustvo Parvisa Daudija, prvog zamenika predsednika Irana, u trenutku kad se vode žestoke rasprave oko atomskog programa ove zemlje. Naravno, SAD su prve reagovale, a Kondoliza Rajs je brže-bolje izmenila svoj program boravka u Evropi i doletela na jedan dan u Moskvu da se detaljnije informiše o događaju. Govori se da nije došla praznih ruku, već je ponudila Putinu izvesne ustupke – ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) pod uslovom da ograniči sferu delovanja Organizacije.

Istini za volju, ŠOS je odavno izašao iz okvira predviđenog pre pet godina kad je osnovan za obezbeđivanje međusobnih granica posle raspada SSSR-a. Tema bezbednosti bila je glavna i na moskovskom zasedanju predsednika vlada zemalja učesnica, ali je definicija pojma bezbednosti postala malo drugačija, u njoj se pojavio i jak ekonomski akcenat.

Ne može se govoriti o bezbednosti siromašnih zemalja u srcu evroazijskog kontinenta koje nemaju izlaz na svetska tržišta i ne sarađuju sa međunarodnom zajednicom – tako bi se mogla definisati sadašnja filozofija ŠOS-a. Zato je dogovoreno osnivanje Fonda za razvoj – nešto slično regionalnoj investicionoj strukturi u okviru koje bi razvijenije zemlje (Rusija, Kina i Kazahstan) pružale podršku slabijima. Kina je odmah predložila da sama sve finansira, ali to Moskvi ne odgovara iz prostog razloga što onaj ko plaća – naručuje muziku, pa je premijer Fratkov insistirao da se u osnivački akt unese obaveza da svi ulažu jednaku sumu.

Prvo zasedanje rukovodstva Biznis saveta ŠOS-a, foruma biznismena koji učestvuju u mnogim regionalnim projektima, održano je uoči samita. Postignuta je saglasnost o međubankarskoj saradnji u okviru ŠOS-a, čija je suština olakšavanje uzajamnih obračuna i dobijanje garancija prilikom obavljanja bankarskih operacija.

To pokazuje da ŠOS ima perspektivu, tim pre što potreba za njim objektivno postoji. Globalizacija upravo zahteva ujedinjavanje radi usaglašavanja interesa i traženja zajedničkih rešenja. Uostalom, red za prijem u Evropsku uniju samo je jedan od dokaza.

ŠOS, očigledno, može postati mnogo više od ekonomskog saveza. Ako, na primer, Kina, Rusija i Indija uspeju da se usaglase oko atomskog programa Irana, to će imati vrlo veliki uticaj na odnos Evrope prema tom problemu. Zemlje ŠOS-a mogu da se dogovore o zajedničkim programima u osvajanju kosmosa, tako da to ne ometa posebne kineske i ruske programe, ali da pomogne Rusiji da zaštite svoje ekonomske interese u kosmičkoj nauci.

Koordinacija ekonomskog razvoja u okviru ŠOS-a može pomoći razvoju ekonomije Azije, njihova usaglašena politika može u svetu da ima istu težinu kao politike Evropske unije ili Amerike. To posebno odgovara Rusiji koja u Kinu i Indiju izvozi visoku tehnologiju, kao što, uostalom, Rusija štiti Iran zato što je svesna da se čitava borba pod parolom zaštite od atomskog oružja vodi zapravo za pravo da se u Iranu grade atomske centrale. Prostije rečeno, ako bi se Rusija povukla, odnosno prestala da prodaje Iranu ono što je potrebno za njegov atomski program, njeno mesto bi odmah zauzeo neko drugi.

Jedan od važnijih zadataka zemalja izvoznica nafte u okviru ŠOS-a je da stvore paralelan sistem za transport nafte i gasa jer je sadašnji usmeren samo prema Zapadu, dok Kina, recimo, ima takoreći neograničene potrebe za energentima. A u igri su ogromne naftne i gasne rezerve kaspijskog regiona za koji se Kina uporno bori s obzirom na to da nema mogućnost da se snabdeva na već zauzetom tržištu Bliskog istoka i Latinske Amerike. Već je kupila i ogromnu kazahstansku kompaniju “Petrokazahstan”.

Svojim učešćem u ŠOS-u Rusija želi da spreči da se nađe potpuno izolovana – u Evropi je ne žele, za članstvo u STO postavljaju stalno nove uslove. Putin je svestan da će, ako dozvoli da Rusija bude izolovana od Kine i Indije, ona ostati zauvek pred vratima Evrope i da će uvek morati da dokazuje da je punovredni član svetske zajednice. Pored toga, svojim prisustvom u ŠOS-u Rusija pomaže i da se odnosi između Kine i Indije, koji su daleko od partnerskih, poprave u okviru organizacije.

Učešće Rusije bitno je i za Evropu kojoj je već dosadila hegemonija SAD u svetu, ali nije spremna ni da dopusti da se stvori drugi centar oko Kine, koja se razvija neverovatnom brzinom. Pomalo slično nesvrstanima svojevremeno, Rusija pokušava da bude most između Evrope i Azije, da objasni Evropi da, ako se stalno bude suprotstavljala Kini, rizikuje da se u svetu ponovo stvore dva bloka – kineski i SAD, s tim što bi ovaj prvi bio neprijateljski raspoložen prema Zapadu. A ako se Kini omogući da se normalno razvija u saradnji sa Rusijom i Evropom, to pruža mnogo veće šanse za sprečavanje bilo čije dominacije u svetu.

Naravno, Rusija na taj način rešava i svoj problem. Objektivno, Kina je kao poklopljen lonac u kome ključa ogroman broj stanovnika. Svakog trenutka može da eksplodira i prelije se preko granice. A graniči se sa Rusijom koja ima ogromne probleme u komunikaciji sa svojim Dalekim istokom. Raspadom SSSR-a, u Sibir su prestala da se slivaju sredstva moćne države i on se danas veoma neravnomerno razvija. Da i ne govorimo da na ogromnoj teritoriji živi veoma mali broj stanovnika. A teritorija je upravo ono što treba Kini i zato ona daje beneficije svojim građanima koji odu da žive u inostranstvu, a firmama u Sibiru velike olakšice. U novim ekonomskim uslovima Sibir je postao suviše udaljen od Moskve, a Kina je tako blizu da ga već prosto uvlači u svoju orbitu. Da bi to sprečila, Moskva ima dva mehanizma i trudi se da iskoristi oba – jedan je da jasno definiše odnose sa Kinom u okviru zajedničke ekonomske organizacije, a drugi – dobra saradnja sa Evropom, na kojoj Putin uporno insistira.

Pa, ipak, ako bi se saradnja na tome zaustavila, Kondoliza Rajs ne bi tako hitno letela u Moskvu, niti bi se zapadna štampa toliko čudila kako je osnivanje Organizacije pre pet godina prošlo gotovo nezapaženo. ŠOS je pokazao da ima i političke ambicije i još prošlog leta zatražio da se američke vojne baze povuku iz centralne Azije. Iako to nije bio ultimatum, već više izražavanje stava, pojavile su se spekulacije da je na pomolu i stvaranje “anti-NATO” alijanse.

I mada je izvršni sekretar Organizacije Čan Deguan vrlo jasno rekao da “ŠOS nikad neće biti vojni blok”, Zapad, pre svega SAD, upravo se toga plaše. Tim pre što su u avgustu na Dalekom istoku Rusija i Kina izvele velike vojne vežbe, što je odjeknulo kao još jedno zvono za uzbunu. Lideri zemalja ŠOS-a su izjavili da je cilj vežbi uspešno suprotstavljanje “ekstremizmu, separatizmu i terorizmu”, da je to zadatak celog čovečanstva: “Vežbe nisu usmerene ni protiv koga, a hladni rat je odavno završen i svet treba da prestane da razmišlja u tim kategorijama.”

Objektivno, priče da je Šangajska organizacija u stanju da se pretvori u strateški značajnu vojnu alijansu prilično su nerealne i dosta je logično poverovati da spekulacije dolaze od strane onih koji žele da spreče azijske zemlje da sarađuju s Rusijom, koju i dan-danas, uprkos zvanično visokom nivou saradnje i razumevanja, negde u dubini duše doživljavaju kao potencijalnog neprijatelja. Kina je veoma zainteresovana za dobre odnose sa Amerikom, kao, uostalom, i Rusija i Kazahstan. To je još manje verovatno ako dođe do proširenja Organizacije i u nju uđu Indija i Pakistan koji je vojni saveznik SAD.

U suštini, formira se regionalna organizacija bezbednosti u koju ne ulazi SAD, a ulazi Rusija. I to je glavni faktor američke nervoze. Sasvim je sigurno – ŠOS nema nameru da šalje vojne signale Americi, ali ne želi ni njenu hegemoniju u centralnoj Aziji. Ograničavanje američke želje da vlada svetom postaje sve važniji faktor svetske politike.

ŠOS je, zapravo, odgovor na američko vojno prisustvo u srednjoj Aziji i želju Amerike da potisne Rusiju sa te teritorije. Nisu daleko od istine oni koji govore da je ŠOS stvorila sama Amerika svojom željom da kontroliše evroazijsko prostranstvo, svojom akcijom u Iraku, razmišljanjem o napadu na Iran, direktnim učešćem u svrgavanju režima koji joj se ne dopadaju i stvaranjem osećaja nesigurnosti kod onih koje još nije svrgnula.