Crno sunce melanholije

Deset godina bilo je potrebno autoru izložbe “Melanholija – genije i ludilo na Zapadu” da svoju ideju sprovede u delo. Iako se radi o Žanu Kleru, jednom od najvećih savremenih francuskih teoretičara umetnosti, doskorašnjem direktoru Muzeja Pikaso i komesaru više zapaženih izložbi, projekat je dugo vremena izazivao samo nevericu i ironične komentare. Razlozi za takav stav su višestruki. Ako se ostavi po strani činjenica da tematske izložbe privlače široku publiku mnogo manje nego monografske, ideja da se kroz umetnička dela prikaže istorijski razvoj jednog filozofsko-medicinskog koncepta (i to melanholije!) u startu je obeshrabrila potencijalne finansijere. Pored toga, baviti se tamnom stranom ljudske duše u trenutku kad se čovečanstvo spremalo da zakorači u novi milenijum – izgledalo je kao neukusna provokacija.

Kad se nakon slavlja i vatrometa malo primirio arogantni optimizam u svetlu budućnost, kad su nove kataklizme obnovile stare strahove i zebnje, melanholična tema počela je iznova da dobija na aktuelnosti. Novac za izložbu je, napokon, obezbeđen (malo država, malo više sponzori), dopremljeno je 260 umetničkih dela iz, otprilike, isto toliko svetskih muzeja i kolekcija, otštampan katalog na 500 strana sa reprodukcijama slika i tekstovima eminentnih autora, obavešteni mediji... Izložba je svečano otvorena 13. oktobra, trajaće do 16. januara (nakon čega odlazi u Berlin) i sad samo ostaje da se vidi kako će na ovaj kulturni događaj reagovati publika.

Publika, čak i ona obrazovanija, na ovu vrstu kulturnih događaja je uglavnom nedovoljno pripremljena. Primer upravo imamo pred očima. Za većinu ljudi reč melanholija je sinonim za tužno raspoloženje kome su, najčešće bez nekog specijalnog razloga, sklone zaludne gospođice, pesnici i starci. Nešto kao setno sanjarenje u smiraj dana, i u smiraj života. Prosečnom čoveku potpuno je nepoznato da nijedno drugo duševno stanje (ni ljubav, ni radost) nije u tolikoj meri inspirisalo kulturnu zaostavštinu naše, zapadnjačke civilizacije. Da je gotovo nepregledan spisak dela koja, samo u svom naslovu, sadrže reč melanholija. Da je termin melanholija povezan sa celokupnom istorijom filozofije, medicine, religije, alhemije, astrologije, literature, umetnosti...

U Francuskoj je, u poslednjih dvadeset godina, objavljeno više kapitalnih dela na tu temu. Pomenućemo samo dva, za koja pretpostavljamo da su odigrala važnu ulogu u koncipiranju izložbe u Gran paleu. Izdavačka kuća “Galimar” izdala je 1989. godine knjigu “Saturn i melanholija” (autori R. Klibanski, E. Panofski i F. Saksl), najpotpuniji i najlepše napisan pregled koncepcija i umetničkih prezentacija melanholije, od antičkih vremena pa sve do epohe prosvetiteljstva. Ovaj dragulj iz istorije ideja svoju iscrpnost dobrim delom duguje legendarnoj “Anatomiji melanholije”, u kojoj je Robert Barton, čovek enciklopedijske erudicije, sabrao i priredio (na 2100 strana!) sve što je do trenutka objavljivanja, 1621. godine, bilo poznato na temu melanholije. Na prevod i izlazak iz štampe ovog monumentalog dela Francuzi su čekali bezmalo četiri veka. U izdanju kuće “Žoze Korti”, tri toma “Anatomije” pojavila su se u sam osvit novog milenijuma.

Svako ko je, makar samo letimično, prelistao ove dve knjige, suočio se sa neverovatnom složenošću koncepta melanholije, i u istorijskom i u sadržajnom smislu. U tom svetlu lako je razumljiva odluka Žana Klera da postavku izložbe “Melanholija” osmisli manje-više hronološki i da uz eksponate ponudi i neophodna teorijska objašnjenja.

CRNA ŽUČ I VUČJE LUDILO: U prologu izložbe (tim imenom je nazvana prva sala) posetiocu se skreće pažnja na dualizam u tumačenju melanholije, koji se prvi put javlja u antičkoj Grčkoj i koji će se održati sve do današnjih dana. Melanholiju, s jedne strane, karakterišu potištenost, bezvoljnost, osećanje praznine i crne misli, dok sa druge, ovo duševno stanje odlikuje ljude sa vrhunskim kvalitetima i čak može biti izvor kreacije. Nastanak termina melanholija (etimološki: crna žuč) vezuje se za Hipokratovu teoriju o četiri telesne tečnosti, čiji višak ili manjak u organizmu određuje temperament ili, u ekstremnim slučajevima, prouzrokuje bolest.

U ovom istorijskom periodu (4. vek p.n.e.) još uvek se ne može govoriti o ikonografiji melanholije u užem smislu. Na oslikanim amforama mogu se videti scene tuge ili očajanja (Penelopa u iščekivanju Odiseja, Medeja koja ubija svoje dete...), koje treba shvatiti samo kao neku vrstu uvoda u temu, pošto, po definiciji, melanholija nije vezana za konkretan gubitak ili traumu. Za temu izložbe zanimljivija je bronzana statueta Ajaksa, koja trojanskog heroja-samoubicu prikazuje u pozi tužne meditacije: bezvoljno opušteno telo i podbočena glava postaće obrazac za sve kasnije ilustracije melanholije.

Iako Ajaks zapravo nije bio melanholičan (ubio se jer je nešto zabrljao u stanju tzv. sužene svesti), njegov lik zgodno se vezuje za Aristotelov tekst “Problem HHH,1”, u kojem se prvi put, eksplicitno, melanholija navodi kao osobina izuzetnih ljudi – heroja i genija. U ovom spisu Aristotel se pita zašto gotovo svi veliki filozofi, pravnici, pesnici i umetnici pokazuju melanholične crte, a poneki čak obolevaju od bolesti kojima je uzrok prekomerno lučenje crne žuči.

Za razliku od starih Grka, srednji vek o melanholiji misli samo najgore. Svi oblici njenog ispoljavanja sistematski se pripisuju uticaju đavola i ostalih mračnih sila. Najpoznatija i najviše opisivana forma melanholije iz ovog razdoblja je nešto što bismo modernim jezikom mogli nazvati depresija monaha i isposnika (grč. akedia). Weni simptomi – tuga, obeshrabrenost, duhovna obamrlost i gubitak interesa za božji svet, svrstavani su u iskušenja demonskog porekla.

U ovom delu izložbe može se videti više remek-dela na temu “Iskušenja Sv. Antonija” (Luka Kranah, Hijeronimus Boš...), zatim scene pakla i smrtnih grehova (Brojgel, Botičeli, Monsu Deziderio...) kao i jedan predivni “Sv. Jovan Krstitelj u pustinji” (rad holandskog majstora iz 15. veka) – u tipičnoj melanholičnoj pozi. Nekoliko slika i crteža iz ove sale izazvalo je, međutim, komentare posetilaca u stilu “kakve to ima veze sa melanholijom”, “bolje bi bilo da su stavili..." i sl. Na primer, crtež vukodlaka koji, nakon što je izmasakrirao čitavo jedno selo, odnosi dete u zubima. A razlog za ovaj izbor postoji: od kasne antike pa sve do kraja renesanse, patološki poremećaj poznat kao vučje ludilo ili likantropija (čovek umišlja da se pretvorio u životinju i ponaša se shodno tome) tumačen je kao jedan od mnogobrojnih oblika ispoljavanja melanholije. Sličan problem, ali mnogo suptilniji, postavila je pred posetioce izložbe i čuvena slika Maksa Ernsta “Anđeo kućnog ognjišta”. Zastrašujuće krilato stvorenje na pustoj ledini, koje bi moglo da simboliše beznađe i paniku pred silama razaranja, ne samo da se ne uklapa u ustaljene forme predstavljanja melanholije, nego ne izaziva čak ni melanholična osećanja u gledaocu. Stiče se utisak da je definisanje kriterijuma za izbor slika idejnom tvorcu izložbe pričinilo bar toliko problema koliko i njihovo dobavljanje. Ako ne i više.

SATURNOVA DECA: Postoji ipak jedna slika (tačnije, grafika) koja bi za bilo koji imaginarni muzej melanholije bila jednoglasno izabrana, koja je naprosto – oličenje melanholije. Reč je, naravno, o Direrovoj grafici “Melencolia I”, nastaloj 1514. godine. Na njoj vidimo žensku osobu u, već pomenutoj tipičnoj pozi, okruženu predmetima koji simbolizuju geometriju – ondašnju nauku nad naukama. Povezujući, putem niza simbola, najmračniji od svih temperamenata sa naučnom spoznajom, Direr priznaje melanholiji atribute izuzetnosti ali istovremeno ukazuje i na uzaludnost napora da se naučnim metodama dokuči smisao sveta i postojanja.

Ambivalencija u prikazivanju melanholije uočava se na mnogim slikama iz vremena renesanse. Na “Melanholiji” Luke Kranaha iz 1514. godine (sa krilatom madonom i rekvizitima očigledno inspirisanim Direrovom grafikom), smiren i osunčan prvi plan u drastičnom je kontrastu sa pozadinom na kojoj divljaju veštice, demoni i ostale mračne sile. Dualizam melanholičkih tema i ikonografije ipak se najsnažnije oseća u tretmanu Saturna. Ovu hladnu i tamnu planetu, nazvanu “crnim Suncem" u antičko doba, arapski alhemičari a kasnije i neo-platonisti, doveli su u direktnu vezu sa melanholičnim temperamentom. Personifikovana je u liku boga Saturna (grč. Krona), koji je istovremeno sinonim i mudrosti i okrutnosti – pošto je, prema mitološkom predanju, pojeo sopstvenu decu. Na izložbi je ovaj motiv zastupljen sa nekoliko manje poznatih dela. Nedostaje čuvena Gojina slika koja prikazuje Saturna u trenutku izvršavanja morbidnog čina. Umesto nje može se videti malo ulje na dasci “Kanibali komadaju svoje žrtve”. Inače, o kanibalističkim fantazmima kao simptomu melanholije izjasniće se psihoanaliza, nekih dvesta godina kasnije. Goja, i ličnost i delo, poslužiće kao primer par excellence.

MEMENTO MORI: Nakon izlaska Bartonove “Anatomije melanholije”, stanje duha i tela koje je nekad moglo krasiti vrhunske umove, sve više dobija medicinsku konotaciju. Melanholik je ili lud ili se radi o tužnom raspoloženju koje je, ponekad, oplemenjeno meditacijama o prolaznosti života. Dve izuzetne slike predstavljaju ovaj period na izložbi: La Turova “Magdalena sa kandilom” i Zurbaranova “Bogorodica sa Isusom koji se ubo na trn”. Magdalena na kolenima drži ljudsku lobanju, koja je u 17. veku gotovo neophodan rekvizit na svim “melanholijama”. Za ovo vreme karakteristične su takođe mrtve prirode sa predmetima koji podsećaju na prolaznost i trošnost ljudske egzistencije, poznate pod imenom “vanitas” ili “memento mori”. Pre petnaestak godina, ovo je bila tema najlepše, ikad organizovane tematske izložbe u Parizu.

Doba Didroa i racionalizma (18. vek) melanholiju tretira kao pojavu koja je nespojiva sa razumom i kojoj je, kao takvoj, mesto u specijalizovanim ustanovama, daleko od društva, dakle – daleko i od umetnosti. Uobičajena forma predstavljanja melanholije su sladunjave vatoovske scene koje evociraju žalost zbog izgubljene ljubavi, usamljenost i sl. Iz ove tugaljive atmosfere izdvajaju se Goja i Fusli, u čijim je delima snaga talenta udružena sa žestinom emocija.

Sa Gojom i Fuslijem ulazimo i u 19. vek – epohu romantizma. Niče je obznanio da je Bog mrtav i čovek se najedanput suočava sa osećanjem da živi u “najgorem od svih mogućih svetova”. Ovo osećanje usamljenosti i mizerije, u literaturi poznato pod imenima njeltschmertz, mal du sicle, spleen, saudade..., ispoljilo se u umetnosti kao traganje za izgubljenim rajem, za nekakvim pređašnjim (ili budućim) stanjem u kome vladaju lepota i harmonija. Melanholija je tako postala instrument metafizičkog traganja za apsolutom, najuzvišenije od svih osećanja.

Na izložbi su u ovom odeljku predstavljeni uglavnom autoportreti (Delakroa, Bodler, Pikaso...) i pejzaži (Kaspar David Fridrih, Žeriko...). Romantičarski pejzaž, na kojem najčešće vidimo stene, ruševine i opustele plaže, nije puka kopija prirode – pod pretpostavkom da istinska umetnost uopšte nešto kopira. Svaki od ovih pejzaža zrači snažnom emocijom i sugestivnom moći. U tom smislu najelokventnije je Beklinovo “Ostrvo smrti” – koje je svojom nadrealnom dimenzijom izvršilo veliki uticaj na modernu umetnost.

Moderno doba stavilo je čoveka pred nova iskušenja. Uspon totalitarističkih režima, ratovi, tehnološke revolucije i slično, staroj melanholiji su samo dodali nove nijanse. NJena patološka forma danas se drukčije zove (manično-depresivna psihoza, depresija...) i tumači, a melanholično osećanje bogatije je za nijansu otuđenosti i zebnje. Ako izuzmemo “Melanholiju” Đorđa de Kirika, ikonografija ove velike teme praktično više ne postoji. Postoje i dalje motivi (lica, prizori) koji bi se mogli nazvati melanholičnim, postoje i dalje “ludaci” za koje je umetnost najbolja terapija, postoje i dalje dela koja izazivaju tužne emocije. Osećanje tuge i bezizlaza naročito je intenzivno pri pogledu na najnovije tendencije u savremenoj umetnosti. Izgleda da se veza između melanholije i savremene umetnosti situira tu negde.

Slavica Batos