Ni Vuk sit, ni ovce na broju

Kad plan da se na prošlogodišnjim predsedničkim izborima konačno otkrije koliko Srba živi u rasejanju nije uspeo, Ministarstvo za dijasporu dosetilo se da posle dve stotine godina napravi jedan detaljan popis Srba širom sveta.

A pošto nije u stanju niti bi dobilo dozvolu drugih zemalja da ide od vrata do vrata, ministarstvo će se kao i u slučaju izbora praktično osloniti na dobru volju raseljenih Srba i drugih koji Srbiju doživljavaju kao maticu da sedu u kola i dođu u konzulat tek da bi se upisali u neku knjigu stanovništva neke zemlje s kojom više ne dele ništa osim porekla. O trošku poreskih obveznika, razume se. Kao da srpska dijaspora nije jasno kazala koliko je se tiče ko Srbiju predstavlja kada ih je samo osam hiljada izašlo na predsedničke izbore. Ali i to sitno glasanje stajalo je poreske obveznike više od pola miliona evra. Prema poslednjem popisu stanovništva u zemlji, metodom prijavljivanja rođaka koji žive u inostranstvu Srba rasutih širom sveta ima tek 379 hiljada. Manje nego što se zna da živi u Čikagu.

Ipak, ti podaci su zvanični, kao što će biti i oni koje donese popis čiji je početak predviđen za januar 2006, a kraj za “kolikobudetrebalo”. Po stanovniku, država je popis platila 1,2 evra poslednji put 2002. godine, ali se, da popiše dijasporu, nada da će uspeti da angažuje volontere, klubove, udruženja, crkvu, pa čak i zavode za statistiku drugih zemalja.

- Po našem Ustavu smo obavezni, a po međunarodnim normama imamo pravo da znamo koliko naših ljudi ima u inostranstvu, kaže Aleksandar Čotrić, zamenik ministra za dijasporu. “Popis će biti baziran na normama EU po standardima EUROSTATA. Preko udruženja i klubova, crkve, konzulata, domicijelnih opština, velikog broja volontera, osim možda nekoliko koje će poslati, uspećemo da dođemo do podataka. Formulari, koji će biti i na Internetu, zahtevaće popunjavanje personalnih podataka, podataka o imovini i članstvu u udruženjima, pa i podataka o tome čime se bave, kakva im je obrazovna struktura, da li žele da se vrate i možda investiraju u maticu. Nema rokova u kojima se popis mora završiti, jer želimo da pravimo polugodišnje preseke.”

Ukratko, žestoka podrška sa svih srpskih frontova očekuje se već u januaru, a da kampanja još nije počela. Niti su dogovori pali. U Zavodu za statistiku još smatraju da je rano da kažu kakav će metod koristiti da rezultat ne bi bio isti kao na poslednjem popisu i koliko bi popis mogao da košta, a u Ministarstvu kažu da Zavod već radi na metodu. Zakon kojim treba da se predvidi buyet, nije ni napisan, a kamoli usvojen na Skupštini. Tek Odbor za popis je formiran, ali se još nije obratio udruženjima. Opet suprotno onome što Čotrić tvrdi, ni Ustav ni Povelja nemaju odredbu koja bi garantovala prava i obaveze države prema svojim građanima koji žive u drugim zemljama. I ako se još zna da udruženja dijaspore nisu oduševljena idejom da ih popisuju, jer znaju da se neće odazvati i da je bolje da ih je nezvanično tri, nego zvanično pola miliona, logično se nameće pitanje kome će ovaj popis uopšte biti od koristi.

- Korist će u svakom slučaju biti mnogo veća u odnosu na novac koji će se potrošiti za popis, jer sa aspekta odgovornosti države nije isto da li u svetu živi dva ili četiri miliona njenih ljudi, kaže Čotrić.

Baš zato, ako ništa drugo, Srpskih udruženja u svetu zvanično ima 1300 i u njih je učlanjeno tek tri odsto dijaspore, jer čak ni u Švajcarskoj, u kojoj svako ima ponekog rođaka, razjedinjeni Srbi nemaju poverenja u sopstvene organizacije. Prema podacima Foruma jugoistočne Evrope Srba je u Švajcarskoj između tri i četiri stotine hiljada, klubova 90, aktivnih deset, a svi pred bankrotom.

- Najmanje naših ljudi je angažovano u klubovima. Još od Titovog, pa i u Miloševićevo vreme ljudi nemaju poverenja u klubove, kaže za NIN Milorad Božić, predsednik Foruma.” Nekada su bili produžena ruka režima, a sada su potpuno privatni i osim što ništa ne rade, ne nude ni bilo kakve olakšice. U Švajcarskoj nema mesta u kom nema tri-četiri srpske familije. Verujem da je u svakom moguće angažovati jednu, ali teško da se pri popisu može računati na aktivnost dijaspore, jer ljudi nemaju poverenja u vlast koja ih na putu od Subotice do Beograda kazni u saobraćaju tri puta, kao ni u Ministarstvo koje je blokiralo dijaspori tri miliona franaka namenjenih za bolnicu u Tiršovoj.”

I dalje se najviše računa na prijavljivanja u konzularnim predstavništvima, mada je ta ideja već na izborima propala. Predsednik Srpskog saveza u Švedskoj, Nikola Janić kaže za NIN da ministarstvo dijaspori, kao i matici, ovim popisom čini medveđu uslugu, dok pravi sopstvenu promociju.

- Pitam se da li oni zaista veruju da će neko preći, recimo celu Švedsku ili Australiju da bi došao do ambasade i ušao u popis. Posebno neko kome su decu zatvarali po dolasku u Srbiju. I budali je jasno da će cifra koja bude proizvod tog popisa biti mnogo puta manja od stvarne. A kada se popis završi ta će cifra biti zvanična. Smanjiće broj Srba za dva miliona. To ne može da koristi ni dijaspori ni matici. Na sajtu Ministarstva od 1300 organizacija koje pominju navedenih ima samo 18. Na njihovom sajtu nećete videti nijednu veću aktivnost dijaspore ili nešto što bi trebalo da je stimuliše na ulaganje. To Ministarstvo je donelo više štete u odnosima dijaspore i matice nego koristi, u javnosti predstavljaju da su diskutovali sa predstavnicima dijaspore, a zapravo sa čelnim organizacijama nisu imali nikakve kontakte i većinu su odluka unapred doneli. Skoro da nema zemlje u koju nisu išli, pa i više puta, ali konkretnih i za maticu korisnih rezultata skoro ni jednog. Navode mnogo toga što su oni inicirali, lažu, jer su skoro sve inicijative potekle od organizacije dijaspore. Mnoge i pre nego što je ovo ministarstvo i osnovano. Dok zemlja grca u dugovima, dok ljudi nemaju hleba da jedu, država pravi popis koji je unapred osuđen na propast, kaže Janić, koji smatra da će već sama pitanja u formularu odbiti i one koji su spremni da u popisu učestvuju.

“Niko neće pristati da odgovori na pitanje kolika mu je plata i imovina. Iznosim ono što znam da dijaspora misli, i to zato što volim maticu. ”

Ni Predrag Rakočević, predsednik Skupštine srpske dijaspore u Baden-Virtembergu ne uzda se da će se dugo priželjkivana brojka rasprostranjenog srpskog naroda konačno razotkriti.

- Nesporno je da bi popis koristio dijaspori, ali je tehnički neizvodljivo da sve ovce budu na broju, a vuk sit. Mogli bi se i naći volonteri, ali ljudi su toliko razuđeni ovde, da to ne bi mnogo pomoglo. A sasvim je sigurno da niko neće odgovarati na pitanja koja oni postavljaju kao i da Nemačka neće dati privatne podatke, jer postoji zakon o njihovoj zaštiti, kaže Rakočević.

Ipak da bi animirala rasejane Srbe i povratila njihovo poverenje, država nije sedela skrštenih ruku, pa im je u međuvremenu obećala ekskluzivno pravo na otkup vojnog roka, pravo na amnestiju, i obećala je da neće zloupotrebiti privatne podatke, pa čak ni one o dugu prema poreskoj upravi matice. Osnovala je i Istraživački tim koji će voditi kampanju, samo još ne zna kakvu i u kojim medijima. Ovdašnjim ili inostranim. A umesto svega bi možda bilo najjednostavnije da ako stvarno žele da se zna dokle se prostire srpska krv, okrenu brojeve telefona institucija nekih pedantnijih zemalja od Srbije i zabeleže, pa saberu, ono što je svima dostupno. Na primer, prema poslednjem popisu u Nemačkoj podaci tamošnjeg zavoda za statistiku kažu da je građana sa srpskim pasošem u ovoj zemlji ukupno 512 280 i da je nemačko državljanstvo od 1992. prihvatilo 60 hiljada Srba. Suština ipak nije impozantna kao cifre. Jer od 40 hiljada srpske dece, škole na srpskom jeziku pohađa samo dve hiljade i jedino je za njih moguće verovati da za koju godinu već neće biti samo pravoslavni Nemci bez imalo privrženosti kulturnom i jezičkom identitetu matice. Za većinu njihovih vršnjaka, nažalost, to neće biti slučaj.

Bude li Ministarstvo istrajalo u želji da popisuje o trošku građana, tu “veliku odgovornost države”, prepustiće po svemu sudeći institucijama koje u dijaspori nemaju ama baš nikakav autoritet. I umesto da je nazove metodom štapa i kanapa, predstavljajući svoj plan u javnosti, Ministarstvo govori o “kombinaciji različitih metoda popisa” čiji bi rezultat trebalo da bude izuzetno važan za srpski narod, premda ni tamo gde su Srbi godinama već najbrojnija nacija posle domaćina, poput Slovenije ili Austrije, nijedno udruženje niti ministarstvo nije za njih izborilo status manjine.

Dr Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu Ministarstvo bez nadležnosti Ko će od popisa imati koristi, a ko štete i za koliko će taj veliki plan olakšati budžet? Ministarstvo za dijasporu dobilo je tri miliona dinara za potrebe popisa i druge obaveze. Četvrtinu od onog što su tražili, ali je Dinkić obećao još kad radovi počnu. Dr Vojislav Vukčević, ministar za dijasporu, optimističniji je u vezi sa odzivom na popis od onih koji treba da se odazovu. U razgovoru za NIN, on kaže da odgovorna država mora znati koliko njenih građana ima u svetu i gde oni žive, da bi o njima mogla da brine. - Da bismo kao država odgovorili na potrebe naših građana u inostranstvu, moramo znati gde su ti ljudi, ko su i koliko ih ima. To je osnovni cilj popisa, i za tim već dugo postoji potreba. Ministarstvo za dijasporu, međutim, ne može samo obaviti taj posao – mi nemamo ni dovoljno zaposlenih, ni sredstava, ni mogućnosti za to. U prvom redu, obratili smo se Zavodu za statistiku, jer popis spada u njihov delokrug rada, zatim Ministarstvu spoljnih poslova, koje ima preko 90 diplomatsko-konzularnih predstavništava u svetu, kao i MUP-u, u čijoj su nadležnosti evidenicije o ličnim ispravama građana bez obzira gde žive. Osim direktnog odziva putem pošte ili interneta, očekujemo da ćemo dosta podataka o našim ljudima u inostranstvu dobiti od nadležnih organa država u kojima žive. U Austriji i Nemačkoj, na primer, vodi se detaljna evidencija o svakome ko tamo boravi. U nekim državama se prilikom popisa ne postavlja pitanje nacionalne već konfesionalne pripadnosti, pa ćemo od njih dobiti podatak o broju pravoslavnih, kao i o broju državljana Republike Srbije. Da li ste se obratili tim državama. Možda su podaci poverljivi? – Pokušaćemo da dobijemo podatke od svih zemalja, svesni da oni mogu i ne moraju biti potpuni. Ne možemo biti sigurni da su se svi Srbi, na primer, izjasnili kao pravoslavni ili da su svi koji su iz Srbije i njeni državljani. Takođe, naglašavam da ne pravimo razliku između Srba i nesrba, između potomaka srpskih predaka i potomaka predaka koji pripadaju nekom od autohtonih naroda koji žive na tlu Srbije. Zakon o popisu dijaspore još nije predložen, a kamoli usvojen, popis dakle neće početi na vreme? – Nastojimo da posao uradimo u predviđenom vremenu, ali su moguća odstupanja iz razloga na koje ne možemo uticati. Popis će, možda, početi kasnije, ali nas to što zakon još nije donet ne sprečava da počnemo sa pripremnim radnjama za njega. Ministarstvo je odredilo okvire zakona, koji će se dopunjavati predlozima ljudi iz rasejanja i savetima Instituta za uporedno pravo. Ali da bi zakon bio donet, mora se ispoštovati određena procedura. Tu, međutim, postoji nevolja, a to su ograničene nadležnosti Ministarstva za dijasporu. Ovo ministarstvo ne može da predloži ni ovaj, niti bilo koji drugi zakon osim zakona o dijaspori, jer za to, po Zakonu o Vladi Republike Srbije, ovo minstarstvo nema nadležnost. Kako ćete ubediti građane u rasejanju da će imati koristi od toga da se prijave na popis, kada i tamo gde su najveća nacija posle domaćina zemlje u kojoj žive Srbi nisu uspeli da izbore status manjine? - Svest se najduže i najteže menja, kako svest onih iz domovine prema rasejanju, tako i obrnuto. Učinićemo sve da ih ubedimo u valjanost i opravdanost ovog velikog posla, ali nikome, pa ni sebi koji ćemo se svojski truditi, ne možemo garantovati da ćemo u potpunosti uspeti. Trudićemo se da im predočimo dobrobiti koje proizlaze iz toga što matična država zna koliko ih ima, a tu se prvenstveno radi o zadovoljenju njihovih kulturnih potreba, organizovanju nastave srpskog jezika i pomoći da u zemlji domaćinu dobiju status manjine. Četiri i po miliona dolara koje je dijaspora skupila ostalo je u stečajnoj masi Beobanke. Tri i po miliona franaka namenjenih bolnici u Tiršovoj je blokirano. Kako će matica povratiti poverenje dijaspore? - Ministarstvo za dijasporu predložilo je vladi nacrt rešenja o obaveznom vraćanju novca koji pripada Fondu dijaspore za maticu u iznosu od 189 miliona dinara. Predložili smo da to bude u tri rate. Kao ministarstvo koje je nadležno da sasluša probleme dijaspore, ali ne i da za njih predloži ili nametne zakonsko rešenje, uputili smo predlog Ministarstvu finansija – kao nadležnom u ovom konkretnom slučaju – da se o njemu izjasni. Od tada je prošlo više od mesec dana. Lično sam tri puta razgovarao s premijerom da se novac vrati, lično sam podneo zahtev i Odboru za odnose sa Srbima izvan Srbije koji je jednoglasno podržao zahtev. Verujete li da pitanje o imovini i finansijama, koje će formularom biti upućeno građanima pri popisu, neće odbiti i one koji odluče da se prijave? - Lično se protivim pitanju koje se odnosi na imovinsku kartu. Mislim da je to pitanje izneto u javnost jednostavno zato što Zavod za statistiku ima šablon koji je ostao iz ranijih vremena, i odmah su se pojavile kritike od ljudi koji znaju da se u tuđi yep ne zaviruje.