Nadpleme novih poturica

Da sam politikantska zoomontenegrinska struktura poput Koprivice i Vukovića (koji nisu “duše”, ni crnogorske ni srpske), sedajući da im otpišem, iako ni pošten utuk zajedno ne zaslužuju, sigurno bih prvo pomislio: evo prilike da jednim “metkom” ubijem dva zeca. Dva zekana. Ali, uopšte nisam bio u tom iskušenju jer njih dvojica sami sebe neopozivo svode tek na dva mršava, usukana cirkuska zečića za kojima ni pregladnela lisica ne bi potrčala. Zapravo, kad se oduzme nebitno i zanemare kusi repovi, samoukidaju se do para zečjih usana, kojima (umesto nogama i prstima, kao sav normalni sluganski svet) ostavljaju tragove svojih gospodara. NeVeseljko, zadovoljno-marionetski, MiloMiškove, dok kiler-potrčko i seje i zameće tragove Zevsa-satira Miločersko-Moldavskog. Diljem nepreglednog Montenegra – sa psihologijom bećkovićevskog rovačkog špijuna-kubikaša, a slobodno po neslobodnoj Srbiji koju besomučno sumnjiči i za genetsku sklonost ka samofašizaciji. Stoga: još ovoliko, isključivo NIN-ovih čitalaca i istine radi.

U nameri da dokažu ono što bi im bilo Milo, složno tvrde da sam tobože pogodio sve osim meta u koje sam gađao. A da bi sami mogli u to da poveruju, gebelsovski-drljevićevski-brkovićevski nalagaše za tri Durmitora i pripisaše mi sve čega se prisetiše.

I “zadivljujuće neznanje o Crnoj Gori”, iako je zasigurno mnogo veće od njihovog združenog “znanja” koje funkcioniše po onom dobro znanom principu “utoliko gore po činjenice”. I nepostojeći “animozitet prema Crnogorcima”. I “zov krvi, tla i zločina”, svoju žutu traku za svakog Srbina koji kritički pogleda prema njihovom kobajagi “demokratskom projektu”. I “radikalsku izvedbu” (a koja druga kapa ide uz njihovog srpskog Rajka?). I nikad pisane “hvalospjeve pjesničkim dostignućima Radovana Karayića”. I da “utjerujem srpstvo u Crnogorce”, kao da ga preci i istorija nisu i bez mene zauvek “utjerali” u sve prave Crnogorce.

Još se klovnovski, ali složno, poduhvatiše podmetanja...I da sam, viđi-viđi, po “Borbinim” izdanjima “utjerivao Marksa za početnike”, a istina je da sam ja, zajedno sa pokojnim Stanislavom Marinkovićem čiji sam zamenik bio, od “Borbe” – u vremenu u kojem je NeVeseljko bio “Komunistovo” piskaralo, a JevreMiloMiško zamenik direktora Marksističkog centra SK Crne Gore i kao član CK SKCG naterivao i koprive i koprivice (danas “demokratske” montenegrinske hohnovinare) da kod njega dolaze po “svoje mišljenje” – pravio i napravio prve nerežimske, “đilasovske” i antirežimske dnevne novine u bivšoj velikoj Jugoslaviji...I da sam navodno “iz Moskve veličao sveslovensko jedinstvo”, uprkos tome što je u dometu i njihove pameti da nijedan iole promućurniji srpski nacionalista iz Dveri, Obraza i Nomokanona, kojima i mene pribrojiše, nikad nije bio, niti može biti ni za pravoslavno-katolički panslavizam, ni za “(jugo)slovensko jedinstvo”, recimo, sa Hrvatima ili sa “Crvenim Hrvatima”...

Nalagaše se i napodmetaše. NeVeseljko i MiloMiško, hajkači na crnogorske Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu kojima ništa ne smeta ni kod montenegrinskih ustaša Drljevića i Štedimlije, ni kod Jevrema Brkovića, dukljanoida velikohrvatskih snova i fahredindungovskih zasluga. Nalagaše i napodmetaše, smećući s uma da nikom, pa ni njima iz montenegrinskog natplemena novih poturica Zečja usna, nije dato da pogode izmišljenu metu, a i da mnogo bolji od njih, kad nešto pogode, promaše – sve ostalo.

NJih dvojica, u suštini, i ne pokušaše čak ni da “gađaju” bilo koji od mojih kontraargumenata, ali ipak pogodiše. Same sebe.

NeVeseljko čak i reči vladike Danila “vojevodič (sam) srpskoj zemlji” i ono kralja Nikole “Srbi smo porijeklom, a Crnogorci provincijalno” – proglasi tek za “patriotska obraćanja crnogorskih vladara”. Nesumnjivo sa velike pameti i još većeg čojstva i verujući, valjda, da su svi crnogorski Gospodari svoje podanike – da bi ih mogli “paliti” srpskim patriotizmom – prethodno dekretima i silom prevodili u Srbe! A MiloMiško – da bi porekao neporecivo, srpski karakter Mitropolije crnogorsko-primorske – optuži me, pripevajući, da se povodom nje pozivam na “vlastodržačke ambicije Kralja Nikole”. Kao da i Petrovići, krećući iz okoline Zenice za Katunsku nahiju, nisu bili Srbi već pripadnici Zečje usne. Kao da bi novi Heraklov podvig bio dokučiti: zbog čega li je to knjaz-kralj svoje “vlastodržačke ambicije” hranio srpskom idejom i srpskim patriotizmom a ne montenegrinstvom i desrbizacijom pravoslavlja u Crnoj Gori.

Jedan Heraklov podvig MiloMišku ipak priznajem. Osvrćući se na “Krik miloševićevskih restlova”, uspeo je da mi zameri što nisam odgovorio na njegovo “suštinsko pitanje” (“poternicu” za mitropolitom Amfilohijem) – pre nego što ga je i postavio! E, to mogu jedino elitni državotvorci! Pogotovo što, izgleda, da i “obnavljanje državnosti” spada u trenutke kada se, kako bi rekao francuski komediograf Anri Melijak, uistinu “teško uzdržati od pravljenja gluposti”.

Crnoj Gori – i srpskoj, i srpsko-crnogorskoj i crnogorskoj – prepuštam da proceni: odnose li se i na MiloMiška njegove reči “valjda nikome nije više stalo do “kristalne noći” i novog paljenja Rajhstaga”. Jer, kiler-potrčko, da još jednom podsetim, izgovori i ove: “Dva jezika, dvije crkve, dvije akademije – samo su prelazni period do smirivanja strasti, pacifikacije i denacifikacije ovih prostora”.

Kako god Crna Gora presudi, ja ću se povinovati. Uprkos tome što sam uveren: da njihovog prezimena – da MiloMiškov otac (ili deda) behu bar malo nalik Tarasu Buljbi – sigurno ne bi bilo u ovoj mojoj rečenici (NIN br.2857): “Đukanovićevom i Vukovićevom antisrpskom “demokratskom projektu” potrebni su večito velikosrpska Srbija i uvek novi Miloševići u Beogradu jer im, kao i Titu, odgovara jedino – slaba Srbija”.

Đuro Bilbija