Sjaj u srpskom filmu

Izuzmemo li dva filma Srđana Dragojevića, koji zapravo čine povest srpskog filma devedesetih godina prošlog veka, te film Emira Kusturice “Crna mačka, beli mačor”, sve ono čime je u proteklih trinaest godina definisan srpski film, u ovom Karanovićevom filmu nismo videli, a sve ono što smo u njemu videli, nismo mogli da vidimo u domaćem filmu u proteklih trinaest godina.

“Sjaj u očima” nežan je, gotovo naivan film. Bez grubosti i psovki. U njemu niko nikoga ne ponižava, niti vređa; niko nikoga ne ubija, niti tuče. Niko nikoga ne mrzi, niti prezire. Niko nikoga ne kažnjava. Ličnosti se u njemu sporazumevaju razložnim govorom.

U Beogradu 1995. izbeglica iz Sarajeva (Senad Alihodžić) pokušava da stupi u kontakt sa svojom verenicom, koja je u Čikagu (Jelena Đokić). Međutim, preko agenta za sklapanje poznanstava (Milena Dravić), upozna drugu devojku, izbeglicu iz Zagreba (Ivana Bolanča) i zavoli je. Kao i sve drugo u ovom filmu, ni njihova ljubav nije egzaltirana, već je jednostavna, i jasno nam je stavljeno do znanja da će biti trajna.

Kao pozadina ljubavnoj priči, prisutan je život izbeglica. Uprkos tome što nežnu ljubavnu priču situira u jedan tako neposredno patnički ambijent, kakav predstavljaju prinudni izbeglički smeštaji, Karanović atmosferu ljubavne komedije ne dovodi u pitanje. Izbeglice vidimo iz perspektive dvoje zaljubljenih, dakle, zaljubljenim očima, a ne obratno: dvoje zaljubljenih napaćenim očima izbeglica! Najzad, u ovom filmu sa realnim ravnopravno je zastupljen i irealan svet, svet mrtvih i odsutnih (onih koji su daleko od mesta radnje: u SAD ili u Australiji, na primer). Glavni junak, u svojoj mašti, komunicira sa svojom mrtvom majkom i svojom odsutnom verenicom. Devojka u koju se u Beogradu zaljubio, takođe komunicira sa svojom rodbinom, delom mrtvom, delom odsutnom. Uostalom, ta odlika i jeste ono što ih upućuje jedno na drugo i što njihovu ljubav čini spokojnom.

Obazriva duhovitost kojom su tretirane mane junaka, ono je što ovaj film, u našoj kinematografiji, čini izuzetnim. Upečatljiv primer predstavlja nacionalizam majke glavnog junaka (Gorica Popović). Ona često rešava ukrštene reči. Jednom, zapita profesora svog sina (Boris Komnenić): “Nebo, pesnički, šest slova?”, i dobija sledeći odgovor: “Srbija.” To je humor kakvog teško da se možemo setiti iz nekog prethodnog domaćeg filma.

“Sjaj u očima” nije film koji uzburkava emocije, ali, neosetno, on ih pročišćuje. Kao delo antiklimaksa, pročišćuje ih a da ih prethodno nije angažovao.

Za buduće filmske stvaraoce kod nas ovaj Karanovićev film proširio je moguće polje stvaranja. Oslobodio je, na izvestan način, savremeni srpski film obaveze da bude pun buke i besa. Stoga, iako nije veliko filmsko ostvarenje, njegove značajne efekte trebalo bi očekivati u filmovima koji će tek biti snimljeni.