Sve tajne javnog servisa

Zastupnici teze o nužnosti plaćanja TV pretplate često se pozivaju na primere mnogih televizija iz evropskog okruženja. Ali, njima ne pada na pamet da se zamisle zašto se pretplata na Bi-Bi-Siju plaća samo za jedan ili dva programa, dok su ostali skremblovani pa ko hoće to da gleda, neka izvoli na šalter. Takođe se hvali transformacija HTV-a u javni servis. Uz uslov da se ne pominje kako se emitovanje filmova ili prenosi fudbalskih utakmica ne prekidaju reklamama.

Najzad je odlučeno: pretplata na konzumiranje programa RTS-a teče od prvog novembra, tako da će decembarski račun za utrošenu električnu energiju biti dodatno uvećan za novih 300 dinara.

To se odnosi na fizička lica, na građane. Što se pravnih lica tiče, ona već plaćaju pretplatu. Pitanje je šta će pravnom licu, nekom preduzeću ili ekspozituri banke, uopšte televizor. Zaposleni ne mogu da gledaju RTS u radno vreme, a posle radnog vremena zaključaju firmu i požure kući kako bi stigli na početak Beogradske hronike.

Bitno je nešto drugo: dekretom vlade ili nekog skupštinskog odbora, sasvim svejedno, presečen je spor RTS-a i EPS-a o mehanizmu naplaćivanja pretplate. U konačnom ishodu EPS je ispao ona stranka. Pristao je da ubira pretplatu u korist sopstvene štete. A i ovako niko ne plaća struju.

Gostujući u emisiji Poligraf, ministar kulture i medija, koji je kao novinar i direktor Studija B vodio permanentni rat sa državnom televizijom, reče da je pretplata dobra investicija jer će omogućiti nastanak i materijalnu nezavisnost (?) budućem javnom servisu. Nije baš sasvim jasno šta se pod javnim servisom u ovom slučaju tačno podrazumeva. Valjda se podrazumeva nešto što će biti u službi građana glede njihove pravovremene i tačne informisanosti. Ministar Kojadinović je tome dodao da se sve to sa pretplatom i javnim servisom čini kako bi se televizija na adresi Takovska 10 trajno oslobodila političkih pritisaka, to jest, prosto rečeno, istrgla iz ruku vlasti, stranaka, poslovnih lobija i moćnih pojedinaca, ali samo onih koji znaju da se služe mobilnim telefonom. Lepo zamišljeno.

Ali, upravo nesporna činjenica da je vlast, ovako ili onako, arbitrirala u drugarskom neslaganju EPS-a i RTS-a, upozorava na opreznost. Hoće se reći kako će vlast uvek naći načina da kontroliše Televiziju, pa bila ona državna ili će biti javni servis. Nije teško pronaći dokaz ovoj tvrdnji. Jer, ukoliko se transformacija državne televizije (RTS-a) u javni servis čini u korist građana, zašto niko nije te građane pitao da li im je to najveći interes u životu? Građane ionako niko ništa ne pita. Čemu bi? Vlast najbolje zna šta je u interesu građana, pa, i ovom prilikom, umesto njih, odlučuje o opštoj koristi.

S druge strane, pak, postojeća mreža evropske Srbije nije, osim te vruće parole, učinila ništa u procesu sopstvene transformacije ili bar pružila neki dokaz o karakteru i namerama javnog servisa. Zašto, primera radi, još nije prodat 3K? To ionako niko ne gleda. Ali, kaže ministar Kojadinović, javni servis je nešto što će tek nastati. Što bi rekao pisar Vasa, jedno dete, tri kile mesa, čekaš devet meseci, a ovamo hoćeš javni servis odmah. Porođaj će biti težak. Tako da se, uvođenjem obavezne pretplate od novembra, žitelji Srbije dovode u poziciju prinudnog donatora – oni će unapred, odvajajući od usta, ulagati u nešto što mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. Čak ni Srbin nije toliko blesav da unapred kupuje cipele koje će tek biti proizvedene pod uslovom da se neki retardirani krokodil uhvati na bućkalo.

Sama Takovska 10 ovim sistemom biva dovedena u nezgodan položaj: u vreme tranzicionog grejs perioda, do kraja aprila sledeće godine, ona će i dalje crvena krvna zrnca primati iz buyeta, plus će ubirati pretplatu na virtualni javni servis, a o prihodima od besomučnog emitovanja reklama već i da ne govorimo. To će joj, sve skupa, omogućiti da finansijski ispliva iz postojeće dužničke crne rupe. S tim što, avaj, zakon o radio-difuziji ne predviđa mogućnost ovog trostrukog punjenja prazne kase. U jednoj verziji tog zakona, koja je bila na javnoj raspravi pre nekoliko godina, ionako je bila očevidna primena dvostrukih standarda, to jest, ona je sadržala aneks, neku vrstu zakona u zakonu, koji RTS-u pribavlja povlašćeni položaj. Istini na volju, taj su tekst pisali stručnjaci iz oblasti informisanja i pravne regulative, ali im je taj zadatak (mandat) poveren od strane vlade ili neke njene pobočne institucije, što je samo još jedan prilog mišljenju da vlast ima na raspolaganju zavidan arsenal sredstava manipulacije. Ako se kontingent tih sredstava jednom iscrpi, ili ukoliko se vlast uhvati da preterano manipuliše Zakonom o radio-difuziji, ostaje i dalje mogućnost nezakonitog postupanja: mada zakon o političkim strankama to izričito zabranjuje, neka stranka ili neka koalicija može osnovati sopstvenu televiziju sa lažnom deklaracijom. To se, uzgred budi rečeno, već dogodilo.

Prilog ovoj tezi (11. teza o pretplati) može biti tvrdnja da postojeći programi RTS-a nisu više otvoreno u službi vlasti, političkih stranaka i umišljenih moćnika. Tačno. Ali i pogrešno. Političnost ove televizije ne ogleda se više u statističkim parametrima pojavljivanja javnih faca u njenim programskim sadržajima. Upravo suprotno: ona se pouzdano očitava time ko se nikada ne pojavljuje na malom ekranu Takovske 10. Lako uočljivo odsustvo nekih propalih političara (ili onih koji su namerni da postanu političari kako i dalje ne bi ništa radili), jeste svakako korisno po duševno zdravlje. Nevolja je u tome što tako nešto ne udovoljava propozicijama javnog servisa. Ulični toaleti ne zadovoljavaju namenu javnog servisa ukoliko je slobodan pristup pisoarima zabranjen crncima, bivšim esesovcima i komunistima, pederima i biciklistima. Ne vidim razlog zašto bi Televizija zaslužila epitet javnog servisa ponašajući se isto tako.

Na kraju sledi pitanje (na koje sam jednom već odgovorio) – hoću li plaćati pretplatu? Još razmišljam. Reč je o relativno beznačajnoj sumi od 300 dinara. Ali, tih 300 dinara su za mnoge još jedan dan života. Biti solidaran sa tom kategorijom stanovništva jeste javni servis koji me obavezuje.