Mali dogovori na račun radnika

Podudaranje događaja ponekad otkriva jednu nimalo naivnu logiku: ono upućuje na neke suštinske tendencije, na isti način na koji slučajne omaške u govoru otkrivaju pravi stav. U tom pogledu, poslednja tri meseca 2005, kako na francuskom tako i na evropskom i svetskom nivou, biće ispunjena nizom sastanaka i donetih mera, koje imaju isti cilj: sve veću nesigurnost radnih mesta, sve veće smanjivanje plata, i stvaranje jedne opšte socijalne nesigurnosti.

To su jedva prikriveni ciljevi, zbog čijeg ostvarenja je vlada g. Dominika de Vilpena (Dominiljue de Villepin) usvojila „nove ugovore o zapošljavanju“ (NUZ), zbog kojih je započeta evropska zakonodavna procedura čiji cilj je sprovođenje Bolkeštajnovih smernica i napokon će zbog ovih smernica u Hongkongu biti održan ministarski sastanak Svetske trgovinske organizacije (STO) na kome će jedna od glavnih tačaka biti detaljna razrada Opšteg sporazuma o trgovini u uslugama (OSTU), pre svega deo o radnicima migrantima.

Zvanični cilj odluke o stvaranju NUZ-a, koja je doneta u avgustu, a treba da do kraja godine stupi na snagu, jeste podsticanje „ekonomskog rasta“ i „unapređenje radnih odnosa“. Državni savet namerava da ovu odluku potvrdi bez obzira na to što sindikati zahtevaju da ona bude poništena: jedan vladin komesar je 14. oktobra izjavio kako taj zahtev nije legalan. NUZ sačinjavaju radni ugovori koji su namenjeni preduzećima sa manje od 20 zaposlenih radnika. Ove radnike, iako su ugovori nominalno sklopljeni na „neodređeno vreme“, poslodavac može da poništi bez ikakvog obrazloženja, u prve dve godine. Dve dodatne mere dopuštaju poslodavcima da, radi umanjivanja svojih doprinosa i uknjiženja „korisnika“ NUZ-a prekrše granicu od 20 radnika. Tako, na primer, osobe koje su mlađe od 26 godina ne moraju da se računaju u pomenutih 20 radnika. Da li ovo novo kršenje Zakona o radu pruža mogućnost za otvaranje radnih mesta, što se inače ne bi moglo postići na neki drugi način? Ili će ono imati efekat samo jedne „neočekivane prilike“? To je, u svakom slučaju, mišljenje ureda specijalizovanog za rad sa malim preduzećima, koji je hiljadama vlasnika pomenutih preduzeća poslao elektronsku poštu sa sasvim nedvosmislenom porukom: „Angažovati radnu snagu bez pitanja? Posle 4. avgusta to postaje moguće! Iskoristite priliku!“(1)

Bez obzira na sve češće čarke sa briselskom komisijom (čarke namenjene pre svega francuskom javnom mnjenju), Žak Širak (Jacljues Chirac) i Vilpenova vlada su dobri đaci evropske škole. Kao i mnoge druge mere, poput zakona o obrazovanju ministra Fijona (Fillon) (2), NUZ se skladno uklapa u logiku „Lisabonske strategije“. Ova strategija koju je u martu 2000. formulisao Evropski savet, a u februaru 2005. reaktivirala Barozova (Baroso) komisija, kao glavni, ako ne i jedini cilj postavlja povećanje „konkurentnosti“ evropskih preduzeća, što na briselskom žargonu znači apsolutni prioritet akcionara i akcionarskih društava. Sredstva ove strategije su „fleksibilizacija“ tržišta rada i stalna erozija socijalnih dostignuća. „Lisabonska strategija se trenutno usmerava na ono što bez preterivanja možemo nazvati velikim neoliberalnim planom, koji su čak i njegovi protivnici potcenili: to je predlog Bolkeštajnovih smernica. Znamo da su te smernice, usmerene na liberalizaciju rada, upale usred francuske polemike o evropskom ustavu, i da je ta činjenica sasvim sigurno doprinela da Francuzi zaokruže „ne“ na referendumu 29. maja 2005. godine. Predmet posebne kritike je ponuda poslovnih usluga u jednoj zemlji (na primer Danskoj) po zakonima druge zemlje, koja te usluge pruža (na primer Estonija); to znači da se razlika u poreskim i socijalnim zakonima zemalja Evropske unije pretvara u jedan otvoren damping u razmenjivanju usluga.

„Predlog smernica o uslugama na unutrašnjem tržištu“(3) je 13. januara 2004. zvanično podneo Fric Bolkeštajn (Frits Bolkestein), komesar za unutrašnju trgovinu komisije Romana Prodija (4). Ove smernice evropski savet je 25-26. marta iste godine proglasio za „apsolutni prioritet“. Ovaj predlog prvo je počela da kritikuje Belgija, i to preko svoje ujedinjene konfederacije rada (UKR) i preko frankofonske Socijalističke partije; ovoj kritici su se ubrzo pridružile i druge organizacije, na primer Atak (Attac - Udruženje) i mnoge evropske partije umerene i ekstremne levice. Bolkeštajnovom predlogu će trebati skoro godinu dana da postane centralna tema kampanje, vođene uoči francuskog referenduma. Francuska Socijalistička partija (FSP) je u januaru 2005. tražila da se on „povuče“ ali je mesec dana kasnije pristala na njegovu „izmenu“. Posle toga svi će se nadmetati u kritikovanju Barozove komisije, koja je sa poletom ovaj slučaj preuzela od svojih prethodnika. G. Širak (koji za te smernice zna još od marta 2004) zajedno sa socijalistima, uplašenim kao i on katastrofalnim dejstvom na javno mnjenje ovih smernica, u opštoj povici neće štedeti svoj glas. Oni će se čak i hvaliti kako su uspeli u nastojanju da se smernice „iz osnova prerade“ i da iz njih nestane „princip zemlje porekla“ ( PZP). U navedenom primeru to je Estonija.

Čim je francuski referendum prošao, g. Žoze Barozo je požurio da svoje podanike podseti ko je gazda: ne, smernice neće biti odbačene, a PZP će i dalje biti njihov važan deo! Ozbiljne stvari započeće tek 22. novembra, kada će u Evropskom parlamentu biti diskutovano o amandmanima tekstova koje predlaže komisija pre nego što se sve ne pojavi na plenarnoj sednici zakazanoj za januar 2006. Procedura će sigurno biti vrlo burna i verovatno će potrajati nekoliko meseci.

Ne radi se o maloj stvari: čelnici komisije nas stalno podsećaju da usluge obuhvataju 76 odsto unutrašnjeg bruto proizvoda Evropske unije, i 65 odsto aktivnog stanovništva. Kao da procenti, ma koliko bili u stanju da zasene prostotu, imaju bilo kakav značaj za otvaranje novih radnih mesta što se pripisuje libelarizmu. Trebalo bi pre svega, što do sada niko nije uradio, dokazati da liberalizacija stvara nova radna mesta! Ono što sa sigurnošću znamo, jeste da ih ona masovno zatvara; da ona dovodi do mnogih privatizacija, koje su sa svoje strane izvor velikih profita. U svakom slučaju, preko ekstremnog pojačavanja konkurencije ona dovodi do sniženja plata i nesigurnosti na tržištu rada. U tom smislu NUZ od Francuske stvara jednu „atraktivnu zemlju“, ako se ona posmatra iz „perspektive Bolkeštajn“.

Ako se ove smernice zajedno sa PZP usvoje, s obzirom na ogromno polje koje one obuhvataju (oko 160 sektora delatnosti, prema proračunu STO), doći će do napuštanja principa usklađivanja socijalnih zakonodavstava, koji je jedini u stanju da „odozgo“ učvrsti EU a umesto njega će zavladati princip konkurencije ovih propisa u okviru dvadesetpetorice i stvaranje privilegovanih radnika; takođe će doći do progresivnog nestajanja javnih servisa, naročito onih kojima upravljaju lokalne zajednice (5) (na primer, gradski saobraćaj) i nemogućnosti vođenja javnih politika. Uzimajući primer jednog određenog sektora, Raul Mark Ženar (Raoul Marc Jennar) pokazuje da bi smernice prouzrokovale „nered i privatizaciju zdravstvenih službi a odnos između pacijenta i lekara svele na odnos kupac-prodavac. Jer ove smernice su usmerene protiv nastojanja da se ponuda planira, da se utvrde stabilne cene i kontrolišu oni koji mogu da se bave zdravstvom i oni koji imaju pravo da otvore zdravstvene ustanove.“(6)

Sasvim je razumljivo da, u pomami liberalizacije i „rastakanja“ principa solidarnosti, Evropska komisija, industrijalci Evrope, liberalni političari i desnica u strazburškoj skupštini (u kojoj je većina) ne žele da se postavi pitanje opravdanosti PZP-a. Sa ovim principom, smernice Bolkeštajn predstavljaju sliku Evrope koju oni žele da izgrade i za koju je ustavni evropski sporazum pružio okvir. To znači da će rezultati političke borbe protiv ovog teksta biti u centru budućih društvenih odnosa u Evropi.

Međutim, i pre rešavanja sudbine ovih smernica, otvoren je jedan drugi front „liberalizacije“ tržišta rada koji je sličan smernicama a važi na nivou čitave planete: u STO on je poznat pod imenom „četvrti modus“. Radi se, zapravo, o četvrtom mogućem načinu, u okviru OSTU, da se ponude usluge (7) o pokretljivosti radne snage. Nasuprot Bolkeštajnovim smernicama, koje zagovaraju pokretljivost bez ograničenja u trajanju i platama radnika, u okviru evropske zajednice, cilj četvrtog modusa je pokretljivost radne snage na nivou čitave planete. Ovde je reč samo o osobama sa visokim kvalifikacijama: kadrovima, poslovnim ljudima, predstavnicima preduzeća, nezavisnim stručnjacima. Tako, na primer, neka indijska firma koja se bavi kompjuterima može da, u okviru ustanovljenog ugovora, pošalje u ograničenom vremenskom trajanju svog tehničara u Italiju.

Ovde se jasno vidi da se radi o „delokalizaciji na licu mesta“: umesto da Italija naruči kompjuter u Indiji (ili da plati „na crno“ nekog kvalifikovanog Indusa, „bez isprava i statusa“), ona dobija isti rezultat legalnim „uvozom“ Indusa koga plaća u skladu sa nivoom plata u Indiji. Taj Indus nema nikakvo pravo na boravak u Italiji, svakog trenutka može biti vraćen u svoju zemlju, ako se slučajno nađe na putu svom italijanskom kolegi, koji prima 3-4 puta veću platu od njega; kolegi kome njegovo preduzeće neće propustiti da ukaže na činjenicu da dobija 3-4 puta više radeći isti posao kao i Indus.... Ovo je jedna vrlo usavršena forma socijalnog dampinga (8).

Mogućnost četvrtog modusa zanima mnoge vlade južnih zemalja (Indija, Čile, Pakistan, Tajland), zainteresovanih za izvoz mnogobrojnih kvalifikovanih stručnjaka. Ali, on može da zainteresuje i bogate severne zemlje, koje žele da za svoje velike firme (banke, osiguravajuće kompanije) osvoje pristup na tržišta južnih zemalja. U ovoj gunguli koju podstiče okvir zakona OSTU, ponuđači usluga juga i severa lepo će se složiti - preko leđa svojih zaposlenih.

Pregovori koji će se održati u Hongkongu od 13. do 18. decembra, u okviru ministarske konferencije STO-a, baviće se pre svega pitanjem agrikulture, ali je sasvim sigurno da će na njima i OSTU dobiti važno mesto. Tokom nedavnog ibero-američkog samita, koji se održao 13. i 14. oktobra u Salamanki, generalni sekretar OUN Kofi Anan je izjavio da će 2006. biti godina trgovine. To nije umirujuća činjenica, jer je slobodna razmena i u Evropi i u drugim delovima sveta sinonim slobode, koja će za radnike postati sinonim pritisaka, pa čak i ucena od strane države i poslodavaca kojima kumuju vlasnici akcija i akcionarskih društava.

(1) Navedeno u: Vanessa Ikonomoff, „Lisbonne sur ordonnance“, La lettre de Bastille Republiljue Nations, 7. oktobar 2005. Treba pročitati čitav članak.

(2) Videti: Louis Weber, „l’ecole republicaine mise en biere“ Le Monde diplomatiljue, mart 2005.

(3) Jedan vrlo upečatljiv dokument o sadržaju tih smernica, o njihovom putešestviju po evropskoj komisiji, savetu i parlamentu, i o otporima na koje su one naišle, napisao je Raul Mark Ženar; da biste ga dobili u Francuskoj možete poslati ček od 7 evra na Urfig, 7 place du Chateau 66500 Moset. Za Belgiju se možete obratiti na CRISP 1a, place Quetelet 1210 Buxelles. Takođe, možete konsultovati sajt Mišela Isona (Michel Husson) - ( Hussonet. Free. Fr/autreuro. Htm)

(4) Posle prvog kruga izbora na kojima je učestvovalo četiri miliona birača, 16. oktobra 2005, Romano Prodi je bio izabran za jedinog kandidata levice i levog centra za predsednika saveta na italijanskim izborima koji treba da se održe u proleće 2006. godine.

(5) Nije nimalo naivno što je komisija „diskreciono pravo lokalnih vlasti“ proglasila za prepreku prekograničnih delatnosti.

(6) Raoul Marc Jennar, op. Cit.

(7) Ostali modusi su: usluga koja se dobija iz jedne zemlje u drugu (pravni savet dobijen preko telefona); usluga na teritoriji jedne zemlje za pripadnika druge države (državljanin Venecuele koji studira na Kubi); usluga koju obavlja predstavnik neke firme u firmi druge zemlje (filijala jedne američke agencije za publicitet u Nemačkoj)

(8) Videti: Antoine Math et Alexsis Spire „Des travailleurs jetables. Les enjeux des negociations autour du mode 4 de l’ AGCS“, Plein droit. La revue du gisti, n’ 61, jun 2004 ( Gisti. Org/doc/plein-droit/ 61/index. html) et Le Grain de sable, n’475, 31. jun 2004 (France. Attac. Org/ a 2864)

Bernar Kasen