Šezdeset godina neširenja nuklearnog oružja

Što je veći broj zemalja koje raspolažu nuklearnim oružjem, to je veći rizik da će ono biti namerno upotrebljeno, ne radi odvraćanja već radi uništenja; da će do sukoba doći greškom; da će neka zemlja preventivno bombardovati instalacije svojih neprijatelja ili da oružje i fisione materije padnu u ruke nekih kriminalnih grupa.

Širenje nuklearnog oružja, dakle, predstavlja jednu od najozbiljnijih opasnosti za budućnost čovečanstva. Međutim, prve mere da se ono izbegne nisu bile izazvane ovom brigom. Od samog početka svog vojnog nuklearnog programa 1942. godine, Sjedinjene Države su zabranile objavljivanje svake informacije o atomskoj energiji da bi tako sprečile nacističku Nemačku da se prva dočepa bombe. Posle 1945. ova zabrana je zadržana da bi se usporili radovi Sovjeta. Godine 1954, kad je SSSR izvršio probu svoje prve termonuklearne bombe, ova tajanstvenost je napuštena u korist politike „atomi za mir“: zemlje koje su želele da razviju nuklearnu tehnologiju, mogle su da dobiju pomoć od Sjedinjenih Država ako se obavežu da će je upotrebiti za mirnodopske ciljeve, ostajući pri tom slobodne da razviju i vojni program, ako su u stanju da to same ostvare. Više zemalja je iskoristilo ovo odsustvo opštih međunarodnih propisa, da bi zadovoljile svoje vojne ambicije, pa je tako 1960. godine sedam do osam zemalja, koje danas raspolažu nuklearnim arsenalom, imalo neophodne elemente za njegovu realizaciju (1).

Naročito je kriza na Kubi, 1962. godine, na dnevni red stavila pitanje politike globalnog neširenja: Vašington i Moskva su tada utvrdili da oni možda ne bi bili u stanju da kontrolišu razvoj krize da se u nju umešala neka treća sila koja je posedovala nuklearno naoružanje. U početku, suštinski cilj Ugovora o neširenju (UNNO), za obe supersile, sastojao se u održavanju kontrole nad zemljama u svom taboru. Zaključen 1. jula 1968, UNNO je svet podelio na dve celine; s jedne strane bile su „države koje imaju nuklearno oružje“, radi se o državama koje su pre 1. januara 1967. izvršile probu atomske bombe, od kojih se tražilo da drugim državama ne pruže pomoć u njenom sticanju (2); s druge strane sve ostale države koje su morale da se obavežu kako neće pokušati da ga se domognu i koje su morale da svoje nuklearne instalacije stave pod kontrolu Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE), koja je imala zadatak da potvrdi da one poštuju svoje obaveze.

Sa svim svojim manama i slabostima, Ugovor o neširenju sadržao je elemente neophodne za sprečavanje širenja ovog oružja, i da je bio celovito primenjen i dalje bi samo pet zemalja posedovalo nuklearni arsenal. Uslov za uspešnost ovog sporazuma bio je da on bude univerzalan, to jest da ga podrže sve države, da postoji jedan savršeno efikasan mehanizam provere i da se, u slučaju njegovog kršenja, preduzmu energične mere koje će druge države odvratiti od pokušaja da pođu stopama prestupnika.

Mnoge zemlje su ovaj sporazum u početku doživele kao neprihvatljivo ugrožavanje njihog suvereniteta: Nemačka, Japan i Italija, koje su bile prva meta ovog sporazuma, u početku su odbijale da mu se pokore. To što je on stupio na snagu 1970. godine (3) desilo se zahvaljujući potpisu zemalja poput Irske, Danske, Kanade, Švedske i Meksika, koje su u njemu videle sredstvo za smanjivanje rizika od kolektivnog samoubistva, zatim zemalja politički bliskih Sjedinjenim Državama ili SSSR-u i, najzad, onih zemalja koje se nisu nadale da će jednog dana imati dovoljno sredstava da naprave atomsku bombu. Među prvim potpisnicama bile su Irak, Iran i Sirija.

Sredinom 70-ih pod uticajem nuklearnih pokreta, prvo u Americi, a potom i u Evropi, a pre svega sa prvom indijskom eksplozijom 1974, došlo je do naglog zaokreta. Javno mnjenje se uplašilo opasnosti kojoj će svet biti izložen u slučaju širenja nuklearnog oružja, a mnoge zemlje su smatrale da će biti bezbednije ako njihovi susedi ne raspolažu tim oružjem. Zahvaljujući takođe i istovremenom pritisku Sjedinjenih Država i SSSR-a, ovom pokretu su se pridružili mnogi potpisnici, među kojima i velike industrijske zemlje: Nemačka, Japan, Italija, Švajcarska, Holandija. Krajem 1979. broj potpisnica je prešao brojku od sto. Ovaj talas pristupanja sporazumu nastavljen je tokom sledećih godina, i uprkos raspadu SSSR-a povećao se krajem hladnog rata. Broj zemalja potpisnica, broj zemalja koje su odlučile da trajno poštuju ovaj sporazum, popeo se 1995. godine na 178.

Međutim, velike sile, iz različitih razloga, nikada nisu uložile dovoljno napora da ubede Indiju, Izrael i Pakistan da se pridruže tim zemljama. Odbijajući da pristupe ovom sporazumu, pomenute zemlje su mogle da konstruišu svoje arsenale a da pri tom ne prekrše svoje obaveze. Danas to ne bi bilo moguće: sporazumu je pristupilo 189 zemalja, dakle gotovo sve države, pa više nijedna zemlja ne može proizvesti atomsku bombu a da ne prekrši svoje međunarodne obaveze.

Među ovih 189 država nalaze se Brazil i Argentina koje su tokom 70-ih i 80-ih godina pokrenule istraživačke programe čiji su ciljevi očigledno bili vojne prirode. Pošto u to vreme one nisu bile potpisnice Ugovora o neširenju, ova delatnost nije bila u sukobu sa njihovim međunarodnim obavezama. Krajem 90-ih, Brazil i Argentina su napustili svoje vojne projekte i pristupili UNNO-u i to prva država 1995, a druga 1998. godine. One su od toga odustale ne zbog toga što je njihova spoljna bezbednost bila bolja, već zbog činjenice da su vojne diktature zamenile demokratski režimi.

Slično se desilo i sa Južnoafričkom Republikom, koja je tokom 70-ih i 80-ih proizvela nekoliko atomskih bombi, a da pri tom nije napravila prekršaj koji bi MAAE dozvolio da interveniše. Pretorija je 1991, neposredno pre napuštanja režima aparthejda, pristupila ovom ugovoru.

Sredinom 90-ih, Sjedinjene Države su htele da dopune Ugovor o neširenju nuklearnog naoružanja, ugovorom o potpunoj zabrani nuklearnih proba (UPZNP) i konvencijom o zabrani proizvodnje obogaćenog uranijuma i plutonijuma u vojne ciljeve. Ova dva sporazuma bila su usmerena samo na Indiju i Pakistan, ali su Amerikanci smatrali da će ove dve zemlje lakše pristupiti jednom univerzalnom sporazumu. U stvari, ova dva sporazuma nisu imala nikakvog smisla za druge zemlje: 184 države su se obavezale da neće proizvoditi nuklearno oružje; tako da obećanje da neće isprobavati oružje koje nisu ni proizvele nije predstavljalo neki posebno značajan napredak. Pet država koje imaju ovo oružje, prekinule su sa svojim probama, a Francuska, koja je demontirala svoj poligon na Pacifiku, više nije ni mogla da nastavi sa njima. Što se tiče zemalja o kojima je reč, Indije i Pakistana, one su isprobale svoje bombe 1998, nastavile proizvodnju vojnih fisionih materijala i odbile da pristupe UPZNP-u i konvenciji.

Treba dodati da nemogućnost nastavljanja proba neku zemlju ne sprečava da proizvodi ovo oružje: Izrael nikada nije izvršio nijednu probu, ali svi poznavaoci veruju da on poseduje nuklearni arsenal; Južna Afrika nikad nije izvršila nijednu nuklearnu probu, a posedovala je nekoliko nuklearnih bombi; postojanje ovih bombi je bilo van svake sumnje, čak i pre 1998. godine. U celini gledano, ovaj projekt ugovora, koji Sjedinjene Države odbijaju da ratifikuju (iako su ga same inicirale), nema drugu vrednost osim simboličke privrženosti koju prema njemu ispoljava javno mnjenje.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (MAAE; AIEA) koja je zadužena za proveravanje poštovanja ugovornih obaveza država potpisnica, od samog početka je ovu obavezu sprovodila u dosta složenim okolnostima. Inspektori su mogli da posete samo zemlje koje su sa MAAE potpisale i ratifikovale poseban sporazum, kojim se preciziraju njihova prava i dužnosti. Zbog tog razloga oni nisu mogli da uđu u Severnu Koreju pre aprila 1992, mada se već od 1990. znalo da u ovoj zemlji postoje reaktor i instalacije u kojima se proizvodi plutonijum.

Pristup inspektora različitim instalacijama ograničen je i brojnim administrativnim propisima: na primer, oni prvo moraju da traže vizu, čije izdavanje može da se otegne; zatim imali su samo ovlašćenje da u nekoj fabrici obave pregled u tačno određenom vremenu, prema prirodi delatnosti i količinama uranijuma ili plutonijuma koje se u njoj nalaze.

Pravila iz 1971, koja su inspektori morali da poštuju, nisu odredili funkcioneri ove agencije, koji su bili u stanju da precizno ustanove svoje zadatke, već predstavnici država, a pre svega onih koje su u to doba u nuklearnom domenu postigle najveći napredak. Oni su se potrudili da, što je moguće više, smanje ograničenja koja njima, a posebno njihovim industrijama, nameću ove kontrole. Mehanizam kontrole zasnivao se na pretpostavci da nuklearni program ne može tajno da se realizuje, i da je jedina zamisliva prevara preorijentisanje civilnog korišćenja uranijuma i plutonijuma za vojne ciljeve. Inspektori su, prema tome, imali pristup samo instalacijama koje im odredi svaka država, a zadatak im je bio da se uvere kako se fisioni materijali u njima koriste u mirnodopske svrhe. Oni nisu bili u obavezi da proveravaju da li u zemlji postoje instalacije koje im nisu označene.

Ova ograničenja nisu bila potpuno nerazumna, ako imamo u vidu tehniku tog vremena. Ona je zahtevala, posebno za proizvodnju obogaćenog uranijuma, fabrike velikih dimenzija, sa karakterističnim oblikom, koje traže značajne količne energije i čija izgradnja i rad se neizbežno otkrivaju. Treba dodati da su početkom 70-ih godina samo industrijske zemlje mogle da preduzmu značajne nuklearne aktivnosti.

Radilo se zapravo o demokratskim državama, u kojima postoji slobodan protok informacija, i u kojima odluka o stvaranju nuklearnog arsenala ne bi mogla da ostane tajna. U okviru datih nametnutih ograničenja, ovaj sistem kontrole je uspešno funkcionisao, jer od 1945. nije proizvedena nijedna bomba u instalacijama koje je nadgledala MAAE. Ova kontrola nije bila nepogrešiva, ali sve do danas bila je efikasna, jer varalice nisu bile voljne da se upuštaju u rizik da ih inspektori uhvate na delu.

Međutim, posle Zalivskog rata, 1990-1991, u Iraku su otkrivene instalacije koje bi ovoj zemlji omogućile da se posle nekoliko godina dokopa jednog istinskog arsenala. G. Sadam Husein je pružio dokaz da su u zemlji sa surovim diktatorskim režimom potpuno moguće tajne nuklearne aktivnosti. Iračani su za ovo koristili postupak obogaćivanja uranijuma centrifugacijom, tehnikom koja je u Evropi prihvaćena tokom 70-ih i koja je dopuštala instalacije mnogo manjeg obima; ove instalacije su mogle da se sakriju u prividno običnim zgradama, trošile su znatno manje energije, a obaveštajne službe su imale malo šanse da ih otkriju, ako ne raspolažu obaveštajcima na terenu.

U pokušaju da mehanizme kontrole prilagodi ovoj novoj vrsti prevare, MAAE je 1997. usvojila jedan dodatni protokol (5) koji je inspektorima davao znatno veća ovlašćenja, ali koji pre primene treba da ratifikuje svaka država (6). Povećana sredstva data ovoj agenciji već su omogućila značajnije rezultate i inspektorima su omogućavala da u nekoj zemlji otkriju aktivnosti koje bi ostale sakrivene. Ovde se, međutim, ne radi o univerzalnom leku i osim ako nemaju puno sreće ili ne dobiju dojavu sa terena, malo je verovatno da inspektori mogu da otkriju mesto na kome je smeštena neka tajna instalacija.

Jedna međunarodna organizacija, poput MAAE, ne bavi se špijunskim delovanjem, ne raspolaže nikakvim sredstvima za pribavljanje tajnih informacija, a ima obavezu da poštuje sporazume zaključene sa kontrolisanom zemljom. Precizna lokalizacija neke fabrike spada u obavezu obaveštajnih službi, koje Agenciji treba da pruže podatke koji su joj potrebni.

Nijedna od pet zemalja sa nuklearnim naoružanjem nije bila u obavezi da potpiše ovaj dodatni protokol: ako inspektori zaključe kako, na primer, u Sjedinjenim Državama ili Francuskoj, na mestima koja su, uostalom, savršeno poznata, postoje vojne, nuklearne instalacije, to neće biti neko preterano impresivno otkriće. Međutim, Francuska je simbolično potpisala jednu ublaženu verziju ovog protokola, da bi na taj način pokazala obzir prema drugim članicama Evropske unije, osetljivim prema različitom tretmanu dve kategorije država.

Isto tako, nijedan sporazum ne zabranjuje nekoj od ovih pet zemalja da proizvodi nove tipove oružja: to je svakako, u suprotnosti sa duhom člana VI UNNO, o nuklearnom razoružanju. Ovo nije u potpunoj suprotnosti sa slovom ovog ugovora, koji vrlo licemerno uspostavlja određenu vezu između nuklearnog razoružanja i razoružanja uopšte. Već četrdeset godina, pet država koje raspolažu nuklearnim naoružanjem, a istovremeno su glavni svetski izvoznici konvencionalnog oružja, izbegavaju da podstiču opšte razoružanje, pozivaju se na odsustvo progresa i cinično ignorišu obaveze o nuklearnom razoružanju koje su prihvatile. Sjedinjene Države redovno govore o proizvodnji novih tipova nuklearnih bombi. Radi se o jednoj opsesiji proizvođača oružja, koji već decenijama tragaju za svim mogućim razlozima za razvoj svoje delatnosti. Ovi projekti nemaju nikakav realni, operacionalni domet, ali privlače pažnju javnog mnjenja i potpuno prikrivaju beskonačno važnije promene, koje je predvideo „Nuclear Posture Revienj“ (revizija nuklearne strategije) iz januara 2002. godine. Nuklearno oružje u američkom arsenalu više ne čini jednu odvojenu kategoriju, već je integrisano u celinu ofanzivnog naoružanja, koje predsednik po svojoj volji može da upotrebi, isto kao i svako drugo oružje, zavisno od misije koju treba obaviti.

Isti dokument predviđa i stvaranje nove generacije stručnjaka za nuklearno oružje, koji treba da smene staru generaciju, zatim zamenu interkontinentalnih raketa 2020. godine, podmornica 2030. i bombardera 2040. godine. To znači da se američko nuklearno naoružavanje zamišlja kao proces neodređenog trajanja, a u svakom slučaju kao proces koji se neće završiti pre kraja ovog veka.

Ako MAAE konstatuje da neka država ne poštuje svoje obaveze, ona obaveštava Savet bezbednosti OUN, koji je jedini ovlašćen da preduzme neophodne mere protiv prekršioca. On se u dva navrata bavio kršenjem obaveze o neširenju i iz ovih iskustava se mogu izvesti određene pouke. U slučaju Iraka, čije su nuklearne aktivnosti otkrivene tek posle Zalivskog rata 1991, u kojem je ova zemlja bila vojnički poražena i primorana da prihvati uslove Saveta bezbednosti, MAAE je mogla da uništi sve ilegalno izgrađene instalacije.

Utvrđeno je, 1992, da je Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK; Severna Koreja) prekršila obaveze koje je preuzela potpisivanjem sporazuma. Ona je odmah izjavila kako će svaku sankciju smatrati kao čin rata, a Kina je požurila da stavi do znanja kako ovu krizu treba rešiti pregovorima. Stav Pekinga i strah od rata koji bi mogao da dovede do mnogobrojnih žrtava u Južnoj Koreji, doveo je 1994. do sporazuma između Pjongjanga i Pekinga, prema kojem Južna Koreja treba na severu da izgradi velike reaktore za poizvodnju struje, u zamenu za prestanak severnokorejskih aktivnosti. Ovaj sporazum se održao sve dok Sjedinjene Države nisu rešile da ga, krajem 2002. privedu kraju; tada su se Severnokorejci povukli iz sporazuma o neširenju, proterali inspektore Agencije, odvojili količine plutonijuma neophodne za proizvodnju nekoliko bombi i, nekoliko meseci kasnije, izjavili kako raspolažu nuklearnim oružjem.

Nijedna od ovih odluka nije izazvala ni najmanju reakciju Saveta bezbednosti ili drugih zemalja, ako se izuzmu zastrašujuće pretnje koje je neprestano izricao predsednik Sjedinjenih Država. Od tada, i u skladu sa željama, pregovori su ujedinili obe Koreje, Sjedinjene Države, Kinu, Japan i Rusiju (8). Na kraju zajedničke deklaracije, 19. septembra 2005, DNRK se obavezala da mapusti svoje nuklearne programe, a pet navedenih zemalja su se za uzvrat obavezale da će joj pružiti pomoć u energiji i garancije iz oblasti bezbednosti. Primenjujući tehniku toplo-hladno, Pjongjang je već narednog dana doveo ovaj sporazum u pitanje, tražeći da mu se prizna pravo na mirnodopsku upotrebu nuklearne energije, a zatim je ublažio svoj stav. Kako stvari stoje, u rezoluciji, prihvaćenoj 30. septembra od 139 država, MAAE je pozdravila izjavu DNRK da se odriče nuklearnog oružja.

Što se tiče Irana, tu se ne može ustanoviti nikakvo kršenje Ugovora, ako se, kao što je MAAE učinila, zadovoljimo doslovnim tumačenjem istog. Ali, ako razgovori koji se vode sa Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom ne budu dali rezultate, države članice mogu da sazovu Savet bezbednosti pozivajući se, ne na pravno tumačenje ovog teksta, već na politički sud.

Politika neširenja je suštinski oslabljena posle konferencije od 1995. godine, na kojoj Ugovor nije nimalo izmenjen, i to u času kad se čini da je postavljeni cilj gotovo postignut. Neophodnost zaustavljanja širenja nuklearnog oružja u Sjedinjenim Državama su prvo napali neokonzervativci, koji su smatrali da njihova zemlja ne treba da prihvati bilo kakvu međunarodnu obavezu, a zatim oni za koje neširenje pripada logici hladnog rata i posle njegovog kraja gubi svoj smisao. Za njih se odgovor na pretnje širenja sastoji u izgradnji antiraketne odbrane, koju sve zemlje treba da kupe u Sjedinjenim Državama. Treći, koji su možda najbrojniji i najuticajniji, smatraju da nuklearno širenje ne zaslužuje osudu, ako se radi o saveznicima Sjedinjenih Država.

Ugovor o neširenju je takođe postao predmet najžešćih kritika. Odavno se već podiže glas protiv jednog sistema koji dozvoljava da pet zemalja poseduju najmoćnije oružje, a istovremeno svim ostalim zabranjuju da ga proizvode. Ova nejednakost u tretmanu, koja je za vreme hladnog rata često smatrana neophodnom, mnogo se teže podnosi posle raspada Sovjetskog Saveza. Utoliko pre što Ugovor sadrži mehanizam koji predviđa nuklearno razoružavanje a koji pomenutih pet država ignorišu sa najvećom mogućom hipokrizijom. Čuvajući danas arsenale, značajne isto koliko i sredinom sedamdesetih, simbole svoje moći i prestiža, ovih pet država mogu samo da podstaknu druge zemlje da ih u tome oponašaju.

Ovo neraspoloženje prema ideji neširenja manifestovalo se na jedan eklatantan način, tokom Konferencije o verifikaciji Ugovora u julu mesecu 2005; umesto da jednodušno osude one koji varaju, države učesnice su se podelile, ne uspevši da se slože ni o jednom pitanju, odražavajući na taj način jedan, podeljen, razočaran i zbunjen svet. Međutim, ovaj ozloglašeni režim, za koji nije predložena nikakva zamena, i dalje ostaje na snazi, a možda će ishodi severnokorejske i iranske krize odlučiti o njegovoj budućnosti.

Ako se Severna Koreja i Iran odreknu svojih vojnih ambicija, kao što je to pre njih učinio veliki broj zemalja, sve one države koje budu u iskušenju da ih oponašaju bez sumnje će oklevati da se upuste u jedan skup projekat, unapred osuđen na neuspeh. Ako, naprotiv, one postignu svoje ciljeve, postaće moguće da se i mnoge druge države odluče na proizvodnju sopstvenog nuklearnog oružja.

(1) SSSR je svoju prvu A bombu isprobao 1949, a svoju prvu H bombu 1953. godine; Velika Britanija je svoju prvu fisionu bombu isprobala 1952, a fuzionu 1957; za Francusku ovi datumi su 1960. i 1968, za Kinu 1964. i 1967. Osim toga, Francuska je 1956. god. snabdela Izrael reaktorom i fabrikom za prečišćavanje u Dimeni, odakle je dobijen plutonijum za njegove prve bombe; Kanada je 1955. isporučila Indiji reaktor za tešku vodu, u kojem je proizveden plutonijum za prve indijske bombe.

(2) Po hronološkom redu prve eksplozije: Sjedinjene Države, SSSR (čiji je naslednik Rusija), Velika Britanija, Francuska i Kina. Suprotno vrlo raširenom uverenju, ne postoji nikakva veza između statusa stalnog člana Saveta bezbednosti i statusa nuklearne sile. Prve sačinjavaju zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu, određene Poveljom OUN potpisanom 26. juna 1945, u času kad nijedna od ovih zemalja, pa ni Sjedinjene Države, nije raspolagala nuklearnom bombom. Zemlje nuklearne sile su one zemlje koje su to postale pre potpisivanja Ugovora.

(3) Tekst Ugovora predviđa da će on stupiti na snagu kad ga potpiše i ratifikuje 40 država.

(4) Ova cifra treba da se svede na 188, ako se ima u vidu odluka Severne Koreje iz januara 2003. da se povuče iz sporazuma. Međutim, ostale zemlje procenjuju da ovo povlačenje nije prihvatljivo, jer povlačenje nije u skladu pravilima sporazuma.

(5) Puni naslov je „Dodatni protokol sporazumu između države ... i MAAE, koji se odnosi na primenu garancija”.

(6) Iran ga je potpisao ali ga nije ratifikovao, a novi parlament očigledno nije raspoložen da odobri ovaj dokument. Iranski zvaničnici ponekad tvrde kako mu se rado pokoravaju, ali to čine samo delimično i uz puno ograda.

(7) Tako su inspektori 2004. ustanovili da su Severna Koreja i Tajvan u prošlosti tajno ispitivali tehnike obogaćivanja uranijuma i odvajanje plutonijuma. Ovi radovi su ostali tajni dok ove zemlje nisu prihvatile dodatni protokol.

(8) U ovom okviru je Vašington koji je sve do tada odbijao da prihvati bilateralni dijalog sa Pjongjangom.

Žorž le Gelt