Iran brani svoje pravo na civilnu nuklearnu energiju

Čitajući izveštaje o intervenciji iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinexada (Mahmoud Ahmadinejad) na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, 17. septembra 2005, čovek bi pomislio kako je on lupao cipelom po stolu i vikao: „Mi ćemo vas pokopati.“ Opisi ovog govora, u američkim medijima, bili su pretrpani citatima, na osnovu kojih je g. Ahmadinexad bio „preteći“, „agresivan“ i „nefleksibilan“. U Vašington postu Defni Lincer (Dafny Linzer) je čak tvrdio da je g. Ahmadinexad kazao: Sjedinjene Države su na „sebe navukle razaranje uragana Katrin“ (1).

Čemu ovakav medijski tretman? Ne može se verovati Iranu, odgovaraju komentatori koji drže monopol nad novinama i televizijskim emisijama: „otkrivanje“ 2002. „tajnog plana za obogaćivanje uranijuma“, po njihovom mišljenju dokazuje kako Teheran pokušava da se domogne atomskog oružja. Ali, isto kao i „otkrića“ programa oružja za masovno uništenje u Iraku, i ove tvrdnje, koje su dobile status opšte istine, zaslužuju jedno bliže ispitivanje.

Podsetimo se nekih tehničkih podataka. Uranijum se u čitavom svetu prodaje u obliku tzv. „yellow cake“, koji sadrži 70 odsto minerala. Tada se vrši proces prečišćavanja pomoću kojeg se dobija heksaflovit uranijuma (UF 6). Iran je pod kontrolom Međunarodne agencije za atomsku energiju (MAAE) već sproveo sve ove transformacije. Poslednja etapa je tzv. obogaćivanje, neophodno za dobijanje zadovoljavajuće proporcije (3 odsto) jednog izotopa uranijuma 235, koji omogućava proizvodnju nuklearne energije. Da bi se upotrebio u nekom oružju, količina obogaćivanja uranijuma 235 treba da dođe do 90 odsto. Međutim, Ugovor o neširenju (UNNO) u svom članu IV predviđa pravo svake zemlje da razvije civilni nuklearni program pa, dakle, i pravo upotrebe tehnike obogaćenog uranijuma.

Želja Teherana da savlada čitav civilni nuklearni ciklus, datira još iz 70-ih godina prošlog veka: Iran je tada započeo ovaj program u saradnji sa Sjedinjenim Državama i Evropom. Fordova administracija je 1974. čak predlagala da u njemu uzme direktno učešće. Dve godine posle islamske revolucije, 1981, nova vlada je odlučila da nastavi sa ovim programom i 1982. najavila je stvaranje, u Isfahanu, sopstvenog nuklearnog centra, zaduženog za obradu uranijuma. MAAE je izvršila inspekciju ovog mesta i čak se pripremila da pomogne Iranu da „yellonj cake“ pretvori u gorivo za reaktore. Izveštaj MAAE je tada potvrdio da je njen cilj „doprinos formiranju lokalnih sposobnosti i neophodnog ljudstva za ostvarivanje jednog vrlo ambicioznog programa iz oblasti tehnologije nuklearnih reaktora i tehnologije ciklusa goriva“. MAAE je čak razmatrala i jedan program tehničke pomoći, ali ga je napustila pod pritiskom Vašingtona.

Ipak, Teheran nije odustao od svojih namera i to je stavio do znanja. Iranski radio je 1984. objavio kako su pregovori sa Nigerom oko kupovine uranijuma blizu kraja, a 1985. jedan drugi radio je, preko direktora Organizacije za atomsku energiju, obnarodovao otkriće rudnika uranijuma (2). Portparol MAAE je 1992. potvrdio da su njeni inspektori obišli te rudnike i da Teheran radi na programu uspostavljanja kompletnog nuklearnog ciklusa(3). Vlada je tada o nabavci tehnologije i materijala pregovarala sa više zemalja: Brazilom, Rusijom, Indijom, Argentinom, Nemačkom i Španijom. Većina ovih pregovora nisu privedeni kraju, zbog pritiska Vašingtona. Kina, koja je 1996. obavestila MAAE o svojoj nameri da u Iranu izgradi fabriku za obogaćivanje uranijuma, takođe je odustala i to zbog istih razloga: Iranci su obavestili Agenciju da će ipak nastaviti sa realizacijom svog projekta.

Ukratko, iranski napori da ovladaju nuklearnim ciklusom nisu bili „tajna“, kako se tvrdilo.

Kad je Teheran prihvatio da ostvaruje dodatni protokol Ugovora o neširenju (UNNO)(4), MAAE je izjavila kako je ta zemlja propustila da pre toga označi „nuklearni materijal, njegovu upotrebu i obradu, mesta obrade i uskladištenja“. Mada su Iranci osporili tumačenje MAAE, naredni izveštaji ove agencije su potvrdili da je Iran preduzeo „korektivne“ delatnosti i „da se ostvaruje pozitivan napredak u ispravljanju ovih propusta“. O nejasnim tačkama trebalo je da se pregovara u okviru primene ovih sporazuma. Iranci su potvrdili da ih je pritisak Sjedinjenih Država prisilio da tajno nabave neke elemente neophodne za razvoj svoje tehnologije na koju, prema UNNO-u, imaju pravo.

Američke tvrdnje, prema kojima će se ovaj program završiti proizvodnjom nuklearnog oružja, takođe su slabo dokumentovane. Glavni američki predstavnik u pregovorima o obimu UNNO, Tomas Graham (Thomas Graham) morao je 1995. da prizna da Sjedinjene Države nemaju nikakav dokaz za postojanje takvog programa (5). Deset godina kasnije, to je još uvek slučaj. U martu 2005, prema Wujork tajmsu, jedan izveštaj komisije o obaveštajnom radu, prosleđen predsedniku Bušu, podvukao je da informacije o Iranu „nisu dovoljne za donošenje definitivnog suda o programu proizvodnje nuklearnog oružja u Iranu“(6).

Uprkos trogodišnjim intenzivnim traganjima, pod plaštom dodatnog protokola UNNO-a, MAAE nije mogla da pribavi nijedan dokaz za postojanje jednog takvog programa.

Prema članu 19 sporazuma između Iraka i MAAE, ova agencija može da slučaj iznese pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, ukoliko „ne bude u stanju da proveri da li postoji upotreba nuklearnog materijala… u svrhe nuklearnog naoružanja“. Međutim, MAAE je izjavila da je sav fisioni materijal pod kontrolom i da ništa ne može biti upotrebljeno u druge ciljeve. Zašto se onda u njenom izveštaju iz septembra 2005. tvrdi da postoji „nepoverenje… u tvrdnje da je iranski nuklearni program isključivo usmeren na mirnodopsku upotrebu?“ I zašto MAAE tvrdi, pored svojih inspekcija, kako nije uvek u poziciji da garantuje da u Iranu „nema neprijavljenih mesta proizvodnje“.

Poznavaocima retorike je poznat ovaj tip dokazivanja, koji je već primenjen u Iraku. Sjedinjene Države su 2002. izdramatizovale i postavile na scenu „otkriće“ iranskog programa za obogaćivanje uranijuma, da bi preusmerile teret dokaza! Od sada je Teheran taj koji mora da dokaže kako u tajnosti ne proizvodi atomsko oružje. A Bušova administracija je kroz jednu medijsku kampanju i upotrebu lažnih dokaza, ponavljanih do besvesti, podigla toliku prašinu da je Teheranu postalo praktično nemoguće da demantuje ove optužbe.

Ipak, Iran je sve učinio da odgovori na ovaj izazov: ostvarivanje dodatnog protokola koji dopušta nenajavljene inspekcije, suspenziju svog programa obogaćivanja, itd. Svaki put su se pojavljivali novi i novi zahtevi, koji idu dotle da Teheran mora da dokazuje kako ne postoje tajna mesta koja bi, nekom čarolijom, mogla biti nevidljiva za inspektore i kako ne „može za vjeki vjekov“ da svoju tehnologiju transformiše u vojnu tehnologiju. Upotrebom ove metode, Bušova administracija je uspela da većinu rukovodilaca u MAAE ubedi da Iran stave na optuženičku klupu.

Prema državnom sekretaru Kondolizi Rajs (Condoleezza Rice) i grupi od tri evropske zemlje - Francuska, Velika Britanija i Nemačka (EU-3) - koja pregovara sa Tehearnom, Iran bi morao da se odrekne posedovanja kapaciteta za obogaćivanje uranijuma, mada inspektori MAAE nisu pronašli nikakav dokaz za postojanje programa naoružavanja. Zašto? Zato što bi ova tehnologija „mogla“ da posluži za jedan vojni program. Tako formulisana, optužba je neoboriva. Bilo koja visoka tehnologija bi mogla da posluži u vojne svrhe. I to se čini dvadeset pet godina posle najave kako će Teheran za pet godina biti u posedu atomske bombe.

Zahtevati da Teheran ne dobije tehnologiju pod izgovorom da bi ona „mogla“ biti upotrebljena za proizvodnju bombi, suprotno je i duhu i slovu UNNO-a, koji predviđa najveći stepen razmene tehnologije. Ovo obezbeđuje sistem inspekcije: osim ako ne otputuje u budućnost, nijedan inspektor ne može da garantuje šta će se sutra desiti.

Politički stav MAAE ne ostavlja mesta za sumnju ako se uporedi sa njenim stavom prema starim američkim saveznicima, Južnoj Koreji i Egiptu. Obe zemlje su uhvaćene sa rukom u tuđem xepu: tokom više godina pravile su tajne nuklearne eksperimente. MAAE se po tom pitanju zadovoljila jednom slabom opomenom (7), i nije se spekulisalo činjenicom da bi jedna od tih zemalja jednog dana „mogla“ da proizvede atomsku bombu, ili da možda raspolaže sa neprijavljenim postrojenjima pa da joj se, na temelju toga, oduzmu prava koja predviđa UNNO.

U stvari, cilj Bušove administracije nema veze sa neširenjem. Kraj XX veka odgovara jednom snažnom ekonomskom razvoju, pretežno zasnovanom na jeftinoj bliskoistočnoj nafti, koju direktno ili indirekto kontrolišu imperijalističke sile. Ali, analitičari se slažu u jednoj stvari: era nafte se završava i vrhunac u njenoj proizvodnji je već dostignut; njeno smanjenje će prvo pogoditi zemlje u razvoju. U proporciji od trećine do polovine (za Francusku više od 75 odsto), jedan određeni broj evropskih zemalja proizvodnju elektriciteta zasniva na nuklearnim elektranama i Pariz, isto kao i Vašington, ulaže u fabrike za obogaćivanje uranijuma. Sjedinjene Države, Velika Britanija, Južna Koreja i Kina su najavile ambiciozne planove za ekspanziju svojih nuklearnih kapaciteta. Gospođa Kondoliza Rajs je lično priznala da nacije u razvoju treba da se okrenu ovoj vrsti energije (8).

Uprkos značajnim rezervama gasa i nafte, već je tokom 70-ih utvrđena nužnost da Iran promeni svoje izvore, sa čim su se saglasili i neki članovi današnje Bušove administracije (9). Pošto se iransko stanovništvo utrostručilo, njegova proizvodnja nafte se deli na tri i zemlja troši 40 odsto svoje proizvodnje. Američka administracija se pravi da ne zna za ovo stanje, poput jednog svog člana koji je izjavio za AFP: „Neki među nama se pitaju zbog čega im treba atomska energija. Oni žive na moru nafte.“(10)

Zapadne zemlje na taj način zahtevaju od Irana i drugih zemalja da se odreknu svojih nacionalnih kapaciteta za proizvodnju nuklearne energije i da, u snabdevanju energijom, zavise od njih. To je isto kao kad bi Iran tražio od Velike Britanije da se odrekne eksploatacije nafte u Severnom moru, da je kupuje samo od zemalja OPEK-a…. Na taj način, pod izgovorom neširenja, Sjedinjene Države i Evropska unija ne dovode samo u pitanje sporazum, uspostavljen između zemalja koje imaju i onih koje nemaju nuklearno oružje, već pokušavaju da nametnu pljačku veka! Stvarajući klasu zemalja lišenu ove energije koju su one zadržale samo za sebe.

Zbog toga se predsednik Ahmadinexad predstavlja kao zastupnik jedne tvrde i beskompromisne linije, a njegovi predlozi OUN su prosto i potpuno ignorisani. Braneći pravo svoje zemlje da razvije sopstvenu nuklearnu energiju sa na licu mesta proizvedenim obogaćenim uranijumom - na šta prema UNNO-u ima pravo - on predlaže da se operacija obogaćivanja realizuje kroz zajednička ulaganja sa stranim preduzećima, privatnim ili državnim, da bi se na taj način garantovalo da ovaj program ostaje „transparentan“ i da obogaćeni uranijum neće biti upotrebljen u vojne svrhe. Ovaj važan ustupak je vrlo blizak predlogu jedne grupe eksperata, postavljenih od strane g. Mohameda el Baradaja (Mohammad el Baradei), direktora MAAE, koji bi imali zadatak da utvrde koliki je rizik da nuklearna energija, legalno korišćena u skladu sa članom IV UNNO-a, bude upotrebljena za druge ciljeve (11).

Umesto da razgovaraju o ovom predlogu, Vašington i Brisel uporno hoće da „ojačaju“ ovaj sporazum i da, namećući novo tumačenje člana IV, zemljama u razvoju, oduzmu pravo da kontrolišu sopstvenu nuklearnu industriju, a pre svega pravo da razviju sopstvene kapacitete za obogaćeni uranijum. Jedno takvo pravo ne postoji, tvrdi g. Robert Kuper (Robert Cooper), generalni direktor za spoljne odnose Evropske unije (12).

Kad je neko primetio da Tokio sprovodi program obogaćivanja, američki komentatori su odgovorili da „Japan nije Iran“… Japan priznaje svoje susede, a Iran ne priznaje Izrael“(13). Ali, otkad to neotuđivo pravo na ovu tehnologiju treba da bude uslovljeno priznanjem Izraela? To jest, priznanjem jedne države koja, podsećamo, odbija da potpiše UNNO i redovno preti Iranu da će ga bombardovati?

Bivši predsednik Xejms Karter (James Carter) jednom prilikom je odbacio svako pominjanje državnog udara, koji je protiv Mosadeka 1953. godine u Iranu organizovala CIA, tvrdeći kako je to „stara priča“. Za Irance stvari ne stoje tako; oni i dalje dobro pamte američku izdaju. Slepilo g. Kartera je odraz šireg slepila američke spoljne politike u odnosu prema drugim nacionalizmima: oni ne shvataju da i „drugi“ takođe mogu da vole svoju zemlju.

Iran se ponosi svojom dugom istorijom, istorijom prepunom odbojnosti prema stranim silama koje su pokušavale da diktiraju njegovu politiku. Nuklearno pitanje je postalo nacionalno pitanje. Iranci svih boja, liberali, prozapadnjaci ili fundamentalisti, vide pristup nuklearnoj energiji kao nacionalno pitanje. Čak i ako se režim promeni, nuklearna politika će se nastaviti, kao što se nastavila i posle revolucije od 1979. Jedina stvar koju aktuelna politika Sjedinjenih Država dovodi u pitanje, jeste naklonost koju prema njima gaji iransko stanovništvo, što predstavlja jedini adut kojim one raspolažu u ovoj zemlji. Pokušavajući da Iran ponizi i liši ga njegovih tehnoloških dostignuća, Vašington potkopava sopstvene interese.

(1) The Washington Post, 18. septembar 2005. Tačan citat glasi: „Ako aktuelne tendencije nastave da služe maloj grupi moćnika, u opasnosti će biti čak i interesi građana moćnih zemalja, kako je to moglo da se vidi u nedavnim krizama, pa čak i u prirodnim katastrofama kao što je bio nedavni tragični ciklon.”

(2) BBC Monitoring Service, Londres, 22. januar 1985.

(3) Associated Press, 19. februar 2003. i Nuclear Engineering International, 31. mart 2003, http: // www. neimagazine. com./

(4) Dodatni protokol predviđa najdetaljnije inspekcije MAAE

(5) „Iran has „no program to produce fissile material US envoy says”, Nucleonics Week, 2. februar 1995, http// www.platts.com/ Nuclear / Newslwters 20% & 20% Reports/ Nucleonics 20% Week/

(6) The NewYork Times, 9. mart 2005.

(7) Bulletin of the Atomic Scientist, januar-februar 2005, vol.61, n’ 1 http// njnjnj thebuletin. org. / article. Php? Art ofn= jf05kang)

(8) Financial Times, Londres, 19. septembar 2005.

(9) Washington Post, 27. marta 2005.

(10) AFP, 13. seprembar 2005.

(11) Nuclear Fuel Cycle: Which Way Forward For Multilateral Approaches? Bay Bruno Pellaud; IAEA Bulletin Online Volume 46, Number 2, 2004 http/ www. Iea. org/ Publications/ Mgazines/ Belletine/ Bull 462/ Nuclear fcycle, html

(12) „There is no such right” Financial Times, 7. septembar 2005.

(13) „For Teheran, nuclear program is a matter of National Pride”, by Geogre Perkovich, YleGlobal, 21 mart 2005, jhttp:// yaleglobal. Yale, edu/ displey. Articla? Id = 5448

Siris Safdari