Deset pogleda na rusko društvo

Ruska duša

Na Zapadu, među levičarima kao i među desničarima, postoji obilje stereotipa o Rusiji i Rusima: veličina duše, velikodušnost, neumerenost, veliki prostori, bezgranična sloboda, sve to oživljeno i ispravljeno čitanjem Tolstoja i Dostojevskog. Mešavina revolucionarnog romantizma i fatalizma u očima jednih, pomirenje tržišnih vrlina i religioznog smisla u očima drugih, ova mitska „ruska duša” teži da Rusiju prikaže u drugoj galaksiji, stranoj kako logici kapitalističke industrijalizacije, tako i logici antimondijalističkog otpora.

Stvarnost je mnogo jednostavnija: surovosti vlasti, i brutalnosti društvenih odnosa, nasleđu sovjetskog perioda, pridružili su se nasilje tržišta, cinizam prekomernog bogatstva, opšti egoizam i materijalizam potrošačke trke. U Rusiji, kao i na drugim mestima, ljudskost je retka stvar.

Imperija

Potvrđen krajem decembra 1991, nestanak Sovjetskog Saveza je stvorio petnaest država, među kojima i Rusku Federaciju. Ona je, međutim, po svojim granicama, jedna umanjena Rusija i naslednik SSSR-a a preko njega i carske Rusije. Kakvu budućnost ima postsovjetska Rusija? Ovo pitanje ostaje bez odgovora. Ni predsednik Boris Jeljcin, ni njegov naslednik Vladimir Putin, nisu doneli elemente jednog odlučnog odgovora: da li će se Rusija raspasti ili će postati velika sila? U Rusiji su trenutno podeljena mišljenja.

Svakako, predsednik Putin je brutalno dokrajčio politiku svog prethodnika, koja je oblastima davala veliku autonomiju (videti pojam „oblast“). Ali, široko rasprostranjena teza, prema kojoj je on preduzeo rekonstrukciju Rusije, počinjući od obnove autoriteta države koju su Jeljcin i oligarsi potpuno privatizovali, čini se kao više nego sporna. Prisustvovali smo autoritarnoj normalizaciji jedne situacije koja je, izmičući kontroli, mogla da dovede u pitanje i samo postojanje zemlje. Ali, ova svemoć centra, nastala dan posle uzimanja talaca i masakra u Beslanu (3. septembar 2004) mogla bi da pothrani nove napetosti revoltiranih regija protiv pljačkaškog centra.

Ovo demonstrativno sprovođenje vlasti, koja u svakoj prilici ispoljava svoju (policijsku) snagu, teško može da prikrije nesposobnost da stvori pravnu državu. Rusiju g. Putina, isto kao sovjetski i carski režim, karakteriše dominacija države nad društvom. Aktuelni predsednik se, sa uspehom, bacio na eliminisanje svih embriona - partija, sindikata i udruženja - koji su u stanju da pred vlašću predstavljaju i brane interese različitih klasa i slojeva. Moše Levin (Moshe Lenjin) (1) je pokazao u kojoj meri je ovo odsustvo „političkog sistema” bilo značajno u krizi sovjetskog režima.

U svojim odnosima sa državama bivšeg Sovjetskog Saveza, Rusija pokazuje koliko je daleko od napuštanja imperijalnog stava, koji je karakterisao kako carizam, tako i SSSR. Ali, ona za tako nešto više nema sredstava, kako su to dobro pokazali vođenje rata u Čečeniji i opadanje njenog uticaja na Kavkazu i novim državama koje su nastale posle raspada SSSR-a.

Čečenska gangrena

Čečenski sukob truli: krvoločni i merkantilni banditizam na strani ruskih snaga i njihovih satelita, sve veći uticaj radikalnog islamizma na čečenskoj strani, potvrđen 25. avgusta 2005. dolaskom Šamila Basajeva (Chamil Bassaev) na mesto potpredsednika Ičkerije, umesto ubijenog Aslana Mashadova (Aslan Maskhadov) 8. marta 2005. Ovaj rat, koji je čečenski narod izložio velikim mukama, za Ruse je istovremeno i vrlo dalek i vrlo blizak.

On ima uticaj na ostatak Kavkaza i jug Rusije. Memorandum udruženja za odbranu prava čoveka govori o „čečenizaciji” Ingušetije. Isto važi i za Dagestan. U očekivanju rata, evo znakova koji ga najavljuju: otmice, „čistke”, uskraćivanje pravde, „racije” i ubistva….

A nasilje se, kao gangrena, širi po čitavoj zemlji. Ne samo zato što teroristički akti mogu pogoditi bilo koga, bilo kad i bilo gde, već i zato što se svojim kućama vraćaju vojnici i policajci sa „čečenskim sindromom”, zbog zla koje su videli a često i počinili. Još gore: umnožavanje policijskog nasilja navelo je udruženja da državu optuže za uvoz i legalizaciju metoda ruske armije u Čečeniji.

Blagoveštensk (Baširija) u decembru 2004: napad policije na stanovništvo u gradu doveo je do stotine povređenih i uprkos masovnim protestima nikad nije bio osuđen. Zatvor u Lgovu (Kurska oblast) 27. jun 2005: više od 800 zatvorenika je sebi preseklo vene u znak protesta protiv rđavog postupanja zatvorskih čuvara; vlasti su okrivile zatvorenike zbog narušavanja javnog reda! Jelista (Kalmička republika) 22. septembar 2004: po završetku jednog opozicionog skupa, prebijeno je 300 lica, 120 zatvoreno, a jedna osoba je podlegla povredama; ni posle godinu dana nijedan policajac nije osuđen zbog toga. Distrikt Elbuž (Kabardino-Balkirijska republika) jun-jul 2005: stanovništvo je izloženo kaznenim napadima, jer se usudilo da izrazi svoje protivljenje šefu ove republike.

Vlast g. Putina rado maše zastavom „antiterorističke borbe” da bi opravdala kršenje demokratskih prava i progon opozicionara. Više se i ne broje manifestacije zabranjene zbog „terorističke pretnje”. Vlast se poslužila istim izgovorom da, odmah po okončanju tragedije u Beslanu, ukine izbor gubernatora. Da li je gubernator koga je naimenovao predsednik spremniji od izabranog da se efikasno bori protiv terorozma?

Migranti

Raspad Sovjetskog Saveza i stvaranje nezavisnih država na njegovoj teritoriji pratila su značajna kretanja stanovništva. U Rusiju: više od osam miliona Rusa (od dvadeset i pet miliona izvan njenih granica) ponovo se uselilo, ne bez teškoća, u periodu od 1990 do 2002. Iz Rusije: posle odlaska Jevreja (i mnogo nejevreja) u Izrael (942 000, od kojih polovina dolazi iz Rusije) i Nemačku (170 000), zatim takozvanih povolških Nemaca u Nemačku (2,1 milion od čega 600 000 poreklom iz Rusije, a ostatak uglavnom iz centralne Azije, gde ih je Staljin deportovao) (2).

Od tada su migracione promene izmenile svoju prirodu. Stanovnici koji su samovoljno naseljavani ((istočni Sibir, Veliki sever) vraćaju se u evropski deo Rusije. Jug Rusije je video veliki talas izbeglica sa Kavkaza. Ruska Federacija privlači brojne stanovnike novostvorenih država, od Ukrajine do centralne Azije: između tri i pet miliona lica, zavisno od godišnjeg doba, dolazi u nju tražeći posao i nešto veću platu. Oni uglavnom rade na gradilištima, seči šuma, u trgovini i uslužnim delatnostima i koncentrišu se u Moskvi (jedan milion na velikim gradilištima). Što se tiče imigracije iz Kine, ograničene na Moskvu i pograničnu zonu, ona je i dalje povremena i kratkotrajna (do četiri meseca).

Skoro svi radnici su nelegalni, obespravljeni i žrtve jednog prisilnog rada: pasoši im se oduzimaju, smešteni su u barakama, dužina rada je nehumana, plate bedne i često isplaćivane sa velikim zakašnjenjem; na znak najmanjeg protesta, šalju se odakle su i došli. Ovoj ekstremnoj eksploataciji pridružuje se i samovolja administracije, često u dosluhu sa izrabljivačima, i milicija koja ih pljačka.

Isto je stanje i sa nelegalnima iz Rusije, sa onim radnicima koji napuštaju svoje osiromašene oblasti i dolaze u boljestojeće regione, u nadi da će se zaposliti na nekom gradilištu. Oni su takođe ostavljeni na milost i nemilost. Dok su u svom regionu građani Rusije, u drugim oblastima su lišeni skoro svih prava; prema nasleđu iz sovjetskog perioda, samo onaj ko ima mesto boravka potvrđeno „prepiskom” (registrovan u miliciji) uživa politička i socijalna prava, kao i pravo na stan i zdravstvenu zaštitu.

Imigranti ili ruski građani, ovi nelegalni u jednom ekstremnom obliku ilustruju stvarnost Rusije, u kojoj odsustvo prava, korupcija i policijska samovolja duboko obeležavaju svakodnevni život. Objavljujući uglavnom fiktivne kvote imigracije, vlast se zadovoljava jednim beskrupuloznim i policijskim odnosom prema imigraciji. Međutim, demografi neprestano ponavljaju da imigracija predstavlja vitalnu neophodnost u zemlji koja svake godine gubi po milion stanovnika. Utoliko pre što će rekonstrukcija ekonomije značajno povećati potrebe za radnom snagom.

Nacionalizam

„Rusija Rusima”: prema jednoj anketi iz juna 2005, koju je sproveo Sveruski istraživački institut javnog mnjenja g. Jurija Levade (3) 58 odsto populacije se, u različitim stepenima, slaže sa ovom parolom. Eto indicije koja ukazuje na širenje nacionalističkih ideja među stanovništvom koje se podstiče da drugog označi kao glavnog krivca za sva zla koja ga snalaze. Ova vizija sveta se od 2000. podudara sa poluzvaničnom ideologijom vlasti: ona, u stvari, svoju politiku predstavlja kao odbranu veličine Rusije od onih koji, spolja i iznutra, žele da je ugroze, računajući tu i nevladine organizacije koje je g. Putin, u svom obraćanju naciji 2004, označio kao „petu kolonu” koja se finansira iz inostranstva.

Davanje nacionalističkog ruha politici, inače ultraliberalnoj, od strane vlasti, označava jedan preokret u odnosu na devedesete godine: takvo shvatanje je u to doba bilo osobina opozicije koja je, sa Komunističkom partijom Ruske Federacije (KPRF) na čelu, vlast g. Jeljcina predstavljala kao produženu ruku inostranstva, rešenu da uništi Rusiju. Obilato potpomagano medijima, ovo shvatanje je zauzelo čitav javni prostor. Ova teza je u toj meri proširena da su u javnim bibliotekama čitave police pretrpane nacionalističkom literaturom. Što se tiče opozicije, lišene glavnog sredstva svoje borbe, ona je svedena na privezak: optužuje vlast da ne brani dovoljno dosledno interese velike Rusije. Ako antisemitizam i dalje ostaje akutan, ksenofobično shvatanje se oslanja na rat u Čečeniji da bi okrivili „neruse”- imigrante iz centralne Azije, ali i imperijalističke Amerikance koji, u mašti stanovništva, i dalje ostaju neprijatelji Rusije.

Ovo shvatanje, u svojim različitim varijantama, ima realan uticaj na stanovništvo jer je palo na plodno tle: pogoršanje uslova života, osećaj nemoći pred razvojem događaja, očajanje koje izaziva jedna bezbedna budućnost su „stranca”, i bliskog i dalekog, pretvorili u žrtvenog jarca. U određenim regionima, već osiromašeni slojevi stanovništva, talase izbeglica, pre svega čečenskih, doživljavaju kao opasnost po sopstvenu situaciju. Osim toga, sudbina namenjena Rusima u određenim novostvorenim državama, zatim nedavne „mirne revolucije”, tumačene kao američka „zavera”, pojačavaju utisak da je Rusija „žrtva” inostranih spletki.

Reči se pretvaraju u dela koja ostaju uglavnom nekažnjena: stotine napada, desetine ubistava (organizacije za zaštitu prava u 2004. su prebrojale 40 ubistava). Ona su, najčešće, delo skinhedsa čiji broj, mali pod sovjetskim režimom (tada su se nalazili među navijačima fudbalskog tima Moskve), stalno raste: ima ih između 50 000 i 60 000. Relativno izolovane jedne od drugih, ove grupe ideologiju ekstremne desnice pretvaraju u dela: agresivni napadi, „antikavkaski” progoni po pijacama, napadi na manifestacije ili koncerte. Znak vremena: dok jeljcinovsku vlast optužuju kao „cionističku”, oni podržavaju predsednika Putina, označenog kao branitelja nacionalnih vrednosti. Za uzvrat, većinska partija Ujedinjena Rusija i omladinska organizacija Naši izlaze im u susret. Istina je da u poslednje vreme skinhedsi manje napadaju „tamnopute” a više pristalice opozicije.

Oligarsi

Za početak pustimo jednu suzu nad sudbinom Mihaila Hodorkovskog, bivšeg vlasnika naftne kompanije Jukos, oligarha koga na Zapadu smatraju mučenikom represivne politike Kremlja koji ga je 1. juna 2005. zbog velikih finansijskih malverzacija osudio na devet godina robije. Istina je da bi nekoliko desetina oligarha, koji se isto tako nezakonito otimaju o nacionalna bogatstva, moglo da se nađe u njegovom društvu. Zbog njegovog zatvaranja, demokrate toliko zabrinute za njegovu sudbinu, ne bi trebalo da zaborave sudbinu drugih zatvorenika savesti u putinovskoj Rusiji, počev od nekoliko desetina zatvorenih mladih militanata nacional-boljševičke partije (4): neki su već zbog simboličnih akcija osuđeni na tri do pet godina zatvora, drugi rizikuju osam godina robije zbog „pokušaja preuzimanja vlasti”- noseći zastave i letke oni su zauzimali sedišta lokalne administracije!

Oligarsi: Vladimir Potonjin, Oleg Derepaska, Roman Abramovič, Aleksandar Hroponjin i mnogi drugi... dobro se snalaze. Oni su bili dovoljno pametni da, suprotno Hodorkovskom, uvere Kremlj u svoju odanost: Hodorkovski je na taj način vlasti pružio priliku da postavi na scenu „antioligarhijsku borbu”, ustupak javnom mnjenju koje je neprijateljski raspoloženo prema onima koji za dve pare kupuju nacionalna bogatstva.

Pored „starih” koji su se, povukavši se iz politike, posvetili svojim poslovima, došli su novi, obrazujući novu oligarhiju, diskretniju od prve, ali ne i manje bogatu i moćnu. Šest ličnosti iz predsednikovog okruženja kontrolisalo je 40 odsto bruto-nacionalnog dohotka u 2004. godini (5). Oni upravljaju, ili su članovi upravnih saveta raznih kompanija, poludržavnih ili privatnih, koje imaju monopol na tržištu. Među njima se ističu šef predsedničke administracije Dimitrij Medvedev (plin, Gasprom), njegov pomoćnik Igor Sečin (nafta, Rosnef), bivši upravnik predsedničke administracije Aleksandar Volohin (električni gigant RAO EES), ministar finansija Aleksej Kudrin (dijamantski gorostas ALROS i moćna banka Vnečterbank)…

Ova tendencija nagomilavanja glavnih političkih i ekonomskih položaja nikako ne označava neku puzeću renacionalizaciju važnih sektora nacionalne ekonomije: država nastavlja da se povlači, a grupe pod kontrolom ovih „novih oligarha” nastavljaju da se „reformišu” da bi uklonili svaki rizik da oligarsi ostanu bez svog profita.

Komunistička partija

Glavna opoziciona snaga 90-ih godina, većinska stranka u Dumi, Komutistička partija Riske Federacije ((KPRF), danas je samo senka sebe same. Wen put je rezultat kako orijentacije njenog rukovodstva, tako i udaraca koje bi dobila od Kremlja.

Od svog osnivanja, u februaru 1993, KPRF se bacila na stvaranje jednog velikog „patriotskog” pokreta, više nacionalnog (odbrana Rusije kao velike sile) nego socijalnog. Wen generalni sekretar Genadij Zjuganov pretvorio se u revnosnog zastupnika „ruske ideje”: jednoj od svojih brošura dao je naslov „Ja sam Rus po krvi i srcu” (6). U knjižici „Deržava” (7) („Velika sila”) on je sovjetski period opisao kao jedan bolan trenutak u hiljadugodišnjoj istoriji, čiji je kontinuitet – od carske imperije do SSSR-a – važniji od ovih prekida.

Bilo bi pogrešno da se u ovome vidi samo jedna ideološka „svaštarija” koja je došla posle rušenja Sovjetskog Saveza. Koreni ove nacionalističke, etatističke ideologije leže u istoriji. Tokom rasprava koje su pratile nastajanje SSSR-a, Lenjin je Staljina optužio da brani Rusiju kao veliku silu u najstrožem kontinuitetu sa periodom carističke imperije. Ali, kako je to istakao Moše Levin (8), ono što je u Lenjinovim ustima predstavljalo najveću uvredu, 70-ih godina bio je kompliment. Istoričar Nikolaj Mitrohin pokazuje koliko je velikoruski nacionalizam od sredine pedesetih godina bio ideološki saveznik značajnih grupa u krilu Komunističke partije Ruske Federacije (9).

Posle kraja SSSR-a, KPRF se posvetila, ne bez nekog uspeha, očuvanju delova vlasti u centru i regionima. Međutim, nije bila dosledna u svojoj kritici vlasti kao grobara Rusije: većinska stranka u Dumi, sve do 1999, ona nikad nije pokušala da ovu vlast ozbiljno ospori. Vrlo malo prisutna u sindikalnom prostoru, ona je socijalne borbe posmatrala kao nešto što treba da posluži u njenoj borbi za vlast. Početkom 2005. uzalud je pokušala da pokrene mobilizaciju protiv monetarizacije socijalnih prava, suprotstavljajući se svakoj koordinaciji pokreta… kojima ne rukovodi.

Nacionalistički akcenti vlasti su očigledno smanjili manevarski prostor partije koja je htela da se predstavi kao najbolji branitelj interesa Rusije. Utoliko pre što Kremlj ne okleva da sistematski korumpira komunističke rukovodioce. Jedan „crveni milioner”, g. Genadij Semigin, pokrenuo je ovu ofanzivu u krilu same partije, kupujući neke funkcionere za šaku dolara. Vrhunac ovog rada na potkopavanju bio je alternativni kongres, koji je paralelno sa Desetim kongresom KPRF održan u julu 2004, što predstavlja etapu u nestajanju partije čiji sve slabiji izborni rezultati odražavaju sve slabiji kredibilitet koji uživa kao opozicija postojeće vlasti.

Politika (fikcija)

Kako predstaviti jedan politički prostor koji postoji samo kao privid i spektakl? Posle 2000. godine Kremlj je uspešno eliminisao sve embrione političkog sistema koji su nastali poslednjih deset godina, da bi bolje organizovao politički život po shemi: „Jedna partija, jedan sindikat, jedno građansko društvo.”

Na taj način nedavno donošenje - posle Putinovog reizbora u martu 2004. godine - jedne serije mera, blokiralo je čitav institucionalni život sprečavajući ubacivanje novih činilaca: pojačavanje formalnih prepreka za manifestacije i štrajkove, ukidanje direktnog biranja gubernatora i gradonačelnika, praktično nemogućnost referenduma, podizanje izbornog cenzusa sa pet odsto na sedam odsto, odbijanje registrovanja novih partija, itd. Da bi neka partija opstala kao opozicija, treba da, poput Komunističke partije Ruske Federacije ili Rodine (Otaxbina), bar delimično prihvati kremaljska pravila igre.

Isto važi i za „građansko društvo”. U decembru 2001. Građanski forum je u Kongresnoj palati u krugu Kremlja okupio oko 5 000 predstavnika udruženja i nevladinih organizacija, pozvanih da iskažu svoju lojalnost predsedniku Putinu. Od sada, radi veće sigurnosti, vlast sama uspostavlja „reprezentativne” organe kao što je nova Građanska skupština, koja okuplja istaknute eksperte, penzionisane umetnike, predsednike udruženja i sindikata, koje je sve, manje ili više neposredno, izabrao predsednik federacije zbog njihove „visoke građanske svesti”. Ovi izabranici g. Putina imaju zadatak da izvrše ekpertizu zakona koje će on da predloži, a njegova partija da usvoji. Generalizovana nezavisnost….

Međutim, ova logika nije bez pukotina. Povećana redukcija institucionalnih mogućnosti za vršenje pritiska na političku vlast navela je različite elemente društva da na drugi način izraze tenzije, aspiracije i zahteve. Tako sve više ljudi izlazi na ulice, kao što je u martu 2005. učinilo više od milion osoba, da protestuju protiv takozvane „monetarizacije socijalnih olakšica”. Udruženja, sindikati i političke partije moraju da izaberu: ili da nastave sa strategijom klijentelizma i lobiranja kod vlasti, ili da preuzmu rizik jedne prave opozicije. Najzad, ovaj bumerang može da se okrene protiv monolitne vlasti u Kremlju.

Oblasti

„Moskva, to nije Rusija”: za većinu stanovništva u regionima, prestonica simbolizuje istovremeno bogatstvo nedostupno provincijalcima i jednu centralnu razbojničku vlast koja pljačka regione.

Predsednik Putin je začetnik ponovne centralizacije vlasti i nacionalnog bogatstva. On smatra da je njegov prethodnik regionalnim vlastima dao suviše veliku autonomiju u svim oblastima: političkoj, pravnoj, ekonomskoj. Na političkom planu, radi se o ojačavanju „vertikalne vlasti”, ubuduće zagarantovane postavljanjem gubernatora oblasti, i demontiranim položajem „partije na vlasti” (Ujedinjena Rusija) u kvazicelini parlamenta i ostalih regionalnih i lokalnih struktura. Apetiti centra nisu manji ni po pitanju resursa: reforma iz juna 2003. povećala je poreze u korist centra sa 50 na 60 odsto, bez nadoknade preko povećanja buxetskih transfera regionima od kojih je većina finansijski zavisna; samo petnaest od osamdeset devet regiona raspolaže buxetskom autonomijom.

Reforme koje su u toku prenose na regione najveći deo socijalnih davanja: finansiranje zdravstvenog osuguranja za one koji ne rade, vaspitanja – od jaslica do srednje škole, pa čak i nekih visokoškolskih ustanova koje su svedene na ustanove od regionalnog značaja. Tokom velike reforme iz leta 2004. finansijska preraspodela socijalne pomoći urađena je na štetu regiona koji za nju sada treba da izdvoje najveći deo. Buxetski transferi pokrivaju samo jedan deo ovih novih troškova, ipak pod uslovom da regionalne vlasti pruže dokaz svoje „lojalnosti”.

Posledice ove politike se već osećaju: zatvaranje škola i bolnica, zamrzavanje plata učitelja i lekara, ali i odricanje od zdravstvene zaštite, lekova i javnog prevoza za kategorije lišene besplatnog dobijanja ovih usluga. Već sad u brojnim regionima sve veća nesposobnost regionalnih i gradskih vlasti da prihvate svoje socijalne obaveze ugrožava njihov legitimitet. Najzad, ove reforme mogu samo da povećaju regionalne nejednakosti i podstaknu centrifugalne tendencije…

Socijalni otpori

Od pre godinu dana prisustvujemo pojavi novih socijalnih pokreta sa pobunom „ljudi i žena bez kvaliteta”: penzionera, invalida, studenata bez budućnosti, žitelja radničkih domova, koji žive na račun osiromašenih regiona, svih onih koji ne mogu da podnesu antisocijalnu politiku vlasti i koji se okupljaju izvan tradicionalnih organizacija, u jedinstvenim strukturama i sistemima borbe.

Prošle zime gotovo u svim gradovima desetine miliona ljudi su izlazili, u nekima svakodnevno, na ulice da protestuju protiv zakona koji je ugrozio socijalna prava - od penzionera, preko invalida i učitelja, do studenata. Na tu antisocijalnu ofanzivu na svim frontovima, stanovništvo je odgovorilo otporom na svim frontovima, preko sasvim običnih zahteva: besplatan prevoz i lekovi, stipendije, sniženje cena vode i struje. Ovaj pokret je doprineo ponovnom pronalaženju politike izvan zvaničnih institucija:

Regionalni sovjeti za koordiniranje, koji su se pojavili prošle zime, utemeljili su jednu međuregionalnu mrežu, Uniju sovjeta za koordinaciju (USK) koja okuplja dvadesetak regiona. U svakom regionu oni okupljaju udruženja, sindikate, političke organizacije, pojedince i deluju u sve različitijim oblastima: socijalno osiguranje, pravo na rad, stan, u ekologiji...

- Sovjet društvene solidarnosti (SDS) okuplja sveruska udruženja i sindikate (alternativne sindikate, borce za ljudska prava, udruženja invalida i žrtava radijacije u Černobilu, penzione organizacije itd). Stvorena u leto 2004, ova koordinacija je bolje utemeljena u regionima nego SKS. Ali, ove dve mreže sarađuju međusobno. SOS je znatno doprineo organizovanju Socijalnog foruma Rusije, koji je u aprilu 2005. u Moskvi okupio više od 1 000 predstavnika nekih stotinak organizacija.

- Tim povodom je pokrenut Levi front, čiji se osnivački kongres održao u novembru. Wegovi ciljevi: osnovati jedan široki pokret na internacionalnoj platformi i suprotstavljanje kapitalističkoj mondijalizaciji, preko pregrupisavanja već postojećih levičarskih organizacija, još neorganizovanih pobornika, mladih militanata (naročito komsomolaca - mladih komunista, koji se upravo obnavljaju), opozicionih sindikata i novonastalih regionalnih sovjeta.

- Izvan ovih struktura, Rusija se susrela i sa umnožavanjem građanskih inicijativa iz baze: lokalne borbe oko konkretnih i pragmatičnih stvari (protiv podizanja zgrade ili parkinga u zoni predviđenoj za rekreaciju građana, protiv određenih policijskih represija... ) umnožavaju se i počinju da se povezuju međusobno, često uz podršku najaktivnijih sovjeta za koordinaciju. Tako se stvorio jedan socijalni pokret, nosilac budućnosti.

(1) Čitati: „Anatomy of a crisis” in Russia/ USSR/Russis. The drive end drift of a superstal, the New Press, New York, 1955

(2) Ove cifre su preuzete iz Anne de Tigny, La grande migration , Paris 2004

(3) Prema radiju Eho Moskve, ova anketa je sprovedena nevezano među 1 600 osoba iz 153 mesta u 46 regiona Rusije. Čini se da je ovo mišljenje posebno rašireno među mladima koji imaju visoko obrazovanje i zaposlenje.

(4) Organizacija koju je stvorio pisac Edvard Limonov, čija su ideološka shvatanja vrlo eklektična i kreću se od ekstremno desnih do radikalno levih. Ona je okupila mlade koje privlače metodi neposredne akcije i provokacije protiv vlasti.

(5) Nezavisimaja gazeta, Moskva 1996.

(6) Izdanje Palea, Moskva 1996.

(7) Izdanje Informpehat, Moskva 1994.

(8) Videti: Le siecle sovietiljue, Le monde diplomatiljue-Fayard, Paris 2003

(9) U Le Parti russe. Le mouvement des nationalistes russes en URSS 1953-1985 (Ruskaja partija, Dviženije ruskih nacionalistov v SSSR 1953 -1985), Novo literaturnoe obozrenie, Moskva 2003 (na ruskom).

Karin Klemen i Deni Pajar