Vrhovni sud u SAD - previše vrhovni

U pravilnim intervalima, jedan isti ritual dešava se u američkoj prestonici. Zbog ostavke ili smrti jednog od devet doživotnih članova Vrhovnog suda, oslobađa se mesto u ovoj instituciji. Predsednik Sjedinjenih Država određuje svog kandidata. Komisija Senata, koja treba da proceni sposobnosti kandidata, zakazuje javnu sednicu, tokom koje senatori čim se uključe kamere, posle bučnih diskusija, počinju kandidatu da postavljaju pitanja (1). Po pravilu, on odbija da odgovori na kontroverzna pitanja, pod izgovorom da svako preciziranje dovodi u opasnost njegovu slobodu u kasnijem donošenju presuda. Članovi komisije ipak glasaju u njegovu korist. Senat to potvrđuje. Sjedinjene Države tad dobijaju novog sudiju koji će, sledećih decenija, donositi odluke presudne za američku demokratiju (2).

Uz jedan ili dva izuzetka, stvari se tako odvijaju još od 1986. godine (3), kad je g. Entonin Skalia (Antonin Scalia) za vreme sednice ispoljio toliku zadršku da je čak odbio da senatorima kaže da li podržava slavnu odluku iz 1803, kojom je Sud ustanovio svoje pravo da utvrdi da li je neki zakon u skladu sa Ustavom? Ovaj ritual se 2005. nije promenio, ali je ulog bio veći nego obično. Dva mesta, a ne jedno treba da dobiju novog titulara. Istaknuti desničar Vilijem H. Renkvist (William H. Rehnljuist), bivši predsednik, preminuo je nedavno, posle trideset i tri godine provedene u Vrhovnom sudu. Drugo mesto je pripadalo gđi Sandri Dej O’Konor (Sandra Day O’Connor), prvoj ženi inače naklonjenoj centru, koja je postala član Vrhovnog suda. Ako umesto nje dođe neko konzervativniji, ravnoteža u Sudu i državi biće trajno narušena. Naslednik Vilijema Renkvista, takođe konzervativac, već je poznat: to je g. Xon X. Roberts (John J. Roberts Jr.), čije postavljenje je Senat potvrdio velikom većinom (78 protiv 22 glasa). Svi republikanci i polovina demokrata su glasali u njegovu korist.

Ovaj blagonakloni stav navodnih protivnika Xorxa Buša ima više razloga. Najvažniji je utisak koji je na demokrate ostavio poraz iz 2004; on je uzdrmao njihovo samopouzdanje. Ali, glavni razlog njihove smetenosti leži u nastanku ideološke pukotine u Sjedinjenim Državama. Često se čuje kako je pozicija predsednika Buša uzdrmana nepovoljnim tokom rata u Iraku i nemarnim odnosom Bele kuće ispoljenim za vreme uragana Katrina (4). To je samo delimično tačno. Predsednik nastavlja da koristi konzervativnu dinamiku kojom se društvo menja. Demokrate već dvadeset godina najavljuju propast desnice. Međutim, oni su ti koji stalno slabe.

Vrhovni sud nije izuzet iz tog razvoja. Iako se čini da su progresisti to zaboravili, to je institucija prema kojoj su oni nekad ispoljavali odbojnost. U njoj se, po rečima Frenklina Ruzvelta (Franklin Roosevelt) skuplja „devet staraca“, čiji cilj je zaustavljanje demokratije, kočenje socijalnih reformi i staranje da demokratija ostane pod nadzorom bogataša.

Ovaj sud je 1859. svojom odlukom da severne države nemaju pravo da ukinu ropstvo u celoj zemlji, otvorio vrata građanskom ratu, najkrvavijem sukobu u čitavoj američkoj istoriji. Tokom 1890-ih on je napao na sindikalizam, a četiri decenije kasnije iskasapio je progresivne zakone Wu dila (Nenj Deal). Frenklin D. Ruzvelt je 1937. na ovu smetnju odgovorio predlogom da se „Sud napuni“ (imenovao bi još šest članova, koji bi svi bili progresisti). Ako je ovu bitku izgubio, dobio je rat; sudije su odustale od daljih opstrukcija i pustile da se sprovede narodna volja.

Ovaj preokret je otvorio put za niz progresivnih odluka, ponekad gotovo revolucionarnih. Braun protiv Prosvetnog saveta (Bronjn versus Board of education), iz 1954, stavio je tačku na rasnu segregaciju u državnim školama (trenutno se ovaj aparthejd obavlja de fakto ako ne i de jure); Grizvold protiv Konektikata (Grisnjold versus Connecticut) omogućio je 1965. kontrolu rađanja; najzad, Rou protiv Vejda (Roe versus Wade) je 1973. legalizovao abortus. Od bastiona konzervativne elite, Vrhovni sud se pretvorio u pokretača društvenih promena.

Takvim postupanjem on je izazvao pregrupisavanje političkih snaga. Svaki tabor je zauzeo poziciju zavisno od svoje procene aktivnosti Suda: progresisti su na nju gledali sa sklonostima a konzervativci s neprijateljstvom. U osnovi to će biti problem levice jer, mada je Sud pomagao njene borbe, on je i dalje ostao nedemokratski. Wegovi članovi nisu izabrana, već postavljena lica (5). Formalno, Kongres može da sudije zbog njihovih odluka podvrgne određenim sankcijama, ali progresisti bi tad bili prvi koji bi takvu akciju smatrali nasiljem nad svetom doktrinom o podeli vlasti. Sud je, na taj način, ostao instanca u kojoj se donosi krajnja odluka, kojoj nijedna vlast nije ravna. Ono što Vašington nudi, povrh toga, liči na jednu vlast sa apsolutnim suverenitetom.

Ovakva situacija, u kojoj sud bukvalno postaje vrhovna instanca, postala je problematična onog trenutka kad su se sve grupe koje teže društvenim promenama (žene, manjine, zatvorenici itd.) okrenule prioritetno njemu. Jer, odgovornosti koje je Sud preuzeo na sebe, oduzete su od izabrane vlasti, pre svega od Kongresa. Pa umesto da ojača narodni suverenitet, Sud stanovništvo pretvara u poslušnog posmatrača odluka koje su u njegovo ime donele postavljene, a ne izabrane sudije.

Političke posledice ove promene mogle su da se predvide: što je američka levica više računala na Vrhovni sud, manje je vodila računa o mišljenju običnih Amerikanaca, često izjednačavanih sa rasističkom, seksističkom i konzervativnom masom. Posle toga desničarskim propagandistima ostalo je samo da omalovažavaju progresističke i arogantne snobove univerzitetske elite, učaurene na Harvardu i Berkliju.

Demokratama je trebalo vremena da shvate šta se dešava. Pretpostavljajući da će pre uspeti da dobiju procese nego da pobede na izborima, izabrali su da se, u političkoj areni, utišaju po pitanjima abortusa, javne molitve itd. Oni su zamislili stvari tako da mogu, čim Vrhovni sud reši nepopularne probleme, bez griže savesti napraviti demagoški sporazum sa desnicom. Umesto da se suprotstavljaju republikancima, oni su počeli da ih imitiraju. Ali, avaj, već dvadesetak godina oni retko postižu uspeh na pravnom terenu, jer sudovi - ne samo Vrhovni - postaju sve više desničarski: sudije biraju republikanski predsednici koji će 2008. u Beloj kući, od poslednjih četrdeset, biti dvadeset i osam godina. Ukratko, demokrate su izgubile na oba polja.

Dolazak g. DŽona Robertsa u Sud i očekivani dolazak gđe Herijet Mirs (Harriet Miers - poznate po svom teksaškom poreklu i bliskosti sa predsednikom) predstavlja poslednju epizodu ove sudske istorije. Roberts, koji ima 50 godina, studirao je u jednom katoličkom pansionatu; diplomirao je na Harvardu. Skoro svaki od njegovih stavova pokazuje da se radi o desničaru.

Protivio se jačanju izbornih garancija za manjine, podržavao je republikanske napore za sužavanje sfera rasne integracije i jednakosti polova, površno je pomenuo „tobože pravo“ na zaštitu privatnosti, osporio je valjanost odluke iz 1973. kojom se legalizuje abortus; najzad, pisao je u prilog jednog trenutka tišine - to jest dobrovoljne molitve - u javnim školama (6). NJegova pravna filozofija je, prema tome, izrazito konzervativna: treba se pre oslanjati na tekst Ustava (napisanog pre više od dva veka) nego pokušavati protumačiti u skladu sa današnjim okolnostima i zahtevima.

Ništa od toga nije probudilo revnost demokrata. Na zasedanju komisije za pravosuđe Senata, senator DŽozef Bajden (Joseph Biden), navodni kandidat za Belu kuću na izborima 2008, delovao je uvređeno, jer je Roberts jednom prilikom potcenjivački govorio o zakonu kojim se žene štite od nasilja; jedan od autora ovog zakona bio je i g. Bajden. „Ja sam ga napisao, uz pomoć svog osoblja“, pobunio se on. U jednom još plačljivijem tonu, verovatno upućenom široj javnosti, demokratski senator Dajana Fajnstajn (Dianne Feinstein) je svima obnarodovala da joj muž i otac boluju od raka, a onda upitala g. Robertsa: „Da ste na mestu nekog ko silno voli osobu koja pati, čije mišljenje biste pre usvojili, vašeg lekara ili mišljenje vlasti?“ (7). Donekle zbunjen, g. Roberts nije znao da odgovori na ovo pitanje.

Tokom trodnevnog zasedanja on je odbio da odgovori na stotinak pitanja (8), zaklanjajući se iza opštih fraza, skromno ocenjujući „da su sudije kao arbitri na terenu. Oni ne uspostavljaju pravila, već ih primenjuju.“ Kao da su „pravila“ koja sadrži Ustav tako jednostavna za tumačenje, i određena jednom zauvek, kao što je slučaj sa pravilima bejzbola. Najzad, upitan o nekim svojim izrazito konzervativnim spisima (nastalim u doba kad je u Reganovoj administraciji zauzimao jedan relativno podređen položaj), on je odgovorio kako se tada ponašao kao bilo koji advokat koji govori ono što misli da njegov klijent želi da čuje. Posebno osetljiv na pitanje javnih sloboda, pošto se jedini od svih senatora suprotstavio Patriotskom aktu iz oktobra 2001, g Rasel Fejngold (Russell Feingold) se zabrinuo što Roberts podržava stav Bele kuće u slučaju zatočenika u Gvantanamu. Međutim, i on je glasao u korist onoga koji će od sada biti predsednik Vrhovnog suda.

Poštovanje demokrata za najvišu sudsku vlast u zemlji, išlo je naruku g. Robertsu. Pošto su mnogo uložili u ideju Vrhovnog suda, koji oličava večne principe Ustava, oni nisu hteli da dovode u pitanje njegova ovlašćenja. Čim se sud postavi iznad politikantskih prepirki, oni nisu spremni da ga podvrgnu političkom sudu i oklevaju da postavljaju precizna pitanja onima koji u njemu donose odluke.

Jednog sudiju, međutim, ništa ne sprečava da, donoseći neku odluku, protivreči svojim ranijim izjavama; uvek se može pozvati na okolnosti koje su se u međuvremenu promenile. Jednom potvrđen, Vrhovni sud je odgovoran samo pred svojom savešću (9). Vatrene pristalice neke vrste ustavne religioznosti, demokrate nisu spremne da se bave namerama g. Robertsa, mada će on biti u položaju da decenijama donosi odluke od presudne važnosti za zemlju.

Ista podvala se pokazala i u slučaju gđe Herijet Mirs. Weno sudijsko iskustvo još je manje od Robertsovog. Bivši advokat za privredno pravo u Dalasu (Teksas), ona nije imala nijedno radno mesto koje obično može da dovede do Vrhovnog suda (sudska praksa, nastavni rad); sve do svog imenovanja ona je bila lični savetnik predsednika Sjedinjenih Država. Kao pripadnik Evangelističke crkve, ona ima izrazito neprijateljski odnos prema abortusu; njen jedini politički angažman sastojao se u pružanju podrške jednom republikanskom kandidatu iz Nebraske, koji je vodio kampanju protiv prekida trudnoće. G. Buš se potrudio da predupredi kritike izrečene protiv nje: „Ja je poznajem. Znam šta nosi u srcu. Znam u šta veruje.“ Amerikanci će, kao da im nije dovoljno što moraju da se klanjaju Ustavu i najvećoj pravosudnoj instituciji u zemlji, morati od sada i svom predsedniku da veruju na reč...

Ulazak dvojice advokata, specijalizovanih za privredno pravo, ne najavljuje ništa dobro onima koji se protive sve većoj moći kapitala u društvu. Advokatska kancelarija u Dalasu, kojom je nekad upravljala gđa Mirs, imala je službu specijalizovanu za „izbegavanje sindikalizma“. To znači za izbegavanje prisutnosti sindikata u preduzećima. Da li je to jedan od prioriteta u Bušovim Sjedinjenim Državama?

(1) Kad se isprazni mesto u Vrhovnom sudu, predsednik predlaže svog kandidata, koji postaje njegov član, posle dobijanja većine u Senatu.

(2) Sud je čak sa pet protiv četiri glasa 2004. odlučio o izboru DŽordža Buša za predsednika Sjedinjenih Država, jer je odredio metodu za brojanje glasova na Floridi.

(3) Pokušaj predsednika Regana 1987. da u Vrhovni sud naimenuje Roberta Borka odbijen je sa 58 protiv 42 glasa (tada su demokrate imale većinu u Senatu). Potvrđivanje naimenovanja g. Klerensa Tomasa (Clarence Thomas) 1991, postignuto je posle žestoke borbe, sa tesnom većinom od 52 protiv 48 glasova.

(4) Videti: Mike Davis, „Capitalisme de catastrophe“, Le monde diplomatiljue, oktobar 2005.

(5) Ustav Sjedinjenih Država nalaže da oni ostaju aktivni sve dok se „korektno ponašaju” (član 3) ali faktički oni su članovi Suda do kraja života.

(6) Videti: Ronald Dworkin, „Judge Roberts on Trial“, The Nenj York Rvienj of Books, New York, 25. oktobar 2005.

(7) Navedeno prema „New York Times“, 15 septembar 2005.

(8) Prema Savezu za pravdu. „Post-Hearning report on the Nomination of John G. Roberts to be Cheif Justice of the United States“. Cf. http/ njnjnj. supremecourtnjatch. Org/ Post% 20 Hearing %20 Report.pdf.

(9) Videti: „Cette pesante Constitution americaine“, Le monde diplomatiljue, februar 2000.

Denijel Lejzer