Kineski preduzetnici u Japanu

Tog 26. aprila 2005, u prostorijama najvećeg trgovinskog centra Pekinga, specijalizovanog za informatičke proizvode, smeštenog u kvartu DŽong-Guancine, vladala je pomalo čudna atmosfera. Mada su na drugim mestima u kineskoj prestonici hiljade mladih ljudi demonstrirale protiv Japana i njegovog tumačenja istorije (1), pozivajući na bojkot japanskih proizvoda, drugi ne toliko brojni gurali su se oko štandova DŽong-Guancina, maštajući ispred kompjutera i aparata za igru, uvezenih iz „zemlje izlazećeg sunca“.

Privatno obezbeđenje, zaduženo za propuštanje posetilaca, uspelo je da izbegne da neredi sa ulice prekinu aktivnosti na mestu na kojem su Sonijevi i Tošibini aparati izazivali divljenje posetilaca. Ipak, nekoliko mladih ljudi uspelo je da se probije; na košuljama su imali natpise „Didži rihio ksing vo džong-hua“, „China is strong“, što je značilo „Bojkotujmo japanske proizvode, podržimo Kinu, Kina je jaka.“

Ove parole prodavci na štandu IBM-a - čiji je odsek za računare otkupila prva kineska fabrika kompjutera, Lenovo, kako se činilo, odobravali su, pokušavajući da izvuku korist za sebe i ubede tu rulju da obrati pažnju na njihove proivode. „Naši kompjuteri su bolji od Sonijevih. U svakom slučaju, jednog dana će ih otkupiti neko kinesko preduzeće. Lenovo je uspelo da preuzme IBM“, rekao je jedan od njih čoveku sa Zapada koga su više zanimali najnoviji Sonijevi proizvodi.

Nesumnjivo ohrabren događajima koji su se dešavali u blizini tog mesta, ovaj čovek nije govorio potpune besmislice. Svakako, gigantu Soniju ne preti otkup od strane nekog kineskog rivala, ali je evidentno da preduzeća sa kontinenta sve više merkaju „zemlju izlazećeg sunca“ i njenu tehnologiju. „Steći veštinu i tehnologiju proizvodnje po kojoj su japanska mala i srednja preduzeća (MSP) poznata širom celog sveta, predstavlja jedan od njegovih glavnih pokretača“, potvrdio je g. Tanaka Šigaki (Tanaka Shigaki), potpredsednik šangajskog odseka za spoljnu trgovinu (DŽetro). Ovo interesovanje je uznemirilo japansko javno mnjenje: ono ne gleda blagonaklono na dolazak kineskih firmi koje otkupljuju lokalna preduzeća, dok je, u isto vreme, Japan glavni javni dobavljač pomoći Kini (2). Utoliko pre što je Peking, prestigavši Vašington, postao glavni trgovački partner Tokija (3).

Sve je počelo 2001, kada je Šangaj elektrik - industrijska grupa koja se sastoji od 300 preduzeća i zapošljava oko 210 000 radnika - preuzeo kontrolu nad Akijamom, jednim japanskim MSP, specijalizovanim za proizvodnju štamparskih materijala. Izbegavši stečaj, zahvaljujući dolasku kineskog kapitala, ovo preduzeće prekršteno u Akijama internacional, udvostručilo je svoju proizvodnju, naročito namenjenu Kini, u kojoj je impresivno tržište u punom zamahu. Tri godine posle ulaska u okrilje Šangaj elektrika, ovo MSP smešteno u jednom tokijskom predgrađu, doživelo je svoju drugu mladost: broj radnika se sa 79 popeo na 160, zadržan je stari način isplate, a „zaboravljene“ premije su opet postale stvarnost.

Ako su zaposleni u Akijama internacionalu zadovoljni uslovima rada, neki nezadovoljnici se pitaju o pravim motivima odgovornih u Šangaj elektriku. „Postoji transfer japanske tehnologije u Kinu, ali se ne radi o vrhunskoj tehnologiji. Da bi došli do nje i razvili sopstvene tehnološke kapacitete“, naglašava g. Tanaka, „kineska preduzeća su shvatila da treba da otkupljuju japanska preduzeće, i da ne bi suviše talasali, oni otkupljuju preduzeća koja su u krizi“.

Kupovina, u novembru 2004, od strane istog Šangaj elektrika, preduzeća Ikegaj osnovanog 1889, i pionira u proizvodnji mašina-alatljika, predstavlja drugi primer želje za ubacivanjem na japansko tržište i usavršavanjem sopstvene tehnologije. „Kad se priča o preuzimanju kontrole ili o finansijskim ulaganjima, ljudi često u svesti imaju zapadnjački model, koji se gotovo uvek ostvaruje restrukturiranjem“, objašnjava g. DŽang Čunhua (Zhang Chunghua), predsednik japanske filijale Šangaj elektrika. „Naš pristup je različit. Kina je još uvek zemlja u razvoju. Zato dajemo prednost ojačavanju komercijalnih veza sa preduzećima koja kupujemo, umesto prostog povratka na investiranje. Mašine-alatljike i štamparski materijal se savršeno uklapaju u strategiju naše fabrike, utoliko pre što Kina ima snažnu potrebu za ovom vrstom proizvoda.“

Prema mišljenju specijalista, ova tendencija treba da se pojača tokom naredne godine, uprkos neizbežnim ekonomskim i političkim tenzijama između ove dve zemlje (4). U toku četiri godine, sume koje su kineska preduzeća uložila u Japan povećale su se gotovo 400 puta: sa 260 000 na skoro 100 miliona dolara, što i dalje predstavlja kap u moru kad se uporedi sa milijardama koje firme kao što su Dajmler ili Reno stavljaju na sto, da bi uzele učešća u Micubišiju i Nisanu.

G. Tanaka iz DŽetra, podseća da, iako je japansko javno mnjenje dolazak zapadnih investitora na japansko tržište tokom 90-ih teško prihvatilo, danas se ono naviklo na njihovo prisustvo. U budućnosti bi trebalo da se isto desi i sa kineskim ulaganjima, mada se mnogi Japanci mršte na pomisao da bi jednog dana Kina mogla postati glavna ekonomska sila u Aziji. Haotična prošlost međusobnih odnosa dve zemlje i nedavne političke poteškoće pothranjuju ovo japansko nepoverenje. Kineski preduzetnici su toga svesni i čine sve da ne povrede njihovu osetljivost (6). „Sećam se jednog rukovodioca u Trgovinskoj komori Šangaja, koji je svoje podređene pozvao da izbegavaju svaki akt koji bi japansko stanovništvo moglo pogrešno da protumači, da bi se, na taj način, spajanje sa lokalnim preduzećima odvijalo što je moguće bolje“, izveštava čovek broj dva DŽetra u Šangaju.

Preuzimanje kontrole nad Toa, jednim farmaceutskim MSP, smeštenim u Tajami, na zapadnoj obali Japana, koje je u proleće 2003. kupio kineski gigant Sanxaja, potvrđuje ova optimistička mišljenja. Suočena sa jakom konkurencijom na japanskom tržištu, Toa nije raspolagala neophodnim sredstvima za razvoj svoje delatnosti. Wena kupovina od strane Sanxaje, na zapadu poznatijeg po marki 999, shvaćeno je kao dobra prilika: ova kineska grupacija raspolaže sa više od 10 000 prodavnica i osigurava lakšu distribuciju proizvoda Toa. Eto šta je predstavljalo priliku za jedno malo japansko preduzeće, koje nije u stanju da samo krene u osvajanje tržišta. Sa svoje strane, stavljajući Toa pod svoju zaštitu, Sanxaja je za male pare dobio pristup na japansko tržište, koje je vrlo zaintresovano za kineske farmaceutske proizvode. „Primer Sanxaja očigledno pokazuje da tu svako može da nađe svoju računicu i da Japanci kinesko ulaganje u njihovu zemlju ne treba da dožive kao neko poniženje“, objašnjava jedan od rukovodilaca Toa.

Međutim, ne dele svi Japanci ovo mišljenje. Mnogi među njima teško podnose da vide Peking kako se nameće njihovoj zemlji. Nezgodno prisustvo kineskih trijada, koje su uložile novac u neke tokijske kvartove u kojima je i samim Japancima otežan pristup, doprinosi ojačavanju predrasuda. Jedno ispitivanje obavljeno u Jomiuri šimbunu (7), vodećem dnevnom listu u zemlji, jasno ilustruje antipatiju Japanaca prema svojim kineskim susedima. Nedavne antijapanske demonstracije u Kini samo su ih utvrdile u ovom stavu. Uspeh mange (manga, japanski strip) Hirokane Kešija (8), posvećene teškoćama na koje kineski i japanski poslovni ljudi treba da se naviknu, nije doprineo promeni svesti javnog mnjenja.

Međutim, ekonomsko približavanje dve zemlje je neizbežno, jer doprinosi održavanju neophodne ravnoteže u regionu. Imajući u vidu njihove odnose u prošlosti, nijedna od ove dve zemlje ne može da prihvati dominaciju one druge. Razvitak uzajamne saradnje preduzeća utoliko je poželjniji, ukoliko nacionalističke strasti prete da izazovu rane koje treba dugo lečiti. „Povećanje kineskih ulaganja u Japan je, na dugi rok, jedna jako dobra stvar, jer je kineskim preduzetnicima stalo da održe stabilnost odnosa između ove dve zemlje“, zaključuje g. Tanaka. Mišljenje koje, kako se čini, još nije doprlo do određenih posetilaca sajma elektronike u Pekingu.

(1) Videti: „Entre Pekin et Tokyo, l’ ombre des nationalismes“, Le monde diplomatique, oktobar 2004.

(2) Od prvih javnih pomoći Kini, iz 1979, Japan je, prema jednom izveštaju japanskog ministarstva inostranih poslova, do juna 2005. ovoj zemlji dao preko 23 milijarde evra.

(3) Jetro Sensa, revue du Jetro, Tokyo, maj 2005.

(4) Mo Bongfu, Nichishunja naze njacariaenainoka (Zašto se Japan i Kina međusobno ne razumeju), ed. Heibonha, Tokyo, 2005.

(5) Francuski proizvođač je 1999. isplatio 5 milijardi evra da bi preuzeo 36,8% kapitala Nisana. U martu 2002. posedovao je 44% ove japanske firme.

(6) Istraživanje koje je sproveo Yotuo Kingi-anbao (omladinski dnevnik, Peking) objavljeno je 24. novembra, ukazuje da 53% ispitanika nema „dobro mišljenje” o Japanu.

(7) Prema ovom istraživanju, objavljenom 16. decembra 2004, 71% ispitanika izjavljuje da „nema poverenja” u Kinu. Drugo istraživanje, objavljeno 6. decembra 2004, u konzervativnom dnevnom listu „Sankej šinbun” otkriva da 57% njih želi da njihova zemlja ukine pomoć Kini.

(8) Hirekane Kenši: „Jomu Šima Kosaku” (Šima Kosaku, administrator), objavljeno kao feljton u „Šukai morningu” od 17. septembra. Ova manga koja priča o teškoćama jednog japanskog preduzeća u Kini, smeštena je između stvarnosti i fikcije: prati razvoj odnosa između dve zemlje. Tako poslednji objavljeni nastavci reaguju na antijapanske demonstracije u Kini, u proliće 2005. godine.

Odera Namihej