Eko-fašizam ili eko-demokratija

Projekat stvaranja jednog autonomnog i štedljivog društva nailazi na široko prihvatanje, iako se njegove pristalice svrstavaju pod različite zastave: smanjivanja potrošnje i privrednog rasta (u daljem tekstu „smanjivanje“), antiproduktivizma, prekvalifikovanog razvoja, trajnog razvoja*. Na primer, antiproduktivistički slogan koji su razvili Zeleni tačno odgovara onome što „kritičari privrednog rasta“ shvataju pod smanjivanjem (1). Čak konvergira sa Atakovom (Attac - Udruženje za oporezivanje transakcija i pomoć građanima) pozicijom, koji se u jednoj od svojih brošura zalaže za „razvoj jednog progresivnog i razumnog usporavanja materijalnog rasta, pod preciznim društvenim uslovima, kao prvu etapu u smanjivanju svih oblika uništavačke i pljačkaške proizvodnje“(2).

I zaista, saglasnost o pitanju vrednosti koje su postale poželjne na osnovu nužnog preispitivanja - „reevaluacije“ (3), prevazilaze pristalice smanjivanja, jer su određeni zastupnici trajnog ili alternativnog razvoja izrekli slična tvrđenja (4). Svi se slažu o neophodnosti jedne snažne redukcije ekoloških efekata, a što se tiče ostalog, oni bi rado potpisali ono što je Xon Stjuart Mil napisao sredinom XIX veka: „Svaka ljudska delatnost, koja ne dovodi do nerazumne potrošnje nezamenjivih materijala ili ne upropašćava okolinu na jedan nepovratan način, može da se razvija beskonačno. Posebno mogu da procvetaju one delatnosti koje mnogi smatraju najpoželjnijim i najprijatnijim - vaspitanje, umetnost, religija, fundamentalno istraživanje, sportovi i ljudski odnosi“ (5).

Krenimo dalje. U osnovi, ko je protiv spasavanja planete, zaštite okoline, očuvanja flore i faune? Ko odobrava klimatske poremećaje i uništavanje ozonskog omotača? U svakom slučaju, nijedan politički zvaničnik. Postoje čak šefovi preduzeća, rukovodeći kadrovi i ekonomski odlučioci koji su skloni jednoj radikalnoj promeni orijentacije u cilju spasavanja naše vrste od ekološke i društvene krize.

Preme tome, treba preciznije identifikovati protivnike političkog programa smanjivanja, prepreke njegovom sprovođenju i konačno politički oblik, koji bi trebalo da ima jedno ekokompatibilno društvo.

Ko su „neprijatelji naroda“?

Identifikovati neprijatelja je ovde problematično, jer su ekonomski entiteti, poput transnacionalnih firmi, koje imaju realnu moć, po samoj svojoj prirodi nesposobni da je direktno izvršavaju. Kako to Sjuzan Strenx (Susan Strange) zapaža: „neke od glavnih odgovornosti države u tržišnoj ekonomiji ....danas niko ne preuzima na sebe“ (6). Sa jedne strane „big brother“ je anoniman, a sa druge pokornost subjekata je dobrovoljnija nego ikad pre jer je marketinška manipulacija javnošću beskonačno lukavija od klasične političke propagande. Kako se, onda, u tim uslovima, „politički“ suočiti sa ovom megamašinom?

Tradicionalni odgovor ekstremne levice glasi: jedan entitet, „kapitalizam“ je izvor svih blokada i svih naših nemoći. Da li je smanjivanje proizvodnje moguće, a da se on ne napusti? (7) U davanju odgovora važno je da se izbegne dogmatizam da bi se zaista sagledale prepreke.

Vupertel institut (Wuppertal Institute) se dosetio da predloži brojne igre „dobitnik - dobitnik“ između prirode i kapitala, kao što je scenario Negavata (Neganjvatt) koji ima za cilj da na četvrtinu svede potrošnju energije nastavljajući, pri tom, da zadovoljava iste potrebe. Porezi, propisi, podsticaji, razborite subvencije, mogli bi moralno ponašanje da učine privlačnim i na taj način izbegnu značajna rasipanja. Na primer, u Nemačkoj je napravljen uspešan eksperiment sa sistemom nagrađivanja za zgrade, zasnovan manje na trošku radova a više na energetskoj efikasnosti konstrukcije. Za čitavu seriju proizvoda (fotokopir mašine, frižideri, kola...) iznajmljivanje može da zameni vlasništvo i na taj način izbegne neobuzdanu trku u novoj proizvodnji, podstičući jednu permanentnu reciklažu. Možemo li ipak da izbegnemo „efekat odskoka“, to jest konačni porast potrošnje materije? Ništa se ne čini manje sigurnim.

Jedan ekokompatibilan kapitalizam je teorijski zanimljiv, ali nije ostvariv u praksi. On bi, u stvari, podrazumevao jednu snažnu regulaciju, radi nametanja redukcije pod ekološkim znakom. Ekonomski sistem generalnog tržišta, kojim gospodare gigantske transnacionalne kompanije, neće se spontano preorijentisati na „put vrline“ eko-kapitalizma. Ove anonimne i funkcionalne mašine za stvaranje dividendi, neće se odreći pljačke, osim ako na to budu prisiljene. Čak i kad se zalažu za jednu autoregulaciju, njihovi odgovorni ljudi nemaju sredstva da je nemetnu free-riders-ima (slepim putnicima) (7bis) tj. velikoj većini, opsednutoj brzim uvećanjem akcionarske vrednosti. Ako bi neka instanca imala ovu moć regulisanja (država, sindikat, nevladina organizacija, Ujedinjene nacije...) ona bi bila u stanju da odredi pravila društvene igre. Drugim rečima, one bi mogle da „reinstituišu“ društvo.

Činjenica je da bismo mogli da zamislimo i poželimo određeno ograničavanje vlasti od strane druge vlasti, kao u doba kejnso-fordističkih i socijaldemokratskih regulacija. Poblem leži, međutim, u tome što je pobednički kapitalizam pokupio sav ulog i što mi, nemoćni i čak ravnodušni, prisustvujemo poslednjim danima zapadne radničke klase. Proživljavamo trijumf „svetržištenja“ sveta. Ovaj opšti kapitalizam ne može a da ne uništi planetu kao što uništava društvo koje je zasnovano na prekomernosti i neobuzdanoj dominaciji.

Jedno društvo smanjivanja ne može, dakle, da se zamisli a da se ne izađe izvan kapitalizma. Svakako, ova komotna formulacija označava jedan istorijski razvoj, koji je sve samo ne jednostavan… Eliminisanje kapitalista, zabrana privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, odbacivanje platnog odnosa i novca, bacili bi društvo u haos po cenu jednog masovnog terorizma, koji ipak ne bi bio dovoljan da uništi imaginarnog trgovca. Izbeći razvoj, ekonomiju i privredni rast ne podrazumeva, dakle, odricanje od svih socijalnih institucija koje je donela ekonomija (novac, tržište, pa čak i najamni odnos), već njihovo „reuklapanje“ u drugu vrstu logike.

Šta da se radi? Reforma ili revolucija?

Jednostavne, čak očigledno bezazlene mere su u stanju da pokrenu mehanizam moralnog ponašanja, tj. smanjivanja (8). Jedan reformistički program od nekoliko tačaka sastojao bi se u izvlačenju „zdravorazumskih“ zaključaka iz izvršene dijagnostike. Na primer:

-iznova pronaći ekološku ravnotežu, to jest materijalnu proizvodnju ekvivalentnu proizvodnji iz 60-ih i 70-ih godina prošlog veka;

-internalizovati troškove transporta;

-obnoviti seosku agrikulturu;

-rasipanje energije smanjiti na četvrtinu sadašnjeg;

-strogo kažnjavati troškove reklame;

-proglasiti moratorijum na tehničke inovacije, napraviti ozbiljan bilans i naučno i tehničko istraživanje preorijentisati u fukciji novih aspiracija.

U srži ovog programa je internalizovanje „spoljašnjih (eksternih) dezekonomija“ (štete nanete od strane nekog privrednog subjekta koji njihov trošak prebacuje na kolektiv) koje se u principu poklapa sa ortodoksnom ekonomskom teorijom i gotovo da dopušta postizanje jednog društva smanjivanja. Sve ekološke i društvene disfunkcionalnosti treba da budu na račun preduzaća koja su za njih odgovorna. Zamislimo dejstvo internalizovanja troškova transporta, edukacije, bezbednosti, nezaposlenosti... na funkcionisanje naših društava. Ove „reformističke“ mere - čiji princip je početkom XX veka formulisao liberalni ekonomista Artur Sesil Pigou (Arthur Cecil Pigou) - izazvale bi jednu istinsku revoluciju. Jer bi preduzeća koja se pokoravaju kapitalističkoj logici bila značajno obeshrabrena. Već sad se zna da nijedna osiguravajuća kompanija ne prihvata preduzimanje nuklearnog, klimatskog i GMO (genetski modifikovani organizmi) rizika. Možemo zamisliti paralizu do koje bi dovela obaveza pokrivanja sanitarnog ili društvenog (nezaposlenost) rizika. Već u početku bi brojne delatnosti postale „nerentabilne“ i sistem bi bio blokiran. Ali zar upravo to nije dodatni dokaz za nužnost da se iz njega izađe kao i za put moguće tranzicije ka jednom alternativnom društvu?

Program jedne politike smanjivanja je paradoksalan, jer perspektiva sprovođenja ovih realističkih i razumnih predloga ima malo izgleda da bude prihvaćena, a još manje da, bez totalne subverzije, dovede do realizovanja jedne utopije: stvaranja alternativnog društva. Ono, sa svoje strane, podrazumeva beskonačno detaljne mere, baš ono što je Marks odbijao da učini: stvaranje prčvarnica budućnosti. Uzmimo nužnost demontiranja gigantskih firmi. Odmah se pojavljuje mnoštvo pitanja: u kom obimu? Mereno po godišnjem prometu, po broju zaposlenih? Kako uskladiti tehničke makrosisteme sa jedinicama malih dimenzija? Treba li od početka isključiti određene tipove aktivnosti, određene modalitete?

U svakom slučaju, postavljaju se brojni i delikatni problemi tranzicije. Jedan gigantski program preuređenja bi, na primer, mogao fabrike automobila da pretvori u fabrike aparata za energetsku koproizvodnju (9). Zahvaljujući njima danas su mnoge nemačke rezidencije (domaćinstva) proizvođači, a ne samo potrošači električne energije. Ukratko, ne nedostaju rešenja, već uslovi za njihovo prihvatanje.

Globalna diktatura ili lokalna demokratija?

U potrošačkim demokratijama privredni rast je neophodan jer će, bez perspektive, masovne potrošnje, nejednakosti postati nepodnošljive (one su to već sad postale samom činjenicom ekonomske krize rasta). Tendencija nivelacije uslova predstavlja imaginarni temelj modernih društava. Nejednakosti se prihvataju samo privremeno jer pristup dobrima privilegovanih od juče, danas postaje opšti, a sutra će ono što danas predstavlja luksuz, postati svima pristupačno.

Stoga mnogi sumnjaju u sposobnost takozvanih „demokratskih“ društava da preduzmu neophodne mere i izlaz vide samo u nekom obliku autoritarne ekokratije: u eko-fašizmu ili eko-totalitarizmu. Neki mislioci iz najviših sfera imperije misle na to kao na sredstvo spasavanja sistema. Suočene sa pretnjom dovođenja u pitanje svog nivoa života, mase sa severa su spremne da se pokore demagozima, koji obećavaju da ća ga u zamenu za njihovu slobodu, zaštititi pa makar to bilo i po cenu uvećanja planetarnih nepravdi. I, najzad, po cenu likvidiranja značajnog dela vrste (10).

Klađenje na smanjenje, izgleda, sasvim je drukčije: draž utopije, spojena sa teretom prisilne promene u stanju je da favorizuje jednu „dekolonizaciju imaginarnog“ i da izazove dovoljnu količinu moralnog ponašanja u korist jednog razumnog rešenja: lokalne, ekološke demokratije.

Revitalizovanje lokalnog konstituiše, u stvari, jedan put jasnog smanjenja mnogo sigurnije nego neka problematična univerzalna demokratija. Na taj način san o ujedinjenom čovečanstvu kao uslovu harmoničnog funkcionisanja planete, izlazi iz arsenala lažno dobrih ideja, pokretanih uobičajenim zapadnjačkim etnocentrizmom. Različitost kultura je nesumnjivo uslov mirne društvene trgovine.

Demokratija možda i ne može da funkcioniše osim ako je polis malih dimenzija i snažno ukorenjen u sopstvenim vrednostima (11). Opšta demokratija, prema Takisu Fotopulosu, predstavlja jednu „konfederaciju“ naroda (demosi), tj, malih homogenih jedinica od oko otprilike 30 000 stanovnika. Prema njemu, ova cifra dopušta da se na lokalnom nivou zadovolji većina suštinskih potreba. „S obzirom na njihov gigantizam, trebalo bi možda mnogoljudne moderne gradove podeliti na više naroda.“

Dobili bismo neku vrstu malih „republika kvartova“ u očekivanju preuređenja teritorije, koje priželjkuje Alberto Manjagi (Alberto Magnagli). On pretpostavlja „jednu složenu i dugu (od pedeset do sto godina) fazu „ozdravljenja“ tokom koje se ne bi radilo o stvaranju novih zona, pogodnih za kultivisanje, ni o konstruisanju - otimanjem od diviljine i močvara - novih puteva komunikacije, već pre o ozdravljenju i rekostrukciji teritorijalnih sistema prirodne okoline, opustošenih ljudskim prisustvom i na taj način stvaranju jedne nove geografije“ (12).

Utopija, reći ćete? Ali, lokalna utopija može da bude realističnija nego što se to obično misli, jer pokušaji i mogućnosti ovde proizlaze iz konkretnih iskustava građana. „Predstaviti se na lokalnim izborima“, tvrdi Takis Fotopulos, „pruža mogućnosti promene društva odozdo, što je jedina demokratska strategija - nasuprot etatističkim metodama (koje hoće da, dokopavši se vlasti u državi, društvo promene odozgo) i pristupanju takozvanog „civilnog društva“ (koje uopšte nema za cilj promenu sistema)“.

U jednoj „pluriverzalističkoj“ (pluriversalist) viziji, odnosi između različitih politija u krilu planetarnog sela mogli bi da se urede na osnovu jedne „demokratije kultura“. Daleko od svake svetske vlade, ovde bi se radilo o jednoj insatnci sa minimalnom arbitražom između suverenih „politija“ sa različitim statutima. „Alternativa koju hoću da ponudim (umesto svetske vlade), primećuje Remon Paniakr (Raimon Pannikar), bio bi bioregion, to jest prirodni regioni u kojima bi stada, biljke, životinje, voda i ljudi obrazovali jednu jedinstvenu i harmoničnu celinu... Treba doći do mita koji dopušta univerzalnu republiku, ne implikujući ni vlast, ni kontrolu ni svetsku policiju. To zahteva drukčiji tip odnosa među bioregionima“(13).

Bilo kako bilo, stvaranje lokalnih „demokratskih“ inicijativa je „realističnije“ od stvaranja jedne svetske demokratije. Ako je isključeno frontalno rušenje dominacije kapitala i ekonomskih sila, ostaje mogućnost odlaska u disidentstvo. To je takođe strategija zapatista, i potkomandanta Markosa. Ponovno osvajanje ili reinvencija zejedničkog (zejednička imovina, zadružni prostor) i samoorganizovanje bioregiona Čijapasa, pružaju jedan mogući primer, u drugom kontekstu, disidentskog lokalističkog rada.

(1) Tako označavamo članove mreže kritičara rasta za jedan post-razvoj (MKRPR): WWW apres-developpement , org.

(2) Attac : Le developpement a -t-il un avenir? Mille et une nuits, Paris 2004, pp 205-206.

(3) Prvo od osam „r”: reevaluirati, rekonceptualizovati, restrukturirati, relokalizovati, redistribuirati, redukovati, reupotrebiti, reciklirati - međuzavisni ciljevi za pokretanje jednog moralnog ciklusa iskrenog, prihvatljivog i podnošljivog smanjivanja privrednog rasta (Le monde diplomatiljue „Pour une societe de decroissance“ i „Et la decroissance sauvera le sud“, koji su objavljeni u novembru 2003 i novembru 2004 godine).

(4) Mere samoograničenja koje je još 1975. prihvatila fondacija Daga Hamaršelda (pod imenom „unutrašnji i samodovoljni razvoj”) iste su one za koje se zalažu zastupnici smanjivanja: „Ograničiti potrošnju mesa, nafte, zgrade koristiti na najekonomičniji način, proizvoditi trajnija potrošna dobra, ukinuti lične automobile, itd. (Navedeno u Camille Madlaine: „Brouillons pour l’ avenir: contrubutions au debat sur les alternatives“- Les nouveaux Cahiers de L’ IUED n’ 14, PUF, Pari- Geneve, 2003. p. 215.)

(5) John Stuart Mill, Principes džeconomie mondiale, Dalloz, Paris, 1953, p.297

(6)Susan Strange, Chi governa lžeconomia mondiale? Crisi dello stato e dispersione del potere, Il Mulino, coll. „Incontri“, Bologne, 1998.

(7) Ova diskusija je već vođena u La decroissance, nž4, Lyon, septembre 2004.

(7bis) Sociološki pojam free-ride-a se odnosi na slučajeve u kojima pojedinac ne preuzima rizike kolektivne akcije a ubira plodove iste. Klasični primer je fenomen radnika koji ne štrajkuje ali profitira novim povlasticama dobijenim štrajkom svojih kolega. Tu pojavu bismo mogli prevesti kao fenomen slepog putnika (prim. urednika).

(8) Te mere ne isključuju druge mere kao što su oporezivanje finansijskih transakcija ili uvođenje maksimalnog dozvoljenog ličnog prihoda.

(9) Videti: Maurizio Pallante, Un futuro senza luce?, Editori, Riuniti, Rome, 2004.

(10) Videti: William Stanton, The Rapid Gronjth of human population,1750-2000. Histories, Conseljuences, Issues, Nation by nation, Multi science publishing, Brentnjood, 2003.

(11) Takis Fotopoulos, Vers une democratie generale. Une democratie directe, economiljue, ecologiljue et sociale, Seuil, Paris, 2001, str. 115.

(12) Alberto Magnaghi, Le projet local, Mardaga, Bruxelles, 2003, str.38.

(13) Raimon Pannikar, Politica e interculturalita, LžAltrapagina, Citta di Castello, 1995, str.22-23.

Serž Latuš