Francuska, Alžir i kolonijalna prošlost

Etnički i politički problemi, vezani za alžirski rat za nezavisnost, u Francuskoj su poslednjih godina pokrenuli javnu raspravu. Osuđeno je brisanje pamćenja i manipulisanje podacima, odbačeno nepristajanje da se uzmu u obzir kolonijalna prošlost i njene posledice u postupanju prema imigraciji (1). Kakav odjek je ova rasprava imala u Alžiru? I više od toga, na koji način treba sagledati kolonizaciju kao jednu društvenu i istorijsku činjenicu?

Potresi alžirskog sistema, koji su razotkrili francusku čežnju za ovim „draguljem“ bivše imperije, predstavljaju jedno lukavstvo istorije.

Tri momenta podstiču, u Alžiru, prizivanje kolonijalne prošlosti: osporavanje tokom berberskog proleća (1980) mita na kome se zasnivao alžirski nacionalizam; narodna pobuna iz 1988, kojom je prekinut politički monopol Fronta za nacionalno oslobođenje (FNO); i najzad, sukob države i islamista, naročito posle prekida izbornog procesa (januar 1992). Kao što je, povodom sukoba između države i verskih disidenata, naglasio Gi Pervije (Gui Perville), glavni akteri predstavljaju „njihovu borbu kao ponavljanje rata za oslobođenje, u kome svaka strana za sebe prisvaja pozitivnu ulogu muxahida“ (2).

U takvim uslovima u Francuskoj, poražena strana u ratu za nezavisnost (prognanici, pomoćne alžirske trupe francuske vojske, antidegolistički oficiri) i pokreti koji, kao Nacionalni front (NF), imaju neprijateljski stav prema imigrantima, reaktivirali su kolonijalne predstave o Alžiru. Uz pomoć trenutne međunarodne situacije, FNO je čak nepravedno prikazan kao jedan teroristički pokret. U osnovi to je bio revanš francuskog Alžira.

Međutim, ovo oživljavanje prošlosti je dobilo jedan nepredviđeni zaokret kada se, 20. juna 2000, u Mondu bivša partizanka Luiseta Igilariz (Louissette Ighilahriz) poverila Florans Bože (Florence Beauge): ona je optužila komandante francuskih padobranaca da su je 1957. u Alžiru podvrgli mučenju. General Masi (Massu) više ne poriče praksu o kojoj je reč. Tada je, u velikim razmerama, započeo proces osude mučanja. Dok je želja da se sazna istina u Francuskoj imala veliki odjek, u Alžiru je prevladavala nelagodnost. To se objašnjava lokalnim kontekstom: nacionalističku euforiju iz 60-ih pratio je u 80-im jedan moralni i politički slom, koji se završio strašnim talasom nasilja.

U borbi između države koja, u svojoj represivnoj praksi, ne poštuje ljudska prava i verskog pokreta bez pravog temelja, u situaciji koja se stalno pogoršava, ispoljene su sve moguće preteranosti i manipulacije. Masakri, likvidacije i nestajanja obeležavaju alžirsku svakodnevicu. Bivši predsednik (1962-1965) Ahmed Ben Bela ovako je prikazao ovaj sumorni prizor: „Kod nas se sad govori o čišćenju, o teroristima... Nas, koji smo pre trideset godina upoznali tu situaciju, iznenađuje obnavljanje rečnika generala Masija i generala Salana.“ (3)

U takvim uslovima, priča o žrtvama koja je Alžiru služila kao maska za jedno ksenofobično, neprijateljsko osećanje, doživela je svoj sumrak. Za nove generacije, koje se bore sa životnim teškoćama, i koje nisu zapamtile kolonizaciju, Francuska ima drugo lice. Što se tiče političkih elita, one nastoje da na drugi način evociraju prošlost: ne radi se više o tome da se unapred ustanovi francuska krivica, ali se pri tom izbegava i sopstvena odgovornost za ono što se u ovoj zemlji dešava.

Posle mnogo godina nesreća i ubijanja, vreme je da se stvari pravilno sagledaju. Treba završiti rat, diplomatskim putem navesti Francusku da prizna patnje koje je pretrpeo alžirski narod, zabraniti svaki duh osvete i bez uvijanja omogućiti da se čuje istina o alžirskim lutanjima koja se danas obnavljaju. One u zvaničnim krugovima više nisu tabu-tema; o njima se priča. Ali da li se o njima može javno raspravljati, kao što se radi u Francuskoj? Ostaje da se vidi, jer bivši muxahedini prema tome imaju neprijateljski stav.

O sredstvima koja treba primeniti da se izleče rane iz kolonijalnog perioda, postoje različita mišljenja. Na primer „Fondacija 8. maj 1945“, koju je osnovao g. Bešir Bumaza (Bachir Boumaza), bivši predsednik senata, nema nameru da odustane od svog stava prema neoprostivim zločinima, to jest onima koji su počinjeni tokom masakra u maju 1945. (4): to je jedan „neoprostiv“ događaj, priznao je u ime svoje vlade, u maju 2005, ambasador Francuske u Alžiru, g. Iber Kolen de la Verdijer (Huber Colin de la Verdiere). Ova prepreka nije nepremostiva. Ipak, usvajanje u francuskoj skupštini 23. februara 2005. (5) zakona čiji član 4 utvrđuje pozitivnu ulogu kolonijalnog sistema, pružilo je predsedniku Abdelazizu Butefliki (Abdelaziz Bouteflika) priliku da osudi jedno

zakonodavstvo čije se „mentalno slepilo graniči sa negacionizmom“.

Vremenski razmak između njegove intervencije i intervencije FNO-a od 7. juna 2005, jasno pokazuje da se stvari ne dramatizuju. Radi se o tome da se ne kompromituje nacrt ugovora o prijateljstvu između Francuske i Alžira, čije se potpisivanje očekuje u decembru 2005. Pregovara se, ali tajno, da se izbegne pritisak, sa jedne strane, nostalgičara za francuskim Alžirom, koji preduzimaju brojne inicijative u čast i slavu OAS-a (5 bis), a sa druge čuvara zaostavštine kao što su muxahedini.

„Postoje“, zapaža uvodničar Abdu B. (Abdou B.) „ideološki profiteri koji, da budemo otvoreni, ne gledaju blagonaklono na ugovor o prijateljstvu... To su oni isti koji vode rat protiv francuskog jezika, u ime vrednosti čiji su oni samoproklamovani branioci, što ih ne sprečava da, u potaji, makar ih i skupo platili, nabavljaju diplome na francuskom (6). Ne može se bolje iskazati da je francuski jezik, pored arapskog i berberskog, priznat kao jedan od tri jezika u zemlji. To nas vraća do rasprave o kolonijalizmu.

Subjektivno pamćenje naroda ne poklapa se uvek sa rezultatima profesionalnog istorijskog istraživanja. Subjektivna istorija definisana je stereotipima i trenutnim ciljevima. Dve suprotne paradigme organizuju ovo kolektivno pamćenje, a obe se zasnivaju na pojednostavljenju koje omogućava emotivne pristrasnosti i političke manipulacije.

Prva paradigma jeste stav francuskog nacionalizma, samouverenog i oholog naslednika „civilizatorske funkcije kolonizacije“. Oni navode dokaze: putna i železnička mreža, luke otvorene prema svetu, bezbednost zemlje, škole, bolnice itd. Pri tom očigledno ne vide da je sve to urađeno u interesu kolonizatora, a ne zbog želje da se stvori Alžir koji će biti otvoren za napredak, za prosvetiteljstvo, za unapređenje demokratije.

Druga paradigma predstavlja apstraktno naličje prve. U njoj se kolonizacija doživljava kao jedna zagrada koju je zatvorila nezavisnost stečana 1962. Nezavisan Alžir se nadovezao na onaj iz 1830. Taj otomanski Alžir, tobože ukrašen svim vrlinama, bio bi u stanju da odgovori na sve probleme koje mu postavlja savremeni trenutak. Kao da je kolonizacija imobilisala Ažir, koji je pre nje bio otvoren za progres i koji sada izlazi iz nje netaknut, onakav kakvim ga je stvorio njegov arapsko-muslimanski identitet.

I jednoj i drugoj paradigmi zejedničko je da ne vode računa o istoriji, koju pišu istoričari. Ona, međutim ističe da kolonizacija ima sopstvenu logiku, koja je vodi od jednog čistog i pljačkaškog nasilja do stvaranja institucija, i da se ovaj usek desio krajem 80-ih godina devetnaestog veka. Ne poričući njen destruktivni i imperijalistički karakter, ne treba da se zaborave uzajamne akulturacije sa „izopačenim“ posledicama, koje kolonizator nije želeo. Jedna akulturacija će dovesti do Alžira obuzetog revolucionarnom ideologijom, zahtevom za političku demokratiju i socijalnom i sindikalnom agitacijom. Ukratko, Alžir koji je iz borbe za nezavisnost izašao kao pobednik treba da upozna ovo istorijsko nasleđe.

I da se, prema tome, zapita za skriveni smisao kampanja koje rekonstruišu prošlost, radi opravdavanja nekih opskurnih delovanja. Dug prema istini obavezuje nas da se zapitamo o stanju pretkolonijalnog društva, o njegovim oblicima dominacije, njegovim hijerarhijama, i preziru prema slabima. Kolonijalizacija je nasledila jedno društvo koje je bilo podvrgnuto dominaciji. Osim razlike - a ona je važna - između pretkolonijalnog i kolonijalnog društva, postoji i jedan oblik kontinuiteta: i jedno i drugo su bila potčinjena društva. Što se tiče sadašnjosti, ona svakako zahteva saznanje naše prošlosti, ali kad kažemo saznanje ne mislimo na subjektivni polet, niti na moć mitova.

(1) Čitati: Nikolas Bancel, Sardine Lemaire, Pascal Blanchard (sous la direction de),La Fracture coloniale, La Desouverte, Paris, 2005.

(2) Vojnik oslobodilačke vojske. Cf. Guy Perville, „La guerre d’Algerie vue de France“, Confluences Mediterranees, n’ 19, Paris 1996

(2) TF1, 28. decembar 1994.

(3) Čitati: „La guerre d’ Algerie a commence a Setif“, Le Monde diplomatiljue, maj 2005.

(4) Čitati: Claude Liauzu, „Une loi contre l’ histoire“, Le monde diplomatiljue, april 2005.

(5 bis) OAS, Organisation armee secrete, Tajna oružana organizacija koja se sastojala od oficira i vojnika francuske vojske nezadovoljnih De Golovom politikom koja je vodila ka nezavisnosti Alžira (prim. urednika).

(5) „U ime oca!”, La Trubune numero hors-serie, Alger, 3. jul 2005.

Mohamed Arbi