Boks u nokdaunu

Mnogo mi je žao, i teško mi je, kao selektoru bokserske reprezentacije, čoveku koji je odgovoran, zato što ne mogu mnogo da uradim, priča za NIN Tadija Kačar (49), jedan od naših najtrofejnijih boksera: dve evropske srebrne medalje, srebrne olimpijska i svetska medalja, višestruki prvak Balkana i Mediteranskih igara, pobednik najznačajnijih bokserskih turnira. Smatran je našim najracionalnijim bokserom u ringu.

- DŽaba stručnost, džaba iskustvo ako ne postoje materijalne pretpostavke da se sportisti kvalitetno pripreme i da imaju kvalitetno takmičenje. Nekoliko nas to ne možemo da promenimo, država mora da stoji iza sporta, a kakvi su uslovi dovoljno je da kažem da bokserska reprezentacija često nema da plati dnevnicu dežurnom lekaru. Odluka da se ide na Svetsko prvenstvo u Kini (od 13. do 21. novembra), doneta je bukvalno dva dana pred put. Mada imamo dva iskusna boksera, Sjekloću i Antelja, svaka pobeda biće veliki uspeh.

BRAĆA BOKS: Kad smo iz Šipova u Bosni, 1972. došli u Veternik, otac je kupio belu tehniku i televizor, urbanizovali smo se. Onda se vratio u Nemačku gde je radio, a nas trojica braće ostali smo sa majkom, na salašu u Veterniku. Gledajući Olimpijadu u Minhenu, mlađi brat Slobodan zaljubio se u boks. U tom oduševljenju, tražio je od mene da idem u Novi Sad i upišem ga u bokserski klub. Pošto sam koji mesec ranije živeo na selu, bilo me je strah da se ne izgubim u gradu, zamolio sam jednog druga da pođe sa mnom. Tražimo boks klub, u kome će moj brat da trenira. Lutali smo gradom i nismo ga našli , samo smo našli stadion.

Ovaj zapomaže, kuka: Nađi mi boks klub! Opet moj drug i ja hodamo Novim Sadom, raspitujemo se, i pronađemo taj klub. Jedno dugačko dvorište, njime ide čovek, u pantalonama do gležnja, klati se u hodu. Dečaci koji ga čekaju, kažu: To je trener, njega pitajte! Rekoh: Dobar dan, druže treneru! Moj brat bi hteo da trenira boks!? On, ćuti. Idem za njim, ponovo pitam: Može li moj brat...? Kaže: Ajde, skidaj se! – Druže treneru, ja to za brata pitam! – Mali, je l' ti imaš gaće? – Imam, ove, za fizičko! – Pa, ne trebaju ti druge, skidaj se! Ajde trčanje, ajde gimnastika, zagrejte se! Ti i ti stavite rukavice, ajde u ring! Mislim: đavo me terao da dolazim, šta ja znam šta je boks – sad će me ovi prebiti! I, kao, boksujem s jednim dečakom i shvatim da ja više udaram njega, nego on mene. Posle nekoliko minuta, trener njemu kaže: Ajde ti napolje! I uvede u ring drugog dečaka. Tučem se ja i sa njim – stop! Uvodi trećeg dečaka, mnogo višeg od mene, pomislim: sad sam gotov! Ali, bolji sam i od njega! Trener me zagrli, kaže: Je l' si ti Bosanac? – Jesam! – Nema boksera do Bosanca! Sutra obavezno dođi na trening!

Nisam bio ratoborno dete, ali to što sam doživeo izazvalo je u meni takvo uzbuđenje da sam leteo do Veternika – idem da se pohvalim braći! Kad sam ispričao, oni me napadnu: Daj, ne laži, ko će tebe primiti u boks! Sutradan je Slobodan pošao sa mnom; pripremio je gaće, patike, majicu, peškir – boks je ozbiljna stvar. I odmah je pokazao da ima dar za tuču. Toliki da sam se pobojao da će ga trener oterati. Odmah je počeo da se lema s klincima, još pored ringa. Eto, takav je bio naš početak. Ostao sam i ja u boksu, sa velikom odgovornošću prema njemu, tako da sam posle godinu dana došao do finala juniorskog prvenstva Evrope.

FINTIRANJE: Počeo sam ozbiljno da treniram i trener mi je dao uputstvo, kaže: Slušaj, u deset treba da si u krevetu! I ja sam se toga pridržavao. Međutim, počeo sam da se družim sa glumcima, oduševljeno sam odlazio u pozorište. Ali, predstave se završavaju u 10, a autobus za Veternik polazi u 10 i 10!? Ulazio sam u njega sve krijući se, uplašen da me neko ne pita: Je li sportisto, kako to da nisi u krevetu?! Kad danas to savetujem mladim bokserima, verovatno misle da sam prolupao. Ali, Slobodan i ja smo imali seriozan pristup boksu, brzo smo dospeli u sam vrh jugoslovenskog boksa.

Sa 17 godina preregistrovali su me, sa posebnim lekarskim odobrenjem, u seniorsko takmičenje. Onda sam pobedio u dva meča, na pojedinačnom prvenstvu, i Bruno Hrastinski me je primetio. U polufinalu je trebalo da boksujem sa Benešom, ali dođe Bruno kod mog trenera, kaže: Predaj borbu, nemoj da onaj Bosanac onesposobi to dete! Mali će ići na prvenstvo Evrope! Na tom prvenstvu napravio sam bolji rezultat nego bilo koji senior sa stažom, jedino sam ja došao do finala. Izgubio sam od Rusa Bičkova, nažalost imao sam povređenu arkadu, koje su, inače, bile moja Ahilova peta. Bruno je hteo da predam meč, ipak sam boksovao do kraja i izgubio.

Pamtim borbe u kojima sam dobio teške udarce. U mojoj prvoj seniorskoj borbi sa Dragićem iz zagrebačke “Lokomotive”, dobio sam dva izuzetno jaka udarca u pleksus, mislio sam da ću umreti. Ali, prava bokserska veština jeste da sakriješ da si uzdrman. Ne volim da pokazujem da mi je teško, nego – udari ti njega! To je reakcija pravog boksera.

Nedavno sam se sreo s jednim od retkih boksera, koji me je doveo u beznadežno stanje. Kaže: Je l' me se sećaš? – Kako da ne! Zadao mi je strašno jak udarac u glavu, mislio sam da ću se prosuti po ringu. U tom trenutku sam krenuo još jače, pokušavajući da ga isfintiram. I, uplašio sam ga, skupio se, nije bio dovoljno hrabar da završi. A, da me je pipnuo, pao bih.

MEMFIS U TENESIJU: Pamtim i dve borbe u kojima sam slučajno pobedio, koje su ostavile pečat. Prva je bila na kvalifikacijama za Olimpijadu, turnir “Strandžat” u Bugarskoj. Belić i Jelisijević bili su zvezde polusrednje kategorije, a Bruno mene vodi na turnir. Dođem do finala, tamo me čeka niko drugi nego svetski prvak, Kubanac Rolando Garbej. Imao sam povređenu arkadu, profesor Ostojić je ušivao, kaže: Ispunio si olimpijsku normu, ne treba da boksuješ u finalu. On je svetski prvak! Pa, baš me briga, ja sam ovde došao da boksujem!

U sekundi kad je gong označio kraj prve runde, krenuo sam u svoj ugao i dobio tako snažan udarac u bradu, samo čudom ostao sam na nogama. Svestan sam da treba da krenem, ali ne razaznajem svoj ugao. Rastavljaju se konopci, ali to nije moj ugao!? Do stolice sam došao kao dete koje uči da hoda. Bruno me psuje: ...što spuštaš ruke...! DŽaba, desilo se. Polako sam došao sebi, oporavio se, a onda Kubancu nisam dao da diše – ubedljivo sam ga pobedio. Tako sam se lansirao u bokserski vrh, a da pre toga nisam bio ni prvak Jugoslavije.

Pamtim i jedan meč u Americi; Bruno mi je rekao: Ajde ti u srednju, neka ide Vujković u polutešku, da sačuvamo Slobodana, da ne boksuje sa Amerima. Ovde je imao težak poraz od Bugarina, nekoliko puta leteo je na pod. Naravno, pristao sam i za protivnika dobio tada najboljeg američkog srednjaša Lindona Holmsa. U meču SSSR – Amerika pobedio je sve Ruse. Imali smo rukavice od kojih nije bilo zaštite, sva težina je u gornjem delu pesnice. Borba je bila žestoka, više puta bio sam u nokdaunu, ali to sam uspešno sakrivao. Od protivnika, njegovog trenera, publike, sudija. Da uspeš da prevaziđeš to stanje, vratiš se u normalu i pokažeš svoj kvalitet. Pobedio sam Lindona Holmsa u Americi, državi Tenesi, gradu Memfisu.

Nikad nisam bio nokautiran, a imao sam mnogo teških borbi, sa svetskim šampionima, fenomenalnim bokserima, Imao sam 10 mečeva sa Kubancima, devet sam dobio; izgubio sam od Sorije u finalu prvenstva sveta u Beogradu, 1978. Pre toga pobedio sam jednog od najboljih kubanskih boksera Rolanda Garbea, takođe, i Hosea Gomeza, olimpijskog šampiona i dvostrukog prvaka sveta. Gomeza se mnogi sećaju po meču sa Ševčenkom, koga je razmazivao po podu na Olimpijadi u Moskvi, 1980. Godinu pre toga, ja sam ga pobedio. Nisam se bojao Kubanaca, sa njima sam ulazio u bespoštednu borbu. Oni veoma dobro udaraju levi aperkat u pleksus, udarac koji izaziva velike posledice: oduzima snagu, ne možeš da dišeš, veoma je bolno. Kad te onesposobe, više ne možeš da reaguješ, lako završe posao. Shvatio sam tu taktiku, i primenjivao je prema njima. Mi smo im bili pandan, svi naši vrhunski bokseri su ih pobeđivali.

POLJACI U MONTREALU: Moj glavni protivnik na domaćem ringu bio je Vujković, boksovali smo četiri meča za učešće u reprezentaciji. Pošto nije bio impresivno građen, obično bi jurnuli na njega, a on je bio veoma inteligentan i lucidan, dobro je koristio kontraudarac.

Ja ga nisam jurio po ringu, išao sam na taktiku da zadam nekoliko udaraca više. Samo jednom me je dobio, na kvarno. Sa Brankom Ostojićem je napravio dil da će boksovati za “Partizan”, a Branko je bio predsednik kluba, i Bokserskog saveza grada. Tako da je pobedio u našem trećem meču na Beogradskom pobedniku. Ubrzo sam ga ponovo ubedljivo pobedio, i otišao na Evropsko prvenstvo.

U finalu prvenstva sveta izgubio sam od Kubanca Sorije. Bio sam poslednja šansa da imamo svetskog prvaka u Beogradu. Pre mene izgubili su Šaćirović, Ristić, Bogujevci i Perunović, a posle mene Vujković je boksovao sa Stivensonom, koji je smatran favoritom. Na mene su navalili Draža Marković i Branko Pešić – u tebe verujemo! Bio sam opterećen da moram da pobedim, i dogodilo se da nisam briljirao. Objektivno sam mogao da pobedim jer Sorija nije bio neka klasa. U izjednačenoj borbi sudije su dale prednost njemu.

Na Olimpijadi u Montrealu pobeda mi je oteta. U finalu sam boksovao sa Poljakom Ribickim, kad se borba završila Bruno mi je čestitao. Kaže: Što se ne raduješ, olimpijski si šampion! Predosetio sam da se može nešto dogoditi. I njega su proglasili pobednikom jer je predsednik Svetske sudijske organizacije bio Poljak, i, sad, da mu učine, kako već biva. Ribicki je sve vreme bežao, sklanjao se, spasavao. Imao sam nekoliko odličnih akcija, čistih udaraca, dobrih pogodaka. Svaki bokser nepogrešivo zna da li je bolji. Ja znam da sam bio bolji, ali, eto, desilo se. Nezasluženo sam izgubio zlato.

A DANAS: Za tri i po godine aktivnog bavljenja boksom, došao sam u finale olimpijade. Zaista, veliki i brz uspeh. Kad je trebalo da sve to ponovim, učinilo mi se besmislenim. Onda sam završio fakultet, oženio se, dobio sina... Eto, poslednjih godina selektor sam bokserske reprezentacije SCG. Naravno, nisam zadovoljan rezultatima.

Odnosi u našem sportu nisu dobri, naročito su zapostavljeni pojedinačni sportovi. Bokseri uglavnom ne dobijaju nikakvu materijalnu nadoknadu, zbog toga su, verovatno, slabi motivi za bavljenje tako teškim sportom. Za razliku od ekipnih, gde mladi sportisti dobijaju na desetine hiljada evra. A, sportska uspešnost nacije ogleda se u broju osvojenih medalja. Amerikanci su na poslednjoj olimpijadi osvojili 106 medalja, samo četiri iz ekipnih sportova. Sad, kad vidiš da mi imamo samo dve medalje: vaterpolo i Jasna Šekarić...! To znači da ljudi koji se bave politikom sporta ne znaju šta rade.