Francuski nemiri i zapadni Balkan

Svaki ministar Vlade Srbije će se do paničnog straha naprezati da objasni Evropi kako se uopšte moglo desiti da neki ludak na nekom zidu u ovoj zemlji ispiše parolu koja može da utiče na međunacionalne odnose. Evropa nas je “naučila” da se njene vrednosti imaju poštovati, bez obzira na cenu. Ako ih ne razumemo, to samo pokazuje da još nismo zreli za demokratiju i da će, naravno, doći vreme kada ćemo shvatiti da je “sve ovo” bilo za naše dobro. Jer: ljudska prava i zaštita manjina u multikulturalnom društvu “sveto su trojstvo” religije Nove Evrope, te i poslednji balkanski paganin ima da ih usvoji ili ga neće biti. Oslobodili smo se iluzija i sigurni smo da “sila Boga ne moli”.

Uglavnom verujemo da smo daleko od toga da bismo uopšte mogli da razumemo evropske probleme, a objašnjenje kojim se to dokazuje sadržano je u mudrosti: da bismo mi “bili srećni kad bismo imali takve nevolje”. Tim evroaksiomom će svaki mediokritet prezrivo odbaciti svaku iskonsku potrebu čoveka da misli svojom glavom. Postulat o “slobodi mišljenja”, ugaoni kamen ideje društva koje bismo hteli da izgradimo, tako se modifikovao u slobodu “da se misli šta treba”. Naučeni smo novoj dogmi: verujemo da će Zapad to nesumnjivo umeti da reši. Evropa zna put!

Zna li?

Pre nekoliko meseci se na naslovnoj strani magazina “Tajm” pojavilo pitanje: Da li je multikulturalizam (u Evropi) mrtav? Pitanje je zloslutno i jasno, a odgovor je bio – tako i tako. Ko bi, uostalom, u današnjoj Evropi mogao preuzeti ulogu Ničea i uzviknuti: Multikulturalizam je mrtav! Da li bi gorda Evropa imala strpljenja da ga sasluša?

Posle bombaškog napada na voz u Madridu i odmazde i prema onima koji za to nisu direktno odgovorni, posle ubistva Van Gogovog “unuka” u Holandiji i osvetničkih pohoda tolerantnih Holanđana, posle britanske drame i nesrećne smrti Brazilca čija je tamna put bila dovoljan povod za umiranje, stigli su ulični neredi mladih “islamskih imigranata” u samom srcu Evropske unije. Poluotvorenih očiju gledamo kako u “gradu svetlosti” jedna od najefikasnijih policija na svetu nedeljama pokušava da obuzda ulične nerede mladih “islamskih imigranata”. S nevericom se pitamo da li su to uzdrmane one velike vrednosti zbog kojih smo mi – kad su bile ugrožene u našoj bivšoj državi – braneći ih na “naš glupi, neevropski način”, izašli na toliko loš glas?

Optimisti će reći da su ovo u Francuskoj socijalni nemiri, odgovor sirotinje iz predgrađa na getoizaciju, nedostatak posla, beznađe. I da Evropa “ima mere”. Nema sumnje da su takve činjenice donekle tačne. Ali one sadrže ozbiljnu manjkavost. Islamskoj sirotinji se nije priključila hrišćanska sirotinja, s mladim Marokancima automobile nisu palili mladi Francuzi. Bogatiji “muslimanski imigranti” će svakako nastojati da se ne priključe svojoj sirotinji, ali društvena pukotina koja ovim događajem nastaje u evropskom društvu i njih će “obeležiti” i više približiti njihovoj raji nego klasi kojoj oni po svom materijalnom bogatstvu pripadaju.

Multikulturalna/multietnička Evropa se suočava s “balkanizacijom” sopstvenog prostora. I uskoro će početi da liči na psihologa koji deli savete roditeljima dok mu je sopstveni sin narkoman, ili na raspuštenicu koja objašnjava pouzdan put za trajno održavanje uspešnog braka. Možda će se Levi ili Finkelkraut sada setiti svojih lekcija Bosni ili na Kosovu te poći za Sen-Sen Deni i propovedima vratiti život u normalu.

Zapad će valjda sada razumeti mnoge od svojih neoprezno proizvedenih grešaka na oglednoj parceli zvanoj eks-Jugoslavija. Suočiće se sa realnošću da recepti Džona Stjuarta Mila nemaju, kao ni doskora Marksovi, ključ za rešavanje multietničkih sukoba ne samo u Bosni, na Kosovu, u Čečeniji, nego ni u getu pariskog predgrađa ili u islamizovanom berlinskom becirku. Sve lekcije koje su nama držali baciće niz reku: donosiće se (već je počelo) zakoni koji će desetkovati prava manjina, priče o ljudskim pravima zvučaće kao bajati vicevi sužnjeva iz Gvantanama i Abu Graiba, a “sređivanje stanja” proizvodiće dalja nepoverenja i zategnutosti na čijim će se marginama velika načela multikulturalizma topiti kao lanjski snegovi. Globalna borba protiv terorizma će korak po korak legalizovati lokalni “sukob civilizacija”, tako da se još ovog leta nije našao nepatvoreni liberal koji bi papu Benedikta XVI ukorio zbog klerikalizma kada je ono tiho, bez protokola, ali ne tajno, primio Orijanu Falači povodom njenog čuvenog teksta, jednog od najoštrijih javnih izliva netrpeljivosti prema muslimanima koji nastoje da Evropu oblikuju i prema sopstvenim potrebama.

Paradoksalno je što delegirana zapadna birokratija ni s novim iskustvom neće bitno izmeniti pristup uređivanju odnosa na zapadnom Balkanu. Odnosno, izvesnije je da će se naše nevolje usložniti. Odsad, ne samo da ćemo biti sigurni da se oni nedovoljno unose u naše probleme dok nam nameću rešenja kao ludačke košulje, nego će napući, tamo gde je najtanja, naša “duboka vera” da oni uopšte – znaju put. Da ga znaju, da li bi današnja Evropa bila samo bledi odsjaj one zemlje optimizma s početka devedesetih i biblijski precizno definisanih slika društva budućnosti pred kojima su naši ratovi i nasilja zaista izgledali kao paganske brutalnosti koje je istorija potrošila i koji se ne mogu tolerisati ni po koju cenu. Zato će nama biti sve teže podnositi ćuške, izvlačenje ušiju, prepotentne savete i neosmišljene odluke. Značaj, prvo, francuskog referenduma a sada i “nemira imigrantske omladine” verovatno će u nekom smislu doseći značaj njujorškog 11. septembra i možda postati – nova francuska revolucija. Svet se dramatično menja. Doskorašnje vrednosti tonu kao novčić koji se baci u vodu fontane želja, a mi ostajemo pokolebani u veru tek utuvljenu u naše glave i sa nezalečenim frustracijama u “našim srcima”. Višenedeljni francuski nemiri nam donose novi veliki haos.