Nismo autistični!

Jedna od najvećih pometnji u savremenom medicinskom svetu nastupila je 28. februara 1998. godine, kada je u najpoznatijem svetskom medicinskom časopisu The Lancet izašao članak Endrjua Vikefelda i kolega, u kojem se dokazuje veza između vakcine protiv varičele, zaušaka i rubeole i kasnije pojave autizma. Ta tvrdnja izazvala je takav skandal i takav izliv emocija među roditeljima unesrećene dece, da je Ričard Horton, glavni urednik časopisa, odmah potom javno priznao da članak nije trebalo objaviti iako je u njemu bilo nekih, ali ne jakih dokaza o vakcini kao uzroku poremećenog razvoja mozga. Kasnije je napisao i knjigu u odbranu vakcine, koja je izašla septembra 2004. Bilo mu je jasno kakva je šteta napravljena, jer su mnogi roditelji izbegavali da pelcuju svoju decu iz straha od nesreće zvane autizam.

Ma šta ko mislio o domaćim lekarima i psiholozima, ne može im uskratiti pravo divljenje za trud oko organizacije više međunarodnih skupova u protekle dve nedelje. Na jednom od njih, u Beogradu, sreli su se naši i inostrani psihijatri, psiholozi i socijalni radnici, da bi razmenili iskustva u istraživanju i lečenju autizma, pretežno u dečjem dobu i među adolescentima.

Autizam kao pojam omiljena je verbalna poštapalica u formi metafore, kojom opisujemo emocionalno tupa lica, nekad znana i po izuzetnoj sposobnosti za neku životnu aktivnost, ali sa kojima se nikako ne mogu uspostaviti normalni odnosi. Ali, pravi, klinički spektar autizma koji se viđa u dece i u odraslih, potresno deluje i na roditelje i okolinu, jer zbog poremećaja u ranom razvoju centralnog nervnog sistema, autistična osoba nije u stanju da uspostavi normalnu verbalnu i socijalnu komunikaciju, ne samo sa okolinom već i sa najbližim članovima porodice. No, mora se priznati da se tragovi autističnih manifestacija prilično često javljaju i među ljudima i u okolnostima gde se najmanje očekuju.

Da li smo kao nacija po broju autističnih među vodećim u svetu? Sva istraživanja su pokazala da nismo. Nemamo više od 3 do 5 autističnih na 10 000 stanovnika, što odgovara svetskoj statistici. To je naučno dokazano i ne moramo brinuti. Neki tvrde da pokazujemo sklonost ka autističnom ponašanju, što niko nije naučno dokazao. Ali, to je predmet socijalne patologije, a ne medicine i skupova kakav je bio prošlonedeljni u Beogradu.

Autističnost je prepoznata tek pre 75 godina, negde posle ulaska u eru pelcovanja protiv najrazličitijih bolesti, uključujući varičelu, zauške i rubeolu, a izraz je mentalne retardacije koja obično počinje od treće godine života i prava je suprotnost obdarenosti i mentalnoj izuzetnosti koja se prepoznaje posle adolescentnog perioda. Naravno, u svakoj sredini postoje genijalne osobe, ali retko kome pada na um mogućnost genijalnih sposobnosti kod mentalno retardiranih, kojih uvek ima, tu, negde, oko nas.

U nezaboravnom filmu “Kišni čovek” iz 1988. godine, sa Dastinom Hofmanom koji igra mladog i autističnog Rejmona Bebita, mnogi gledaoci su prvi put shvatili da neki retardirani, autistični dečko, može u sebi nositi klicu genijalnosti. Junak filma, Rejmon, momčić koji živi u svom zatvorenom autističnom carstvu, zapanjuje sopstvenog brata Čarlija koji, došavši kući posle dužeg odsustvovanja, shvata da Rejmon ima fenomenalnu memoriju i da bez greške daje statistiku svih bejzbol utakmica u proteklim godinama, naizust recituje telefonski imenik i sa lakoćom predviđa redosled karata iz špila, tokom deljenja za svaku novu partiju pokera u Las Vegasu. I zaista, najčešća preokupacija autistične dece i mladića nema nikakvog praktičnog životnog značaja niti se razmenjuje sa okolinom. Rejmon se, kao i većina autističnih, izdvaja od ostalih ne samo svojom zatvorenošću i izbegavanjem susreta pogleda sa drugim licima, već i specifičnom rutinom od koje ne želi da odstupa, kao i veoma suženim interesovanjem za okolinu, što je za sve druge upadljivo i nenormalno. Inteligencija autističnih (IQ), u proseku je 50, za razliku od ostalih koji se smatraju “normalnim”, a čiji je IQ najčešće oko 100. No, i pored svega, neke od sposobnosti prosto zbunjuju: brojevi registarskih tablica na automobilima iz celog grada i datumi rođenja svih glumaca u državi samo su sitnica koju autistične mlade osobe drže u glavi. Neki od njih zadivljuju vas svojim mogućnostima: ukoliko su učili muziku, mogu bez greške odsvirati, na primer, jednom odslušani 2. klavirski koncert Čajkovskog. Ima autistične dece koja poseduju neverovatnu matematičku sposobnost, jer u toku nekoliko sekundi mogu izvesti toliko složenih računskih radnji kao da se služe sakrivenim kompjuterom. Ko se seća “Kišnog čoveka”, zna da je mladi Rejmon Bebit mogao da kaže koji je datum druga sreda u oktobru 2001. godine i još mnogo nepotrebnih i beskorisnih podataka o bilo čemu iz oblasti računanja.

Za sada su naučna i medicinska objašnjenja ove vrste genijalnosti skoro zanemarljiva, jer nisu pronikla u mehanizam kojim je priroda u svojoj kapricioznosti spojila inferiornost duha sa superiornošću samo jednog njenog dela i zbog čega je očiglednu nesposobnost udružila sa još očiglednijom sposobnošću.

Blistave komete ljudske genijalnosti koje samo za trenutak preseku nebo mentalnog univerzuma nekog autističara, javljale su se, verovatno, i mnogo vekova unazad i zauvek su nestajale u zaboravu, sve dok ih početkom prošlog veka nisu registrovali Francuzi obeleživši ih politički nekorektnim nazivom “genijalna idiotija”. Danas, sa malim zakašnjenjem od stotinak godina, stručni ljudi sa strepnjom posmatraju ogromnu snagu malog dela superiornog uma koji je prekriven intelektualno hendikepiranim mozgom, stešnjenim u lobanji autističnih genijalaca.

Što bi rekao g. Vaso Antunović, profesor neurohirurgije i dekan na privatnom Ortodoksnom medicinskom fakultetu u Beogradu, značaj nekih delova i nekih osobina mozga leži u našoj nesposobnosti da ih razumemo i objasnimo.

Svi učesnici javne debate o uzroku autizma slažu se da uzrok još uvek nije poznat iako se pretpostavlja da je genetika uplela svoje prste: ta nesrećna bolest češće se javlja u muškarčića nego u devojčica (6:1), a jedan oblik autizma, tzv. Aspergerov sindrom tipičan je po mnoštvu autističnih članova u porodici makar jednog od roditelja.

Kao spoljašnji činilac iz čovekove okoline, živa je optuženik broj 1, tako da se svakom diže kosa na glavi kad pomisli na one radnike koji su pre nedelju dana u Trsteniku golim rukama skupljali prosutu živu, sprečavajući je da prodre u zemlju i zagadi vodu.

Živa se u minimalnim koncentracijama ranije mnogo koristila prilikom spravljanja vakcina, te je zbog toga bilo velikih rasprava i sudskih sporova koji su želeli da dokažu uzročnu vezu između vakcinisanja i pojave autizma. I zaista, autizam pre ere vakcinisanja skoro da nije ni registrovan. To je tačno, ali je tačno i to da je doktor Daun, po kome se jedan od skupova simptoma i znakova – sa uvredljivim i sada eliminisanim nazivom mongoloidna idiotija – danas označava kao Daunov sindrom, još pre 130 godina opisao nešto slično što danas poznajemo kao autizam.

Ako na magnetnoj rezonanci (MR) pogledamo funkciju delova desne moždane hemisfere, koja generiše superiorne mentalne procese “genijalnih autističara”, videćemo da neko od pet čula, čije je sedište i inače desna moždana hemisfera, pokazuje izuzetno jak signal u magnetskom polju i usmerava se svom svojom silinom na neku od svakodnevnih aktivnosti. Na primer, selektivna pažnja je ključna u poslovima za koje je neophodno dobro viđenje stvari, kao u različitim oblicima umetnosti i u šahu. Tako nešto sreće se i u muzici gde su dobar prijem zvuka i sluh od najveće važnosti. Da se ne pominje osećanje dodira koji autistično dete ne podnosi, a izuzetno ga dobro koristi i ispoljava u skulptorskom poslu. Kako stvari stoje, mentalna manipulacija brojevima, tako zadivljujuće laka kod autističnih genijalaca, rezultat je selektivne pažnje u vizuelno-prostornom smislu. Sedište ove sposobnosti je, takođe, u desnoj polovini mozga. Činjenica da su “genijalne” odlike autističnih osoba u najvećoj mogućoj sprezi sa pet osnovnih čula, jasno izdvaja činjenicu o favorizovanju čulnih doživljaja bez učešća leve moždane hemisfere, koja u neautističnih osoba igra ulogu medijatora, tj. posrednika. U takvoj situaciji, jedno od čula postaje centralna tačka autističkog univerzuma: i emocionalnog i intelektualnog. Međutim, izuzetnost i genijalnost nikada se ne ispoljavaju u kreativnoj literaturi, filozofiji, fizici ili nekoj drugoj naučnoj oblasti.

Pre nekoliko godina na Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, zbog epilepsije i jedne vrste tumora zvane tuberozna skleroza, lečen je osmogodišnji Boban Milisavljević koji je bio fenomen svoje vrste. Kad ga je načelnik odeljenja, pokazavši na gomilu knjiga pored njegovog kreveta, zapitao kakve knjige čita, Boban je odgovorio: “Tih desetak knjiga sadrže šahovske partije svetskih velemajstora. Znam sve partije napamet, a poteze mogu da diktiram i od kraja partija prema njihovom početku.” Razume se, niko u tako nešto ne bi poverovao da Boban nije uzeo jednu knjigu sa gomile, rekavši: “Izaberite koju hoćete partiju, a ja ću vam diktirati poteze.” Opšte divljenje koje je potom nastupilo njega nije doticalo. Bez promene izraza lica gledao je kroz prozor prema rezervoarima obližnje toplane, kao da nikoga nije bilo u bolesničkoj sobi.

Boban je sada u Vankuveru, a posle tri godine redovnih posećivanja posebnog kampa u kojem je sa svojim autističnim vršnjacima vežbao umešnost normalnog života i međuljudske komunikacije, danas ga smatraju mladim osobenjakom ali normalnim mladićem.

Ukoliko neko poželi narukvicu koju bi nosio kao garant sreće, može je kupiti u svakoj prodavnici novina, a novac će ići za izgradnju domova namenjenih obuci autističnih osoba i njihovom uvođenju u normalan život.

Đorđe B. Momčilović