Izgubljeni mrak

Da nema pravila, nema. Jedna odlično skockana Sinemanija, mada baksuzno trinaesta, prošla je jedva zapaženo. U svakom pogledu. Uprkos tome da je imala dvadeset i šest premijernih filmova i da su to, mahom, bili oni s poslednjeg Kana, Berlina, Venecije. Znači, vrh.

Pa, da li je sad uopšte važno – kako je i zašto to tako ispalo? Kad su već bioskopi ovde načisto pukli, zbog čega bi onda i ta jedna, komercijalno i inače zamišljena filmska manifestacija, prošla bolje? Zato što je događaj, vrsta hepeninga? Na tu kartu Sinemanija je prolazila, više izgleda ne. Ako se raspitate u “Taku”, najmoćnijoj srpskoj distributerskoj kući (koja je vlasnik Sinemanije), kako stoje stvari s bioskopskom posetom generalno gledajući, odgovor je kratak: očajno. To tamo znaju, pošto se u “Taku” slivaju podaci koje oni, potom, dalje šalju svim zainteresovanim. Ako je, recimo, prošle godine “Troju” videlo 250 000 ljudi što je bio rekord sezone, ove niti jedan strani film nije ostvario petinu te gledanosti. Što bi se reklo, primer koji sve kazuje.

Distributeri i, uopšte, ljudi filma, skloni su da svu krivicu svale na pirateriju: filmovi se skidaju sa satelita, originali se kopiraju i prodaju za male pare sutradan po bioskopskoj premijeri i tome slično. Godinama se, doslovno godinama, diže buka zbog toga i – ništa. Baš ništa. Taj kriminal cveta, kao i svaki drugi, mnogo veći, u ovoj zemlji propalih građana koji se, ogromna većina, oblače kod Kineza tako da masovno ličimo na Rumune. Malo je tu, onda, onih koje zanima, primera radi, novi film Terija Gilijama. Ma, mani me se... Stvari su, dakle, složenije od pukog upiranja prstom u pirateriju.

Bilo kako bilo, šteta je ogromna, neprocenjiva. Izgubila se nekud ona lepa, možda i najlepša senzacija kada u dvorani, dok se svetla lagano gase, iščekujete početak filma. Ta i takva ljudska, pa i romantična potreba za bekstvom, postala je nekako suvišna, druge varnice danas nas hvataju, stežu i ne napuštaju. Ko je koga više napušio u medijima, posebno na televiziji, od tog provoda i tih uteha nema ničeg slađeg.

A bilo je na Sinemaniji prilika za buđenje emocija ili za prijatne trenutke što mu, često, dođe na isto. Recimo, evropska premijera filma “Plan letenja” Roberta Šventkea sa (uvek fenomenalnom) Yodi Foster. Ili potresni “Hotel Ruanda” Terija Yorya. Pa stilizovana “Nasilnička prošlost” Dejvida Kronenberga, doduše sa očajnim Vigom Mortensenom, te otkačeni “Kiss kiss, bang bang” Šejna Bleka sa Valom Kilmerom i Robertom Daunijem jr. Vredelo je videti, sigurno da jeste, i “Braću Grim” Terija Gilijama, “Olivera Tvista” Romana Polanskog, “U sestrinim cipelama” Kertisa Hensona, “Ludačku košulju” Yona Mejbarija, “Mletačkog trgovca” Majkla Redforda, kanskog pobednika “Dete” Žan-Pjera i Lika Dardena.

Dodatni a stvarni problem ova je, 13. sinemanija, imala u pukoj činjenici da se, svojom voljom, znači hirom, ubacila u, što bi se reklo, tuđu čuku. U, na primer, tradicionalni oktobarski termin Sajma knjiga. Ali i u proslavu Svete Petke, još nekih slava, pa koncert Fila Kolinsa. Zato se ne treba čuditi zlokobno polupraznom Sava centru u vreme tek minule Sinemanije.

Međutim, šta? Jubilarni, 50. sajam knjiga, cvetao je minulih dana i time potukao sve izgovore za kakvu–takvu odbranu 13. sinemanije. Dogodilo se nemoguće: pisane priče uveliko su nadjačale one filmske. U zemlji polupismenih i očajnih ljudi knjige su tako postale važnije utočište od mraka bioskopske dvorane. Kako i zašto, ne zna se. I ne vredi mnogo tražiti odgovor. Zbrka je potpuna. Beži se u svim pravcima, od svega. Čini se najviše u samoću sopstvenog doma u kojoj je knjiga ipak tu, pri ruci. Kao nešto sigurno i izvesno i moje.