Evropa u strahu

Na samom kraju ramazanskog posta, kada su ljudi islamske vere već iscrpljeni, a neki od njih i prilično razdražljivi, dovoljna je varnica da potpali požar. U pariskom predgrađu Kliši-su-Boa, sa nešto više od 28 000 stanovnika, od kojih većinu čine imigranti iz Severne Afrike ili njihovi potomci, ulogu te varnice u četvrtak 27. oktobra odigrala je glasina da su dvojicu dečaka, petnaestogodišnjeg Banua iz Malija i sedamnaestogodišnjeg Tunižanina Zijada, “ubili policajci”... Odnosno, da je grupa lokalne dečurlije – bežeći od policajaca koji u ovakvim prilikama obično imaju tešku ruku – bila saterana u jednu slepu ulicu i tu praktično naterana da se spasava preskačući nekakvu električnu “podstanicu”. Dvojica od njih su tu na mestu stradala od visokonaponskog strujnog udara, dok je treći dečak, iako teško povređen, srećom preživeo...

Čuvši šta se dogodilo, stariji momci iz kraja su odmah odlučili da “žestoko uzvrate udarac”. I, čim je pao mrak krenuli su da “dele pravdu” po sopstvenoj meri: da pale skupocene automobile, ruše i uništavaju sve što je – po njihovom shvatanju – simbolizovalo neprijateljski nastrojen sistem i francusku državu... Pri tome je njihova definicija pojma sistema i države, kojima su rešili da se jednom za svagda osvete za sve nevolje i poniženja koja su doživljavali, bila tako sveobuhvatna da je uključivala i lokalne mlekayije, poštare, službenike svih državnih ustanova ili korporacija...

SIMBOL KRAHA: Naravno, Francuska je velika zemlja u kojoj ulični sukobi svake vrste, pa i akti vandalizma, nisu retka pojava. Policija kaže da je od početka ove godine do danas registrovano najmanje 70 000 različitih javnih izgreda i slučajeva vandalizma širom te zemlje. Međutim, bilo je odmah jasno da je ovo nešto drugo. Možda zbog toga što je te večeri, prvi put u francuskoj istoriji, čitava jedna opština u predgrađu Pariza počela da odzvanja od pokliča “Allahu Akbar” iz više hiljada grla...

Ispostaviće se da su na taj način počele da se ostvaruju najcrnje slutnje lokalnog gradonačelnika, socijaliste Kloda Dilena (57), koji je po svim merilima važio za uzornog političara. On je, inače, bio iskreni pobornik integracije imigranata i verovao je da se u Francuskoj, kao uostalom i u većini zemalja EU u kojima je vođena slična imigraciona politika, nikada ne može dogoditi eksplozija rasno motivisanog nasilja kakvo je svojevremeno zahvatalo Los Anđeles, Čikago, Majami, ili Wu Orleans u Americi. Jer, evropski model se smatrao “superiornijim” i “humanijim”.

Povrh toga, bio je uveren da su on i njegova opština u pogledu politike prema strancima ili pripadnicima manjinskih zajednica mogli da služe kao primer za ugled mnogima u Francuskoj ili u drugim zemljama Evrope: lokalna vlast je aktivno pomagala razvoj sportskih klubova i drugih organizacija koje okupljaju mlade bez obzira na nacionalno poreklo ili boju kože, gradila škole u kojima su se školovala deca različitih vera ili kultura, otvarala nova obdaništa, uređivala parkove, igrališta za decu i klubove za omladinu, pomagala aktivnosti dobrotvornih organizacija... U lokalnoj biblioteci upravo je bio u toku konkurs za najbolju priču na temu “Došao sam iz daleka i volim svoju zemlju”.

Drugim rečima, lokalna vlast u ovom pariskom predgrađu je učinila sve što je bilo u njenoj moći i što je podrazumevao aktuelni francuski ili evropski model integracije imigranata. Tu je, kao i drugde širom Francuske, uložen veliki novac i trud u rešavanje ovog problema. Ali, ispostavilo se da to nije dovoljno. Jer, lokalne i ostale vlasti, ipak, nisu bile u stanju da svima obezbede posao, niti da garantuje sigurnu budućnost lišenu poniženja zbog drugačije boje kože, nacionalističkih predrasuda, verske isključivosti... A, brojni imigranti ili njihovi potomci, Francuzi druge ili treće generacije, uskraćeni za ono što je po njihovom mišljenju najvažnije, bili su svakako uvereni da je njihovo nezadovoljstvo ovoga puta duboko opravdano. I, da Francuska jednom mora da se nađe u plamenu zbog političara koji uporno ignorišu njihove probleme i sa njima komunicira isključivo primenom brutalne policijske sile.

Tako se, igrom slučaja, dogodilo da je ova nekada primerna opština u predgrađu Pariza za samo nekoliko dana postala simbol kraha oficijelnog francuskog modela integracije i stvaranja multikulturne zajednice. Taj “multikulturni raj” je – po tvrdnji izveštača sa “bojišta” – gotovo za tren oka pretvoren u francusku verziju palestinskog grada Ramale, gde je otpočela svojevrsna evropska “intifada”...

ŠIREWE POŽARA: Istina, to što je buknulo u predgrađu Pariza, praćeno pretećom tutnjavom neverovatne rušilačke energije, i što je odmah krenulo da se širi Francuskom, ipak, nije korektno nazivati evropskom “intifadom” ili “yihadom”. Najpre zato što problem Palestine, ili Irana, ili bilo koje pitanje islamske ideologije, baš kao i lideri lokalnih islamskih zajednica u tome, barem za sada, ne igraju značajniju ulogu. Neki od lokalnih verskih lidera su se, zapravo, odmah ponudili da posreduju u sukobima, pozivajući svoju mladu braću da se u svemu ponašaju u skladu sa islamskim pravilima ponašanja. Izgleda, zapravo, da su zajedno sa mladim gnevnim Francuzima muslimanske vere, poreklom iz zemalja Magreba i drugih zemalja frankofonske Afrike, u neredima aktivno učestvovali i mnogi mladići koji nisu muslimani...

Samo nekoliko dana nakon početka sukoba, temeljna zvanična istraga je utvrdila da se inicijalni događaj u predgrađu Pariza, iz kojeg je sve krenulo, odigrao nešto drugačije nego što je to lokalno stanovništvo tvrdilo. Preciznije: da policajci, navodno, nisu bili krivi za smrt dvojice mladića. Ali, u to više niko nije bio spreman da poveruje, jer su se protesti širili poput šumskog požara... U toku prve noći uništeno je 250 automobila, druge 315, treće 500, pete već 1 500... A, samo desetak dana kasnije predsednik Francuske Žak Širak bio je prinuđen da se posluži jednim starim zakonom iz pedesetih godina (iz vremena građanskih sukoba zbog rata u Alžiru) i odobri uvođenje vanrednog stanja i policijskog časa u pojedinim delovima zemlje u kojima se nasilje više nije moglo kontrolisati.

Sve što se dogodilo drugačije je od bilo čega do sada viđenog u Francuskoj. Recimo, za razliku od masovnih sukoba na ulicama Pariza u proleće 1968. godine, kada su pobunjene studente predvodili Žan Pol Sartr i Danijel Kon Bendit, ili ranijih sukoba povodom rata u Alžiru i drugih sličnih, u kojima su na čelu protesta uvek bili istaknuti politički ili sindikalni lideri Francuske, žandarmi su se sada sučelili sa sasvim drugačijim protivnicima: sa gnevnim mladićima iz sirotinjskih kvartova, nalik na fudbalske navijače, koji nemilice pale automobile i bacaju kamenice... Ispostavilo se da mnogi od privedenih izgrednika nisu bili stariji od 12 godina.

Kad je požar počeo da se širi i izvan Francuske, na gradove poput Berlina ili Brisela, u kojima takođe živi veliki broj imigranata, i gde je već registrovano više slučajeva paljenja automobila, postalo je očigledno da se događa nešto ozbiljno što će čitavu Evropu naterati da ponovo preispita, i verovatno dodatno zaoštri, svoju imigracionu politiku. Vlasti u Beču, gde takođe živi veliki broj stranaca, već su saopštile da su na snazi sve neophodne mere predostrožnosti, a slične mere vanrednog opreza su – nema sumnje – preduzete i u mnogim drugim velikim gradovima gde policija sada budno motri na kvartove u kojima žive siromašni stranci...

Sama Francuska je u prvi mah delovala zbunjeno, o čemu valjda svedoči i činjenica da je predsedniku Širaku i premijeru Dominiku de Vilpenu trebalo dobrih pet dana da se izjasne o onome što se dešava. Pre njih je to, bez oklevanja, učinio samo ambiciozni ministar unutrašnjih poslova Nikolas Sarkozi, inače pretendent na položaj predsednika republike, čije su izjave dodatno razjarile mlade gnevne demonstrante. Ministar ih je, naime, nazvao “đubretom” koje treba “energično počistiti”, što je naravno imalo efekat dolivanja ulja na vatru... Pojedini mediji su pri tome, očito, “dodavali gas”: zvanični predstavnik sindikata policajaca je pred TV kamerama govorio kako policajci opremljeni isključivo gumenim mecima ne mogu sprečiti nerede i da stoga treba odmah pozvati vojsku koja će skršiti pobunu i izazivače nereda... Drugi policajci govorili su o, navodnim, nastojanjima pobunjenika da formiraju neku vrstu sopstvene “muslimanske milicije”, koja će kontrolisati njihove kvartove i ubuduće predvoditi njihovu borbu.

POKUŠAJ SECESIJE?: “Logika iza tih nereda” – kaže jedan policajac na francuskoj državnoj televiziji, koga sada citiraju i mnogi strani mediji – “jeste pokušaj secesije u Francuskoj”. A, to je – prema oceni nemačkog magazina “Špigl” – u zvaničnim krugovima Pariza odmah protumačeno kao najstrašniji mogući scenario za Francusku: kao želja da se pojedine oblasti, ili opštine u toj zemlji, nastanjene većinskim muslimanskim življem, proglase specijalnim zonama u kojima više ne bi važilo francusko nego neko posebno zakonodavstvo, dok francuske vlasti u tim oblastima više ne bi bile dobrodošle...

Zvanični podaci, inače, kažu da u Francuskoj danas živi više od pet miliona muslimana, što je svakako najveća koncentracija pripadnika islamske veroispovesti u jednoj zemlji EU. Zapravo, i taj podatak treba primiti sa izvesnom rezervom, budući da se prilikom zvaničnog popisa stanovništva u Francuskoj ne registruje veroispovest. Ipak, nema sumnje da se prisustvo “islamskog faktora” sada sve češće može uočiti širom Francuske, čak i na mestima gde bi se to možda najmanje očekivalo. Recimo, u Diznilendu, nedaleko od Pariza, sada postoje posebna izdvojena mesta na kojima muslimani mogu da obave svoj verski obred.

Ali, ključni problem Francuske u tom pogledu nije u samom broju muslimana koji žive u toj zemlji, već u činjenici da je dobar broj tih ljudi marginalizovan u svakom pogledu, da oni žive pretežno u sirotinjskim kvartovima, nalik na geta, i da su u velikom procentu nezaposleni... A, uverenje da će se imigranti i drugi stanovnici Francuske islamske vere malo-pomalo dobrovoljno integrisati u francusko društvo i tako rešiti mnogih svojih nevolja, pokazalo se čistom iluzijom. U svakom slučaju, vidljivo je da je islam i kod onih Francuza koji se ne mogu smatrati radikalnim muslimanima bitan element kulturnog i svakog drugog identiteta. Stoga je čak i kontroverzni ministar unutrašnjih poslova Sarkozi u poslednje vreme počeo da pominje pojam “francuskog islama”, kao nešto što treba razlikovati od “uvozne” ideologije muslimanskog radikalizma.

Međutim, zvanična zabrana nošenje muslimanskih marama u francuskim državnim školama, na kojoj vlasti tvrdoglavo insistiraju, i dalje izaziva silne nedoumice u pogledu načina na koji se u toj zemlji sprovodi princip striktne podele posla između crkve i države: mlade muslimanke se, očito, teško mire sa tom odlukom vlasti. One, za sada, ne učestvuju u uličnim neredima, ali nema nikakve sumnje na čijoj su strani njihove simpatije...

ETNIČKI SUKOBI: Slučaj je udesio da se – baš u trenutku izbijanja nereda u Francuskoj – u Velikoj Britaniji održi zvanični pomen žrtvama letošnjeg terorističkog napada u podzemnoj železnici, koji se pripisuje radikalnim islamskim teroristima. A, u Holandiji je tog istog dana obeležena godišnjica ubistva filmskog reditelja Tea van Goga, koje je takođe izvršio jedan tamošnji islamski ekstremista. To ubistvo i reakcije koje će uslediti ostaviće tako dubok trag na društvenoj zbilji Holandije da Yesika Stern, američki ekspert za terorizam, smatra kako je Holandija danas “prava laboratorija za proučavanje fenomena straha izazvanog širenjem rasno motivisanog nasilja”.

Prema podacima koje je objavila Fondacija Ane Frank u Amsterdamu, samo u protekloj godini registrovano je više od 100 napada na lokalne muslimane, na njihove yamije i klubove, koji su bili motivisani osvetom holandskih nacionalista zbog ubistva reditelja Van Goga.... Na listi pomenutih incidenata našlo se i ritualno paljenje muslimanske osnovne škole u mirnom holandskom gradiću Udenu, u izvedbi grupe mladih rasista koji sebe nazivaju “Bela sila” (“White Ponjer”). A, tamošnji istraživači su, kažu, zbunjeni nalazom da se većina (60 odsto) muslimana koji danas žive u Holandiji oseća najpre Marokancima ili Turcima, a tek potom Holanđanima. Svi oni daju nesumnjivu prednost islamskim vrednostima i normama koje propisuje njihova vera u odnosu na važeće holandske zakone.

Zbog atmosfere straha od mogućih novih rasno ili etnički motivisanih sukoba koji je zavladao Holandijom, čak je i Job Koen, gradonačelnik Amsterdama, grada u kojem je najviše stranaca, prvi put angažovao telohranitelje... I ova zemlja je, očigledno, suočena sa potpunim krahom svoje dosadašnje imigracione politike, na koju je nekada bila ponosna.

“Bili smo suviše meki. Vreme kad smo mi ovde samo sedeli i pili čaj je prošlo”, kaže Rita Verdonk, holandska ministarka za imigraciju, najavljujući oštriju politiku protiv svih izgrednika. Sem toga, Holandija je – kao i mnoge druge zemlje EU – već počela da sprovodi novu oštriju politiku prema azilantima, i da bez milosti deportuje čak i one strance čija deca uredno pohađaju holandske škole.

A, samo nekoliko dana pre izbijanja nereda u Francuskoj bili su, na jedvite jade, okončani i krvavi rasno motivisani sukobi u Birmingemu, drugom po veličini gradu u Velikoj Britaniji. Tamo je, slično kao i u predgrađu Pariza, najpre gradom prostrujala priča kako je, navodno, stradala jedna četrnaestogodišnja devojčica... Prema toj verziji, za koju će se kasnije ispostaviti da nije bila tačna, neki Husein, Pakistanac i grupa njegovih rođaka i prijatelja su na ulici ščepali, odvukli u stan i silovali devojčicu poreklom sa Jamajke. Što je u gradu u kojem živi veliki broj stanovnika iz bivših britanskih kolonija, skoncentrisanih po etnički organizovanim kvartovima, bilo dovoljno da se odmah mobilišu bande mladih stanovnika poreklom sa Kariba, i napadnu lokalne Azijate, Pakistance i Induse... Koji su, dabome, odmah žestoko uzvratili.

Bili su to najmasovniji sukobi u Birmingemu u toku poslednjih dvadeset godina, mada se, srećom, nisu proširili i na druge gradove u zemlji. Bilans: dvoje mrtvih, dvadeset povređenih, veliki broj zapaljenih automobila, razbijenih izloga i prozora... U sukobima su se inače naročito istakle grupe koje se nazivaju “Muslimanski panteri Birmingema” i “Burger Bar bojs”, koje se često prikazuju kao zaštitnici lokalnih pripadnika doseljeničkih grupa od lokalnih rasista. Znalci, inače, tvrde da je Birmingem grad u kojem caruju etnički i rasno organizovane bande i kriminalni gangovi i da atmosfera u getima u kojima živi dobar broj stanovnika, očito, svedoči o potpunom fijasku zvanične imigracione politike i multietničke tolerancije u Velikoj Britaniji.

Naravno, i simbolična koincidencija najnovijih zbivanja u Francuskoj sa godišnjicom ubistva koje je izmenilo Holandiju, kao i sa nedavno okončanim krvavim sukobima u Velikoj Britaniji navodi mnoge analitičare da se ponovo pozabave rastućim uticajem islama u hrišćanskoj Evropi. A, to je sve, čini se, samo još jedno poglavlje priče o teškoćama sa kojima se trenutno suočava dobar deo Evrope u nastojanju da integriše brojne imigrante na svom tlu. Francuska je zbog toga sada duboko podeljena, na levicu koja zamera vladi da ignoriše probleme imigranata i nastoji da najnoviju krizu reši isključivo silom, i vladu desnog centra koja – najavom oštrije politike prema imigrantima – sve otvorenije koketira sa recepturom glavnog ideologa radikalne desnice, Žan-Mari le Pena...

JAČANJE DESNICE: Rascep na francuskoj političkoj sceni, izazvan sadašnjim neredima, još je – čini se – dublji nego onaj od pre nekoliko meseci kada je na referendumu bio odbačen predlog novog evropskog ustava. Uostalom, nije na odmet podsetiti da je i tada najviše sporova izazivao najavljeni početak pregovora o prijemu Turske u Evropsku uniju, odnosno politika širenja EU na istok.

Francuska, očito, nije na ivici građanskog rata. Ipak, nema sumnje da će još oštrije policijske mere, stroži vizni režim i politika gvozdene metle, što je sve već najavio ministar unutrašnjih poslova Sarkozi, bitno izmeniti ovu zemlju. Jačanje stranaka nacionalističke desnice i njihov trijumf, možda već na narednim izborima, mogla bi biti prva i najznačajnija politička posledica sadašnjih sukoba. To je, uostalom, realnost i u drugim zemljama EU (Nemačkoj, Holandiji, Danskoj...), u kojima je desnica sve glasnija u zahtevima za pooštravanje imigracione politike.

Možda će to – do neke nove prilike – odgoditi probleme izazvane zapaljivom demografskom, rasnom i multikulturnom mešavinom u velikim evropskim gradovima, sa kojima se sve ove evropske zemlje sada suočavaju. Ali ih neće trajno rešiti.

Kako Srbi koji žive u Francuskoj vide nerede? Milovan Danojlić, književnik: Lekcije iz bombardera - Čitav jedan sloj ovdašnje populacije, oko pet miliona duša, poreklom iz bivših severnoafričkih kolonija, od kojih su mnogi rođeni u Francuskoj, već decenijama tavori po strani od glavnih tokova proizvodnje, izvan školovanja, neuključen u politički, javni i kulturni život. To je strano telo Republike, izloženo rasističkom omalovažavanju, osuđeno na skromnu socijalnu pomoć, na stanovanje u getima, na parazitizam, preprodaju droge i druge oblike delinkvencije. Mlađi deo populacije, koji poodavno ugrožava red i mir u predgrađima, sad se digao na ustanak. Užasno je videti zapaljene škole, dečje vrtiće, radionice i biblioteke, ali je očigledno da mladi vandali nemaju nikakve veze sa ustanovama koje pale. Stepen ekonomskih, kulturnih, jezičkih, nacionalnih i verskih prava, kao i lokalne samouprave, koji su u Srbiji imale, i imaju, manje etničke zajednice, u Francuskoj je nezamisliv, a ipak se desilo da se sadašnji predsednik Francuske, u martu 1999, priključi onima koji su nam iz bombardera čitali lekciju o poštovanju osnovnih ljudskih prava nacionalnih manjina! Ne znam da li mu sada pada na um da bi se i pariska predgrađa, u ovom času, sa istim obrazloženjem mogla bombardovati, a potom staviti pod protektorat nekog KFOR-a. Negde sam video grafit: “J...ću te, Francuska, dok me ne zavoliš!” Mladi očajnici su izabrali najgoru varijantu udvaranja. Valjda nisu imali bolju. Predrag Simić, ambasador SCG u Francuskoj: Naši nisu umešani - Situacija jeste ozbiljna, jer se proširuje i izvan Pariza, ali ne postoje indicije da se radi o bilo čemu drugom osim o nezadovoljstvu građana iz predgrađa. Dugo prisutan fenomen nezadovoljnih imigranata bio je u Francuskoj zapostavljan i tek nedavno su mu francuski političari posvetili pažnju. U pitanju su socijalni neredi grupe nezadovoljnih građana. Ne mislim da ima širih uzroka. Za sada nemamo informacije da je bilo koji naš građanin umešan u napade ili pogođen njima, iako dosta njih živi u tim predgrađima. Stanko Cerović, novinar: Izgubljeni mladi ljudi - Postoji mnogo faktora koji utiču na ovo što se dešava, ali islamski nije jedan od njih, kako mnogi to navode, što ne znači da to neće i postati. Trenutno, nastupi pobunjenika nisu ni politički, ni etnički, ni religijski, već krajnje socijalni. U Parizu već dugo godina postoji lom između centra grada, i predgrađa koje je socijalno pogođeno. Reč je o predgrađima koji su šezdesetih i sedamdesetih građena za strane radnike. Druge i treće generacije useljenika, koji su Francuzi jer su rođeni u ovoj zemlji, nisu integrisane u društvo, niti su vezane za svoje zemlje iz kojih potiču. Oni se nalaze u socijalnom vakuumu koji proizvodi masovna nezadovoljstva. Uglavnom se bune mladi ljudi, od kojih više od polovine čine maloletnici. Oni su izgubljeni za društvo, a u pojedine delove grada gde oni žive, ni policija ne sme da uđe. Wihova pobuna nije organizovana, već se radi o spontanim reakcijama manjih grupa. Ovakvi odnosi su prateća pojava ekonomskih tipova društava koja se zasnivaju na gubitnicima i dobitnicima. Kolja Mićević, književnik: L’amour izgubio kvalitet - Sve događaje, bilo u mojoj zemlji, Banjaluci, Srbiji ili Francuskoj ja pretežno doživljavam kroz odjeke. Na ovaj način, iako retko pratim medije, uvek sam dobro obavešten. Znam tačno koliko je juče automobila spaljeno, a znam i koliko će ih sutra biti spaljeno. Naravno, nisam ravnodušan na ovo što se dešava u Francuskoj. Mi koji imamo duži staž u ovoj zemlji, i koji je volimo, znamo da je Francuska zemlja l’amour, zemlja ljubavi. Francuska je sada u procesu, koji od Velike revolucije, preko dešavanja ‘68. pretvara “l’amour” u “glamour”, odnosno lažni sjaj. Stvoreno je jedno aristokratsko društvo, koje koristi sve “demokratske” mogućnosti političke borbe. L’amour je izgubio kvalitet i treba ga povratiti. Mislim da je u kriznoj situaciji prelazno rešenje u postavljanju na mesto potpredsednika nekog iz redova najugroženijeg naroda, a ja bih voleo da to bude Janik Noa. Potreban je suštinski preokret, jer policijom se ništa ne može rešiti. Bolje je napraviti revoluciju u vladi, nego u zemlji.

Unutrašnje kolonije

Francuzi 1732. godine i Austrijanci 1683. su zaustavili muslimanske pohode na zapadnu Evropu. Tri veka kasnije islam je bez otpora ušao u posustalu Evropsku uniju. Na zemlje članice bogatije polovine Evrope je pre sto godina otpadalo 14 odsto, a danas samo šest odsto svetskog stanovništva. Sve veći deo ove ostarele populaciju čine muslimani. Zapadni mediji pišu o “Londonistanu” (600 000 muslimana živi u britanskoj metropoli) i “Evrabiji”. Jedna četvrtina mladih u Francuskoj su muslimani. U Amsterdamu beli “domoroci” će postati manjina za desetak godina.

Islamizacija je počela pedesetih kada je Evropi zatrebala radna snaga. Bilo je to vreme dekolonizacije i prosvećena evropska elita je poželela da opere nečistu savest. Vrata su širom otvorena za stanovnike bivših kolonija koje su vekovima obezbeđivale bogatstva evropskih dvorova. Sa prvom generacijom imigranata nije bilo problema. Iako su bili gurnuti u izolovana predgrađa, siromašni došljaci su bili zadovoljni rastom standarda.

Ali hrišćanska Evropa ih nikada nije sasvim prihvatila. Wihova deca, “druga generacija”, nisu dobila pravu šansu za bolji život. Širom Evrope uspostavljena je direktna veza između siromaštva, boje kože i religije. Stope nezaposlenosti su u “obojenim”, muslimanskim getima nekoliko puta veće od nacionalnih proseka. Mnogi su zaključili da su siromašni i bez posla samo zato što su muslimani i beg iz bede su počeli da traže u bandama i kriminalu. Ali poslednjih godina sve je više onih koji veruju da je islam jedini ključ u društvima u kojima su im sva vrata zatvorena.

Mladi zapadnoevropski muslimani zemlje u kojima su rođeni ne doživljavaju kao svoje. Robert Lajken piše u magazinu Foreign Affairs da oni nisu integrisani, da su “državljani samo formalno, ne kulturološki ili socijalno”. Za razliku od SAD, zemlje imigranata, kulturno homogene evropske nacije nisu našle način kako da spreče getoizaciju pridošlica. Samo jedan odsto britanskih muslimana poreklom iz Pakistana venčava se osobom iz druge etničke ili verske zajednice.

Neuspeh je doživeo i britansko-holandski multikulturalni model i francusko insistiranje na sekularizmu i integraciji. Lajken piše da je Evropa posle raspada kolonijalnih carstava dobila “unutrašnje kolonije”. Wihovi stanovnici osećaju gađenje prema sekularnoj Evropi. Zvanično promovisano “britanstvo” (britishness) ili “holandske vrednosti”, sve sa legalizovanim brakovima homoseksualaca i marihuanom, gade im se. Šahib Jakub, halal mesar u Birmingemu, izjavio je da mu je Amerika najomraženija zemlja, a Britanija, čiji pasoš ima, “nažalost je na drugom mestu”. Lajken piše da čak “četvrtina registrovanih yihadista” u svetu ima državljanstvo EU. Druga generacija imigranata, vlasnici EU pasoša koji brinu zapadne službe bezbednosti, po pravilu su radikalniji od mladih ljudi rođenih u islamskom svetu koji ilegalno dolaze na Zapad u potrazi za poslom.

Ekstremni islam je postao, kako piše Tajm, “unutrašnji neprijatelj” i niko u Evropi ne zna kako da mu se suprotstavi. Ministar Sarkozi je pre godinu dana rekao da “moramo integrisati (islam) tako što ćemo ga učiniti više francuskim”. Ali reformisti u islamu su propadali čak i onda kada nisu pokušavali da sprovedu zapadnjačke ideje. Štaviše, ideja slična onoj koja je Zapadu donela protestantsku reformaciju, na Arabijskom poluostrvu porodila je vahabizam, najekstremnije islamsko učenje.

Uz zalaganje za više cenzure i policijske države, zapadne vlade smatraju da je rešenje u nametanju “britanstva” ili nekog drugog oblika “evropejstva”. Mnogi političari danas veruju da je multikulturalizam stvorio militantni islam u Evropi tako što je otvorio put segregaciji i stvorio otuđene državljane. Insistiranje na kolektivnim pravima i potenciranje različitosti je umesto tolerancije i harmonije Evropi donelo “zapaljivu getoizaciju i krvavu balkanizaciju”. Francuzi su krenuli drugačijim putem, ali, slepo zaljubljeni u svoju revoluciju, nisu shvatili da je “laicizam”, jedan od temelja republike, neodrživi anahronizam u zemlji sa pet miliona muslimana.

Kombinacija besperspektivnosti i jeftinog interneta stvorila je u Evropi hiljade izolovanih i neuhvatljivih nezadovoljnika koji se svakodnevno “truju” najekstremnijim idejama. Magazin Tajm ih je nazvao “generacija yihad”. Iako, na primer, 60 odsto britanskih muslimana potiče iz Pakistana ili Bangladeša i ne zna ni reč arapskog, oni su, kako piše novinar mesečnika Prospect, postali “veći Arapi od Arapa”. Za neke od njih Zarkavi i Bin Laden su heroji, a sve češće i uzori.

Oružje više nije rešenje. Muslimani nisu pod bečkim zidinama. Islam danas nije na “kapijama Evrope”, on je ušao u svaku poru ostarelog kontinenta. Zato prva intifada (“ustanak” na arapskom) u “Evrabiji” može da potraje.