Stavljanje kupusa

Ajde, recite pošteno: kad vas je poslednji put tukla žena? Priznajte, nije to tako strašno, i to je za ljude. Evo, mene je, recimo, Olja tukla u subotu. I to, nećete verovati, zbog kredenca!?

A, ovako je počelo. Pođemo u petak po radnjama nameštaja da gledamo kredence. Došlo mi nešto da se ponovim za slavu, za Svetog Jovana. A kredenaca koliko ti duša želi! Ima ih raznih, sve lepši od lepšeg; te italijanski, te engleski, a ima i poljskih samo što su oni od iverice... I, teraj tako, uz Bulevar revolucije. 'Ajd u “Simpo”, 'ajd u “Novi dom”, kad gore, već kod “Đerma” naletimo na privatnu radnju. Prave nameštaj od kuvane bosanske bukovine. Em lepi komadi, em jeftino. Tu mi, odmah, stane oko na jednom raskošnom trokrilcu. Zaigraju mi leptirići u pleksusu, setim se detinjstva. Jer, takav je bio kredenac moje babe, popadije Stankije.

Ali, 'oćeš! Olji se sviđa jedan dvokrilni, sa “italijanskom linijom”. I posvađamo se žestoko. Tu, da se napravim muško pred prodavcem, dernem se: “Ako za mesec dana kažeš da ti je ovaj dvokrilni tesan, da znaš da ću da ga bacim sa šestog sprata!” E, zbog tih reči dobio sam batine. Ali, ne u radnji i ne to veče.

Elem, damo kaparuku za trokrilca, tačnije jer se čeka do petnaest dana na isporuku. Vraćamo se pešice kući, u Gročansku, a Olja ljuta: nit zbori, nit romori. Vidim biće belaja, ali, ruku na srce, nisam mislio da će da me bije.

Nego, nije me tukla te večeri. Možda zato što je trebalo da stavljamo kupus. Muška ruka, ipak, lakše “kolje” glavice kupusa, lakše im vadi “grkljan”. I tako ja koljem, Olja soli glavice i ređa u plastično bure, i, ne znam zašto, sve me to podseća na dokumentarce iz Jasenovca. Tamo su tako slagali srpske glave u burad i slali niz Savu. A radili su to i Mađari kod Novog Sada; sve je to opisao Aleksandar Tišma u “Upotrebi čoveka”. Plutale su srpske glave kao glavice kupusa po januarskoj suvomrazici među santama dunavskog leda...

Elem, naređamo kupus u bure, a na njega stavimo plastično balonče “mivele” od pet litra. Jer, gde da nađeš kamen za kupus na donjem Vračaru, sve to urbanizovano, brale, nema zezanje! Olja se malo odljutila, ali led se među nama još nije otopio.

A batine? Batine sam dobio tek u subotu ujutru. Onako, uz kafu, na kvarno. Počnu, bez upozorenja, da sevaju pesnice po meni, Olja poskakuje kao Klej iz najboljih dana, udara i viče: “Ovo ti je za ono što si se juče drao u radnji zbog kredenca!” I, bupete, bapete! Lupa po meni kao po bokserskoj vreći, ali ne udara me po glavi jer zna da to ostavlja ružne uspomene, a i zna da imam osetljive arkade. Šta ćeš, i arijevska lobanja ima slabe tačke. Lupa po meni moja gazdarica, a meni smešno. Strah me povrediće šake, polomiće neki prstić. Jer, ni najveće tabadžije ne udaraju pesnicom ako ne moraju. Pokojni Žorž sa Novog Beograda je recimo udarao ciglom, polutkom, Mića kelner iz “Politike” kristalnom pikslom, Đoka Kalifornija nogom od kafanskog stola, a Kahriman iz Zemuna motorcanglama, brale! Udara Olja po meni, zapenila, i nije da me ne boli, ali šta je to prema batinama koje sam dobijao, ej tamo, pored srušenog Kineskog zida koji je delio Novi Beograd od Zemuna.

I zalud, kroz smeh, vičem: “Prestani Olja, slomićeš ruku!” Jok, ne vredi, buba gazdarica po meni ko Ciga po magarcu.

Kada me izudarala, kada se umorila, procedila je, kroz zube, kao pravo muško:

“Naučiću te kako se sa mnom razgovara! Samo se još jednom brecni na mene na javnom mestu!”

I, 'ajde, sada, Srbi moji, budite pametni! Recite mi šta da radim? Da li da je prijavim? I kome? Sonji Biserko? Nataši Kandić? Ili, možda “Ženama u crnom”? U SOS telefon ne verujem, jer nema ni medijsku ni političku težinu.

A nemam ni dokaze, nema na meni nijedna modrica; tvrd arijski materijal.

Zaista, zaista vam kažem: nije sramota da vas bije žena. I Sokrata je tukla njegova Ksantipa, pod uslovom da je Sokrat, zaista, postojao. I, zar ne kapirate? To što je Ksantipa redovno tukla Sokrata koincidira, ne slučajno, sa rađanjem atinske demokratije. Tući muža, to je demokratsko, to jest evropsko ponašanje. Tako ćemo, možda, brže u Evropu, sem ako nam zabrane da stavljamo i kupus. Jer, Srbin će, možda, odustati od pečenja rakije i topljenja čvaraka, pristaće i da ga žena, zbog ravnopravnosti polova, jednom nedeljno bije, ali da mu se zabrani stavljanje kupusa, e, za to ćeš, Evropo, malo da se jebeš!

Subota prepodne. Olja zadovoljna, prebila me. Ja zadovoljan što više nije ljuta na mene. Šta da vam pričam, milina, kućna idila! Ona čita novine dok dorađujem moje, to jest Aleksandrovo pismo Aristotelu. Zaista, govorim vam iz subotnjeg iskustva: batine harmonizuju porodične odnose. I babu i majku sam više voleo kad su me tukle, dok su očeve batine nešto drugo. One se ne zaboravljaju, a bogami i teško praštaju... Kao i batine NATO pakta.

Onda rešim da Olji čitam ono mesto gde Aleksandar obaveštava Aristotela da je živ, da nije umro, a da balsamovano telo koje nose makedonski generali iz Indije za Makedoniju i Memfis, nije njegovo već Aleksandrovog peharnika i dvojnika Jude...

Na to mi moja cenzorka kaže da sam “zreo” za “Lazu Lazarevića”, i uzima da šamara daljinac. Ali, u taj čas, oh bogovi moji dunavski! Odjednom, gotovo skamenjena kaže: “Okreni se prema televizoru.” Okrećem leđa laptopu i Aristotelu, i, šta ću da vidim!? Na BK TV završna scena iz “Aleksandra Velikog”!!??? Stara verzija, ona sa Bertom Lankasterom. Aleksandar, kao, leži na samrtnoj postelji!? Generali ga pitaju: “Kome ostavljaš Carstvo?” Bert Lankaster jedva izgovara: “Najjačem od vas!” I, kraj, nema više, završi se film.

Zgledamo se. Jer, šta da se kaže? Možda sam, zaista, za “Lazu Lazarevića”, ali objasnite mi ovo: kako se to čitanje mog, to jest Aleksandrovog pisma Aristotelu, u kojem ga obaveštava da nije umro, podudara, gotovo u minut, sa završnom scenom filma o Aleksandru Velikom u kojem Bert Lankaster umire? Objasnite mi taj sinhronicitet i odmah idem u ludnicu. U taj čas, u kuhinji, jedna kašika, iz čista mira, padne na pod i cangrće. To se Jung javlja da mi da podršku, da mi kaže da nisam za “Lazu”, već da sam u pravu; da Aleksandar Veliki nije umro u 33. godini, već da je još dugo poživeo u Indiji.

Smiri me Jung i zadremam u beržeri čekajući ponoćne vesti. A onda moja Crna iz Vrčina ušeta u moj san i teši me: “Nemoj da se stidiš što te Olja tukla. I Roksanda je tukla Aleksandra pa, evo, do dan-danas ga slave kao najvećeg muškarca koji je zemljom hodio.”

Onda me Olja trgne iz slatkog sna: “Kupi sutra još kupusa na Kaleniću. Treba nam i ribanac za zimu, za slavu.”

I ne da sam kupio, brale, nego sam zametnuo džak na rame i kroz celu varoš ga nosio.