19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Iz knjige Veslija Klarka
- Zakazao sam put u Bosnu i Hercegovinu za kasni avgust, kao dodatak poseti Rusiji, gde su se u Moskvi održavali prvi američko-ruski razgovori na nivou generalštabova. Pripreme su pratile uobičajenu rutinu odobrenja zemlje koje je tražio Stejt dipartment. Najzad, javio sam se penzionisanom generalu DŽonu R. Galvinu, nekadašnjem vrhovnom saveznom komandantu koji je bio “na poziv” vojni savetnik Čaku Redmondu. Galvin je preporučio da se sretnem sa generalima obe strane, uključujući i generala Ratka Mladića, hvalisavog vojnog lidera bosanskih Srba. S Redmondom sam proverio imam li njegovu podršku za put i verovao sam da će on voditi računa o detaljima.
...
- Rouz mi je organizovao susret sa general-majorom Rasimom Delićem, komandantom bosanskih Muslimana, i jedva sam čekao da čujem kakvu bi vojnu pomoć Delić tražio ako bismo napustili embarga na oružje Bosni i promenili američku politiku. Rouzu sam rekao da takođe treba da se sretnem i sa Srbima, uključujući i generala Mladića. Rouz je rekao da razume, i složio se da bi to moglo biti korisno. Mladić je, u to vreme, već bio javno optuživan za ratne zločine zbog njegove uloge u rukovođenju mnogih aktivnosti Srba u Bosni, ali Međunarodni sud u Hagu još nije bio podigao optužnicu protiv njega.
Hteo sam da vidim šta Srbi zaista misle o planu Kontakt grupe, i mislio sam da kao visoki američki oficir možda mogu ponovo pokrenuti dijalog. U to vreme je mirovni predlog Kontakt grupe ponuđen zaraćenim stranama i prihvaćen samo od bosanskih Muslimana i Hrvata. Lideri bosanskih Srba su odbacili taj plan ali su se saglasili da će se povinovati rezultatima glasanja u njihovom parlamentu na Palama.
| Vesli Klark, general u penziji, za vreme bombardovanja SRJ glavni komandant NATO-a za Evropu, a danas američki kandidat za predsednika na izborima sledeće godine, objavio je 2001. godine knjigu “Moderno ratovanje” (Waging Modern War) u kojoj evocira utiske sa balkanskih ratišta. NIN u ovom broju objavljuje izvode iz ove knjige, kao i insert iz knjige “Borba za mir” (Fighting For Peace) britanskog generala Majkla Rouza, s kojim je Klark 1994. godine krenuo put Banjaluke na upoznavanje s Ratkom Mladićem. Čitaocima se pruža prilika da uporede razlike u sećanjima dvojice generala na isti događaj. |
Susret s Mladićem bio je naročito koristan. Iako Sjedinjene Države nisu zvanično stale ni na čiju stranu u sukobu, bilo je jasno za šta smo se zauzimali. Koliko ljudi, mislio sam tada, dobije priliku da licem u lice odmeri potencijalnog protivnika? Među snagama UN-a imao je reputaciju lukavog, veštog i energičnog čoveka, a ja sam ga doživeo kao grubog i hvalisavog. Znao je mnogo manje nego što je mislio o NATO-u, o vazdušnoj moći, kao i vojnim mogućnostima Sjedinjenih Država.
Ali naučio sam čak i više o problemima Balkana kada sam se vratio na posao u Pentagon, dva dana kasnije. Osoblje je, po običaju, radilo na nizu krupnih pitanja. Bilo je vremena za kratak razgovor sa Šalijem (general DŽon Šalikašvili, napomena prevodioca) kome sam podneo izveštaj. Dobio sam uputstva za referat koji ću podneti. Onda se javio reporter “Vašington posta”. Saznao je da postoji telegram američke ambasade u Sarajevu koja se žalila što sam se suprotno instrukcijama sreo sa Mladićem. Izgleda da američki ambasador nije odobrio moju posetu Mladiću, iako sam ja proverio sa Čakom Redmondom moju maršrutu, i razumeo da je bila odobrena. U skladu sa uputstvima koje sam dobio na vojnim obukama, trudio sam se da kažem što je manje moguće. Kasnije smo izdali jedno bezazleno saopštenje.
Novinska priča osvanula je sledećeg jutra: “Uprkos upozorenju, američki general sreo se sa Srbinom osumnjičenim za ratne zločine.” Ovo nije bilo tačno - nije bilo upozorenja - ali je priča sadržala nekoliko telefonskih poziva i nekoliko pisama ljudi koji nisu odobrili posetu, kao i pismo predsedniku koje su napisali dvojica članova Kongresa tražeći moje otpuštanje. Bilo je to moje prvo iskustvo u radu na poslovima koji privlače veliku pažnju javnosti, i bilo je bolno nekoliko dana.
Činjenica je bila da nisam dobio instrukcije o zabrani posete. Srećom, imao sam snažnu podršku unutar Ministarstva odbrane, Saveta za nacionalnu bezbednost, i na nivou države za posetu obema stranama radi postavljanja osnova za odgovarajuću političku analizu. Čuo sam da je predsednik poslao pismo Kongresu u kojem me je uzeo u odbranu, i da je, posle nekoliko susreta s ljudima iz Kongresa neslaganje utihlo.
Intenzivan politički interes za moj put u Bosnu ostavio je na mene dubok utisak. Radio sam na krupnim pitanjima koja su imala moć da stvore ili unište nečiju reputaciju, i oko kojih je bilo strančarenja, ali ona su imala veze i s celom debatom o pravoj američkoj ulozi u svetu. A strane su na čudnovat način promenile mesta. Najzainteresovaniji da produbimo naš angažman bili su liberali - baš ljudi koji su, dve decenije ranije, bili najviše suprotstavljeni američkim aktivnostima u Jugoistočnoj Aziji. Svet se zaista promenio, pomislio sam.
...
- U novembru, kao deo napora za poboljšanje delotvornosti UNPROFOR-a, išao sam u Zagreb, glavni grad Hrvatske, kako bih prisustvovao sastanku pod pokroviteljstvom UN i sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara UN Jasušijem Akašijem, komandantima UN i nacionalnim predstavnicima. Tema je bila kako ojačati UNPROFOR. Ali, vreme na Balkanu se pogoršavalo i, u skladu sa godišnjim dobom, borba u regionu je splašnjavala.
Prijavljujući se u hotelu u Zagrebu, upao sam u razgovor sa ženom srednjih godina koja je stajala iza pulta. “Izgleda kao da će se borbe jednostavno smanjiti, zar ne? Možda će se granice samo postepeno zamrznuti tamo gde jesu”, sugerisao sam. Odgovorila je promišljeno, ali energično. “Moj suprug i ja smo živeli kao jedina hrvatska porodica u zgradi sa pet srpskih porodica. Jednog dana 1991. godine došle su nam komšije i rekli su da moramo da odemo. Pošto nismo otišli, jedan Srbin se vratio i pretukao mog supruga - rekli su da će ga ubiti sledećeg puta - i onda smo otišli.” Sećanja su bila oštra i neprijatna. “A borba neće biti završena dok se ne vratimo našoj kući u Knin!” To nije bio odgovor koji sam očekivao. Sve dok su žene bile za nastavak borbe, bilo je jasno da će borbi još biti. Ovaj rat nije bio završen.
(Prevod sa engleskog Ana Vučković)
-Nastaviće se-
