Priče iz Srbije

Malo više od mesec dana pošto je predsednik Srbije Boris Tadić jevrejskoj zajednici početkom oktobra čestitao Novu 5766. godinu, dva meseca pre nego što 29. januara izađemo iz ove Godine petla i uđemo u kinesku 4704. Godinu psa, ergo, dok smo tu negde oko 1426. godine po islamskom kalendaru, a čitavih mesec i po dana pre nego što uđemo u gregorijansku 2006. godinu, (egipatsku 6242. i starosrpsku 7513. da ne pominjemo) predstavljen je najnoviji, od 1993. godine tradicionalni kalendar ugledne beogradske štamparije “Publikum” i umetničke grupe FIA koju predvode Stanislav Šarp (pseudonim Đorđa Milekića) i Nada Rajičić.

Kalendar nazvan “Priče iz Srbije” pre nekoliko dana je, u okviru multimedijalnog performansa, prikazan i podeljen u obnovljenom Pozorištu na Terazijama, a autorka Andrea Deže (Andrea Dezso), po drugi put gost iz SAD, želimo da verujemo, pre zbog prethodno navedene neusaglašenosti različitih kultura oko vremena u kojem se nalazimo, dakle opterećena tamošnjom prenaglašenom “političkom korektnošću”, nego zbog svoje obične greške, propustila je da na stranicama sa pojedinim mesecima koje je ilustrovala napiše godinu kojoj oni pripadaju.

Prvi put autor je žena, pa je ciklus kalendara, štampanih u ograničenom broju, uvek u zavisnosti od godine na koju se odnose (2006 primeraka), i do sada nazivanih “Fenomen (“FenoMan”) privremeno preimenovan u “FenoWoman”. Svi primerci su besplatno podeljeni precizno izabranim institucijama i ličnostima iz javnog života.

Do saradnje ove rumunske Mađarice, rođene 1969. godine u Transilvaniji (Erdelju), koja je posle pada Čaušeskuovog režima prvo prebegla u Mađarsku, da bi emigraciju 1997. nastavila u SAD, došlo je na sličan način kao i do prošlogodišnje sa Karlsonom i Vilkerom. Razlika je samo u tome što je sada Stefani Skrivin, art direktor elitnog njujorškog magazina “Print” grupi “Fia” predložila Dežeovu. U kreativnom postupku prisno ju je pratila Nada Rajičić, a to je bilo i neophodno, prvenstveno zbog kreativnog postupka gošće. Naime, tekst i slova koja uvek, različitim tehnikama (vez, slikanje...) u svoja dela manuelno upisuje umetnica, morala su u istom stilu da budu prevedena na srpski i upisana ćirilicom. Rajičićeva je maestralno obavila svoj deo posla jer gotovo da se ne razlikuje tekst koji je unosila ona od originalnog na engleskom jeziku.

S druge strane, osnovni kreativni princip pri osmišljavanju kalendara doveo je do bizarnih i krajnje neočekivanih rezultata. Naime, ideja je bila da osoba “s druge strane okeana” koja je malo ili nimalo znala o ovdašnjoj kulturi i narodnoj tradiciji kojoj uvek naginje dok stvara, bilo da je njena ili tuđa, a samo na osnovu svojih predstava, priča i materijala koje joj je Rajičićeva predočila, bez fizičkog kontakta sa zemljom za koju je samo čula, u veselim bojama osmisli stranice kalendara tako da svaki mesec bude posvećen drugoj ličnosti ili pojavi. Tako su teme meseca postale Tarabići, embargo-kolač (za koji potpisnik ovih redova do sada nikada nije ni čuo, ni probao ga, ali kada nam umetnica sugeriše da “je predstavljao veoma važan trenutak u našim životima”, valjda ona bolje zna od nas), “Crveni ban”, srpski vicevi...

Ona kaže: “Vaš Kraljević Marko je veoma cool momak”, a onda ga nacrta i naslika kao hinduskog boga Šivu, sve sa šest ruku (u jednoj ralo, u drugoj topuz, amo zlato, tamo mač...). Potpisnik je pokušao da se udubi i pronikne u moguću metafizičku sličnost sa božanstvom nesvrstane braće Indusa, ali priznaje da nije daleko odmakao.

Mesec maj je, ko zna zašto, ne pitajmo previše i dozvolimo punu umetničku slobodu interpretacije, povezala sa Boškom Buhom. Ali kakvim Boškom Buhom!!! Interesantno, Dežeova ga, po priči ili po nekom drugom izvoru, nije videla kako se prikrada, puzi ili juriša na bunkersko gnezdo prsima neustrašivo zatvarajući otvor bunkera i mitraljeza, očas rešavajući problem, te nanoseći nenadoknadive gubitke Bundesveru, Vermahtu, ponekad i Luftvafeu, već kao Deda Mraza.

Doduše, darovima ovog partizanskog Djeda Božićnjaka, Svetog Nikole ili kako mu drago, malo koji domaćin bi se obradovao. Evidentno ne prateći najnovija, kod nas bez izuzetka šokantna istorijska otkrića posle otvaranja istorijskih arhiva, po kojima Boško Buha nije bio maloletni pionir već dvadesetdvogodišnjak, i ne gledajući, kanda ni u Rumuniji, ni u Wujorku, maestralni film Branka Bauera sa Draganom Bjelogrlićem, Qubišom Samaryićem i Ivanom Kolunyićem, ona ga je videla kako trči po krovovima nekog grada i u oyake baca bombe.

Narativno, to je propraćeno sledećim tekstom: “Pričalo se kako se Boško, dete heroj, spretno vere po drveću i klizavim krovovima i ubacuje bombe u dimnjake neprijateljskih kuća”, dok je vizuelno to prikazano kako na mnoštvu krovova, još čvrsto držeći bombu, nejasno da li se okliznuo pa našao iznad pogrešnog dimnjaka, ili samo jednu nogu pruža u ambis (uglavnom u pokretu je – važno da se gura napred, nema tu šta mnogo da se misli), a još nejasnije kako u toj šumi oyaka razlučuje koji je neprijateljski a koji patriotski, kao ni da li je domaćin kod kuće ili nije, dakle, da Buha rumenih obraščića pogleda uperenog u bolje sutra negde preko nesrećnog oyaka smera da iznenadi ložača ispod.

Najvažnije je da bombu još nije ispustio jer bi prikazivanje posledica izazvalo duševnu patnju.

U vizuelnom smislu, slikarka-naivka iz Erdelja/Transilvanije je, ne sumnjam, veoma egzotična pojava za njujoršku visokotehnologizovanu, do perfekcionizma dovedenu dizajnersku scenu, ali mi slikara naivaca imamo i u Kovačici, i to mnogo upućenijih o ovdašnjim kulturno-istorijskim prilikama, dok su vezene “kuvarice” još sedamdesetih “eksploatisala” naša dva poznata Dušana: Radović i Petričić. Ukratko, bugarska, rumunska i ruska pedagoška ilustracija su nam na uši izašle od 1945. do kraja osamdesetih, dok se Amerikanci nesumnjivo veoma ozare kada ih vide kao osveženje na svojoj likovnoj sceni. Wima je to post-retro, a mi smo ga decenijama, što u školskim uybenicima, što po zidovima gledali svaki dan, i tu je, čini se, nastao glavni nesporazum. A, da se baš insistiralo na maštovitosti, kreativnosti i visokim likovno-dizajnerskim dometima, nemerljivo bolji rezultati bi se postigli da je preko profesora beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti Slobodana Manojlovića, Rastka Ćirića, Zdravka Mićanovića ili Jugoslava Vlahovića angažovano dvanaest njihovih studenata.

Ipak, ceo višegodišnji projekat “Publikumovih” kalendara krase raskoš, čarobna smeša kiča i glamura, dekadentne i zdrave urbane kulture, tehno i rok kulture, fascinantne ingenioznosti i dobronamerne infantilnosti, reda i anarhije... Svaki put se insistiralo na pozitivnoj atmosferi, uz podrazumevajuću dozu manipulacije masom, diskretnog totalitarizma i autoritarnosti na koje svi učasnici u projektu i prisutni gosti na promocijama začudo uvek prećutno i rado, sa izvesnom dozom mazohizma, pristaju. Tu se stoji u redovima, čeka na ovo ili na ono, uglavnom na kalendar, ali i na piće, ponekad i na sam ulaz, gde svi obavezno dobijaju i moraju da prikače ili im bivaju prikačene i okačene neke numeracije, đinđuve, oznake, šta li; za uniforme se, verovatno, još nema para. Sutradan se čeka na fetiš-knjigu, prekosutra je predavanje...

Ove godine smo na ulazu dobili naslikanu papriku oko vrata.

Da li je sve ovo što se tokom poslednjih deceniju i po događa oko “Publikumovog” kalendara model nekakvog novog građanskog društva koje je još u previranju, estetika kiča, umetnost spektakla, eskapizam, hepening, performans kombinovan sa instalacijom, ponekad sa lend artom i mejl artom, ili je sve samo sjajni, višeznačni periodični nadrealističko-zenitistički parti u koji su se sada sjajno uklopile slike ove umetnice iz Transilvanije, koja inače liči na glumicu Kristinu Riči iz njenog zlatnog perioda, dakle kada je glumila ćerku u oba filma o porodici Adams.

Teško da neko odjednom može sve ovo da sagleda i da nam pouzdano kaže o čemu je ovde reč. Događanje, jednom zakotrljano, neretko oteto kontroli, uvek je prebogato značenjima, poigravanjima, asocijacijama, “dobrim vibracijama”, sretanjima sa starim prijateljima i drugim srodnicima po nepristajanju na konvencije svakodnevice.

Slika duhovne riznice Monografija koja na sveobuhvatan način predstavlja manastir Dečane kao jedan od vrhunskih civilizacijskih izdanaka Zašto je manastir Visoki Dečani na UNESKO-ovoj Listi svetske kulturne i prirodne baštine – osim ličnog doživljaja – najbolje se može videti iz upravo objavljene monografske studije Manastir Dečani, čiji su autori prof. dr Branislav Todić i dr Milka Čanak-Medić. Dugačak je spisak literature objavljene o manastiru Dečani, jednom od najvećih i najreprezentativnijih srpskih manastira, u kojem život traje već skoro sedam vekova i koji je, kao takav, svojevrsna riznica raznovrsnih umetničkih i duhovnih vrednosti. Još u srednjovekovnim književnim delima Dečani su zastupljeniji od drugih manastira. A tako je i u najnovijoj istoriji: posle Drugog svetskog rata kao da nije bilo srpskog istoričara, istoričara umetnosti, liturgičara, istoričara arhitekture ili istoričara književnosti koji nije pisao o ovom manastiru. Osim domaćih autora, o Dečanima su pisali i mnogi od najuglednijih svetskih vizantologa. Sva dosadašnja relevantna saznanja naučnika različitih disciplina poslužila su kao pouzdan temelj za izradu jednog reprezentativnog dela u kojem se manastir Dečani celovito prikazuje: njegova istorija, arhitektura, skulpture, živopis crkve, umetničke i rukopisne dragocenosti i, posebno, uloga njegovog prvog ktitora i zaštitnika kralja Stefana Uroša III, upravo po ovom manastiru nazvanog Stefan Dečanski. Na dosadašnja saznanja mnogih relevantnih autora, pridodati su rezultati dugogodišnjih istraživanja dvoje savremenih istaknutih naučnika – Milke Čanak-Medić i Branislava Todića – pa je tako nastalo delo koje dostojno predstavlja ovu srpsku duhovnu oazu, koja je s razlogom odabrana da reprezentuje i svetsku kulturnu baštinu. Kao arhitekta, Milka Čanak-Medić obradila je problematiku graditeljstva i skulpture. A jedan od njenih zaključaka glasi da je prvobitna arhitektura Dečana imala karakter utvrđenja, na šta ukazuju i pojedini istorijski izvori. Pored ostalog, u ovom poglavlju, obrađena su i, kako u recenziji naglašava prof. dr Jovan Nešković, veoma značajna i suštinska pitanja vezana za osobenu arhitekturu crkve, kao što su poreklo graditeljskih rešenja i uloga glavnih učesnika u stvaralačkom procesu utvrđivanja graditeljskog programa i njegove realizacije. A, kao što je poznato, crkva manastira Dečani izgrađena je u vreme kada je srpska crkvena arhitektura imala sva tipološka i stilska obeležja vizantijskog stila, što je, kako ističe profesor Nešković, “nesumnjivo ukazivalo da su se i ktitor i arhiepiskop Danilo II kao idejni tvorac graditeljskog programa rukovodili posebnim razlozima za građenje crkve koja je po svojoj arhitekturi odstupala od tada tipičnih crkava vizantijskog stila”. Zato, da bi objasnila originalnost jednog takvog monumentalnog dela, autorka, gospođa Čanak-Medić istražuje poreklo i graditeljsko obrazovanje protomajstora fra Vite iz Kotora, koji je u koncipiranju dečanske manastirske crkve došao do originalnog rešenja koje je zasnovano na tipologiji bazikalnih građevina, ali tako da bude u saglasju sa graditeljskim programom i osnovnim zahtevom naručioca. Profesor Branislav Todić napisao je isto tako vrlo sadržajan tekst o dečanskim freskama, o istoriji manastira, ikonama, bogoslužbenim sasudama, odeždama i biblioteci. Opisujući okolnosti u kojima je, tokom druge četvrtine XIV veka, nastao manastir Dečani, profesor Todić predočava da su u njegovom podizanju i ukrašavanju učestvovali najugledniji ljudi toga doba: dvojica vladara – kralj Stefan Uroš III i car Stefan Dušan, arhiepiskop Danilo II, velmoža Pećpal, kao i drugi priložnici iz reda vlastelina. Dečansku zbirku ikona (od koje je veća samo ona u Hilandaru) profesor Todić je detaljno proučio. “On ih je opisao, datovao, stilski odredio i blagodareći tome sve vredne dečanske ikone su pouzdano proučene i mogu se uklapati u buduću istoriju srpskog ikonopisa”, zapisuje u recenziji profesor Sreten Petković. Najveći deo svog rada Todić posvećuje dečanskim zidnim slikama, koje prekrivaju sve zidove velikog hrama – dugačkog 33, širokog 21 i visokog 29 metara. Takvih slika, što likova što kompozicija, ima gotovo dve hiljade! Ovo značajno delo – čiji su izdavači Muzej u Prištini, s izmeštenim sedištem u Beogradu, Centar za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije MNEMOSYNE i manastir Visoki Dečani – pojavljuje se, zasad, i na engleskom jeziku. Dakle: ko hoće, može da vidi! Jovan Janjić