Ruritanka iz Londona

Ako valja verovati Vesni Goldsvorti, “Černobiljske jagode" najbolje uspevaju u Ruritaniji. Začetak ove knjige sećanja gotovo meteorskog uspeha, zasad prevashodno na englesko-nemačkom govornom području, valjalo bi, po svoj prilici, potražiti još u Izmišljanju Ruritanije (1998), literarno-kulturološkoj studiji Vesne Goldsvorti, sa sličnim međunarodnim odjekom. Autorska opaska iz “srpskog predgovora” Černobiljskim jagodama o memoarima kao žanru “koji nastaje u pukotinama između istorije i priče” može se, naime, osim doslovno, ovde razumeti i u značenju ličnog dozrevanja za ovaj oblik pisanja u ređe istraživanom prostoru između književne, odnosno kulturne istorije i sasvim privatne životne priče ili ispovesti.

Čini se da je toga i te kako bila svesna i Goldsvortijeva, koja od samog početka ponavlja isti refren: “moja priča nije nimalo izuzetna”, a ipak se poduhvata delikatnog i u izvesnom smislu ambicioznog pokušaja takoreći “dvosmernog”, osećajno i spoznajno ambivalentnog pisanja što je gotovo u jednakoj meri okrenuto “staroj” i “novoj” domovini, Srbiji i Engleskoj. Izrazita samosvest kojom je praćeno to pisanje, plod je upravo “kapitala” stečenog prethodnim književnoistorijskim istraživanjem “imperijalizma” britanske književne mašte, što je veoma dugo Balkan videla kao simboličnu i egzotično daleku ili stranu Ruritaniju. Svoju šansu Vesna Goldsvorti pronalazi baš u toj i dalje prisutnoj kulturološkoj “pukotini” između “kolonijalnih” stereotipa i iznova probuđene znatiželje zapadne Evrope za Balkan. Iako u osnovi predstavljaju autokatarzičnu, na momente egzibicionistički ličnu ispovest u pretećoj senci bolesti i smrti, i mada su izvorno napisane na engleskom jeziku, ili možda baš zbog toga, Černobiljske jagode su u konačnom utisku zaista inteligentan “uzvratni udarac” kojim se ovdašnji, dugo vremena jednosmerno “iskorišćavani resursi” preobraćaju u literarno profitabilan prodor u samo srce nekadašnjeg kulturnog imperijalizma.

Nastupajući kao “strankinja, ali ne sasvim”, odnosno kao samopotkazujuća Ruritanka iz Londona, Vesna Goldsvorti, koja i svojim “polutanskim” imenom i prezimenom na izvestan način oličava taj skoro oksimoronski spoj, britanski trezveno i srpski emotivno u isti mah ispisuje, dakle, ovu reklo bi se karakterističnu memoarsku prozu postmodernog doba što svakodnevnu, bezmalo trivijalizovanu dramatičnost aktuelnog, postkatastrofičnog životnog iskustva čitaocu uspeva da dočara sve vreme nemilice koristeći “resurse” njegovog knjiškog znanja ili pak predubeđenja, ali isto tako i njegovu ovovremenski podrazumevanu potrebu za kulturnom emancipacijom i korektnošću.

U tom smislu, Černobiljske jagode su zapravo svojevrsna istorija autoironijski spasonosnog “čitanja” sopstvenog života i patnje na fonu sveopšte povesne “ispisanosti”. Pa kada, objašnjavajući naslovnu metaforu svoje bukvalno ideološki, ali i civilizacijski kontaminirane mladosti, autorka kao licitarski zasićen “recept” za “svarljivost” najpre ponudi “pola kilograma šećera na svako pola kila voća”, a zatim i dopiše da “tekstura toplih jagoda podražava teksturu mog jezika”, onda bi možda čitalac to odista trebalo da razume kao neminovnu, “gorko zašećerenu” poetičku formulu za razumevanje ovih obično neobičnih memoara. Wih, naime, piše osoba koja se ne libi da prizna ne samo to da je “knjiški moljac” i “kompulzivni čitalac”, već otkriva i da je imala partijsko komunističko iskustvo kao deo “posebne jugoslovenske vrste kiča”, isto kao što, uviđajući kobno podudaranje, podozreva kako “nije slučajna činjenica da su moj grad i telo bili ranjeni i unakaženi u veoma kratkom razmaku”, začinjavajući i savladavajući sav taj tipično slovenski fatalizam u presudnoj meri isto tako tipičnim, britanski uglađenim i nadmoćnim, a nimalo bezazlenim humorom. Izvesno je da neće svakom čitaocu jednako pogodovati ova ili ona strana, ili pak ukupna konfiguracija njene “dvostruke” ličnosti, odnosno ispovesti. Teško je, međutim, oteti se utisku da je, pre svega zahvaljujući naročitom uglu gledanja, Vesni Goldsvorti pošlo za rukom da u znatnoj meri izbegne one napasti koje već po prirodi samog opredeljenja vrebaju svakog pisca memoara, te da sopstvene životne ograničenosti i nedovoljnosti preobrazi u nešto što se može razumeti kao svojevrsna slika vremena i njemu svojstvenih naravi