Srbija na Terazijama

Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Zoran Lončar je iz Novog Sada. Dakle, pravi čovek na pravom mestu u pravom trenutku. Još da je ekonomista, ali nije nego pravnik. A tek pošto je postao ministar putovao je po Srbiji. Onoj pravoj. “Ne znam jeste li vi skoro putovali? Odem u Niš, imali su premijera, mislim veliki grad, kad ono polumrtav grad. Vranje, sećate se onih silnih političara na položajima i privrednih giganata? Strašan prizor. A tek Loznica? Avetinja”.

Na poslednjoj sednici Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije javio se baš generalni sekretar Socijalističke partije Srbije Zoran Anđelković da upozori na neravnomeran regionalni razvoj. Ne može čovek da se odbrani od rođaka i prijatelja koji ga mole da ih smesti u neku od beogradskih bolnica. “Ima mnogo stvari koje se mogu završiti samo u Beogradu i nigde više u Srbiji”.

Ipak prvenstvo u tipovanju glavnog grada ne kao krivca nego kao katalizatora naopakih kretanja pripada Branislavu Pomoriškom, bivšem novosadskom premijeru iz stranke Nenada Čanka. Kako to u ovoj zemlji nije prestalo da biva, Čanak za naopake trendove nije optužio naopake zakone i uslove nego pravo pa sam Beograd. Koji je, ako ćemo pošteno pogledati u poslednjih 15 godina, ispao nevina kolateralna ne žrtva nego dobitnik.

Mada, ima i onih koji, naopako, misle drugačije, ova tema postaće zloćudna tek ako se previše dugo bude gurala pod tepih. A provokacija za ozbiljno ekonomsko istraživanje metropolizacije Srbije ima, kao što se vidi, na pretek. Pa ima li takvog istraživanja? Nema. Ni u Zavodu za razvoj, ni u Stalnoj konferenciji gradova, ni na bilo kom drugom relevantnom mestu. Ekonomisti, pošto je najbolje da to bude posmatrano kao egzaktno pitanje, izgleda su se i sami izolovali i žive neki svoj život u Beogradu, poput Beograda.

Ipak na osnovu podataka koje dajemo u šemama uz ovaj tekst, Beograd se ekonomski zbilja odvojio od centralne Srbije, ali i od Vojvodine. Ako je kretanje narodnog dohotka po stanovniku dovoljno relevantan pokazatelj tokom poslednjih petnaestak godina raspon između Beograda i proseka za centralnu Srbiju (u koju je i sam glavni grad uračunat) povećao se (pogledati šemu).

Što se stanovništva tiče tu je tek neprikladno izvoditi konačne zaključke s obzirom na to da je veliki pokret iz centralne Srbije prema Beogradu (i Vojvodini) pomešan sa padom nataliteta, toliko komentarisanim odlivom mlade i obrazovane populacije u inostranstvo i prilivom izbeglica koje ovaj odliv, izgleda, gotovo u potpunosti pokrivaju. Dakle, statistika pokazuje da centralna Srbija i Beograd, počev od 1992. godine, imaju pad prirodnog priraštaja na 1000 stanovnika. Rast prirodnog priraštaja i Beograd (1,4 odsto) i centralna Srbija (0,8 odsto) poslednji put su imali 1991. godine. Procene pokazuju da je ukupan broj stanovnika centralne Srbije i Beograda 2003. godine bio manji nego 1991. dok je broj Vojvođana bio nešto veći. Jedino što bi kreatore ekonomske politike po centralnoj Srbiji van Beograda moglo malo obradovati je starosna struktura stanovništva. Srbija je od 1991. godine do popisa 2002. godine manje ostarila od Beograda, pa je sada za dve godine mlađa od glavnog grada. A mladi ljudi se smatraju nosiocima razvoja. Ukoliko, naravno, svi ne krenu za Beograd.

Ali, broj radno sposobnog stanovništva u centralnoj Srbiji drastično je smanjen, dok se u Beogradu i Vojvodini povećao. Na molbu NIN-a, Odeljenje za vitalnu statistiku Republičkog zavoda za statistiku će ova kretanja objasniti na sledeći način: “Radni kontingent se smanjio zbog povećanog odlaska lica iz starosnog kontingenta 15-65 godina u inostranstvo, izlaska brojnijih generacija iz radnog kontingenta i ulaska manje brojnih. Prema podacima popisa 2002, od 1991. do 2002. godine iz zemlje je u inostranstvo otišlo oko 170 000 lica, a pripadaju radnom kontingentu stanovništva starosti od 15 do 65 godina. Situacija bi bila još teža da dolazak izbeglih lica nije ublažio ovaj gubitak stanovništva”.

Ako pretpostavite da su sva ova kretanja izražavala i promenu u obrazovnoj strukturi zaposlenih, raspoloživa statistika će vam dati za pravo jer su kategorije recimo niže obrazovanih, VKV, KV, PKV i NKV radnika više nego prepolovljene, ali se na statistiku ne možete sasvim osloniti jer još ne obuhvata na potpun način privatni sektor. U svakom slučaju Beograd je zadržao otprilike isti nivo zaposlenosti, ali je u društvenom sektoru 1990. godine radio 598 061 Beograđanin, a prošle godine 360 247. Što znači da je malo manje od polovine zaposlenih danas u privatnom sektoru.

ZORAN LONČAR, MINISTAR ZA LOKALNU SAMOUPRAVU Metropolizacija na delu Smatrate li otvaranje teme o neravnoteži u regionalnom razvoju zloćudnim? - Ne, naprotiv, mislim da je ovo jedna od kvalitetnih tema koja zaslužuje ozbiljniju raspravu ne samo političku, nego i stručnu, i to u predvečerje izrade novog ustava Srbije. Sigurno da postoje određeni problemi koji su vezani za uravnoteženje ravnomernog regionalnog razvoja kao uslova da bi cela ova zemlja brže napredovala. Te stvari svakako treba raspraviti. Da bi se te razlike prevazišle, neophodno je da se kroz budući ustav sprovede znatno veći stepen decentralizacije vlasti. U našem sadašnjem sistemu postoje velike nepravilnosti u regionalnom razvoju sa ekonomskog aspekta, a izazvane su izuzetno visokom centralizacijom vlasti proisteklom iz važećeg ustava. Kao jedna od posledica centralističkog načina upravljanja našom zemljom tokom poslednjih 15 godina javlja se metropolizacija Srbije. Ne samo da bukvalno četvrtina stanovnika živi u glavnom gradu, nego se i mnogo više od četvrtine ekonomske i druge moći nalazi skoncentrisano u Beogradu. Dok se druge sredine unazad 15 godina nisu razvijale, ili su se znatno sporije razvijale nego u prethodnom periodu, dotle se Beograd razvijao. Da li je to bilo na štetu ostalih delova Srbije, ostalih gradova i opština, odgovor bi trebalo da daju ekonomisti, a ne političari. Ako je to tako, a čini mi se da jeste, na nama je da u narednom periodu kroz kvalitetna pravna rešenja predvidimo adekvatne pravne mehanizme da se otklone posledice te pojave – metropolizacije. TOMICA MILOSAVLJEVIĆ, MINISTAR ZDRAVLJA Deset godina Da li je Beograd privilegovan u nivou zdravstvene zaštite koja se u njemu može dobiti u odnosu na ostale delove Srbije? - Jeste. Zato što u njemu imate koncentraciju ustanova koje su vrhunske i umesto da daju samo visokospecijalizovanu uslugu istovremeno su i opšte bolnice za Beograđane, koji delom te vrhunske ustanove koriste kao opšte bolnice. To je privilegija. Sa druge strane godinama su u Beogradu koncentrisane ustanove u bogatijoj mreži nego što je Bosilegrad, nego što je Severna Bačka, nego što su Negotin i Kladovo. Ima li zdravstvenih usluga koje mogu da se dobiju samo u Beogradu? - Kako da ne. To su ustanove tercijarnog nivoa i one bi po definiciji trebalo da se dobijaju u univerzitetskim centrima. Ideja je da u Srbiji imamo takva četiri: Novi Sad, Niš, Kragujevac i Beograd. Mi smo Kragujevcu dali status kliničkog centra ne tako što smo ga formalno imenovali nego što će mu se ove godine kupiti magnet, sada ga nemaju, multiskener, to je nešto najnovije, biće 2006. godine, ako prođe ovaj buyet, kupljen za sve univerzitetske centre. Od jednog duvanskog dinara, 400 miliona će ići na opremu. Magnet je sad u Nisu instaliran i počeo je da radi, oni nikada ranije nisu imali magnet. Aparatura za zračenje tog kvaliteta nikad nije postojala u Kragujevcu i u Nišu.Kardiohirurgiju nemaju ni Niš ni Kragujevac, a kardiohirurgija je u Nišu potrebna. Planiramo da je razvijemo i u jednom i u drugom centru u narednih tri do pet godina. Kateterizaciju srca sa interventnim procedurama počeli su da rade prošle godine. Rade i zračenje kod malignih bolesti, što ranije nisu imali. Nikad se u zdravstvu više nije ulagalo u regionalno nego tokom ovih pet godina, ja to mogu odgovorno da kažem. Koliko je vremena potrebno da se razlike između Beograda i drugih delova Srbije prevaziđu? - Po našem mišljenju za to je potrebno 10 godina, a mi smo sada u petoj godini. Nemamo egzaktne pokazatelje nekog kvaliteta koji su pomak, ali ja vidim napredak. Sa 20 miliona dolara zajma Svetske banke mi ovog trenutka vršimo restrukturiranje bolničkih kapaciteta u Vranju, Zrenjaninu, Kraljevu i Valjevu, a hitne intervencije obavljamo u pet bolnica u Vojvodini i 16 bolnica po Srbiji. Tu su Leskovac, Pirot, Sombor, Kikinda, Subotica, Sremska Mitrovica, Pančevo.