Ko štiti hrvatsku vezu?

Mnogo buke s obe strane graničnog prelaza Batrovci podiglo se nakon što je prošle nedelje NIN ukazao na mogućnost postojanja hrvatske veze u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića. NIN je, najednom, stavljen na stub srama zato što je nastavio tragom koji su postavili i sama beogradska policija – “Postoji mogućnost da osoba sa fotografije nije državljanin Srbije i Crne Gore, već neke od susednih država” (18. mart 2003. godine, saopštenje uz fotografiju navodnog atentatora) – ali i eksministar policije Dušan Mihajlović, koji je u svojoj knjizi “Povlenske magle i vidici”, posle prošlogodišnje predaje Milorada Ulemeka Legije, zapisao: “Šta, više ne treba šefovima u Hrvatskoj? I još negde?”. Ili ono što je, Mihajlović takođe, kazao u NIN-u, u vezi sa Legijinom originalnom hrvatskom putovnicom: “Znam ko može da izda originalni pasoš stranom državljaninu.”

Podsetimo i na brojne informacije o tome kako se Legija, posle ubistva Zorana Đinđića, skrivao i među Hrvatima u Zapadnoj Hercegovini.

Najpre, kratko podsećanje na naš prošlonedeljni tekst “Foto-robot iz Legije stranaca”: dan uoči atentata, 11. marta 2003, na granični prelaz Batrovci dolazi muškarac koji se predstavlja kao “Jovanović iz JSO” (četiri dana kasnije će se ispostaviti da je reč o Bošku Joviću iz JSO-a). Traži da preko granice, bez provere, bude pušten njegov prijatelj, “bivši pripadnik Legije stranaca, čovek sa hrvatskim i francuskim pasošem”. Prijatelj dolazi, metalik-sivim yipom zagrebačkih tablica, i ulazi u Srbiju. Taj prelazak je ipak zabeležen – stoji u službenoj dokumentaciji. Sledećeg dana – atentat. Na osnovu iskaza neposrednih očevidaca sastavlja se foto-robot jednog od atentatora iz Gepratove; NIN u prošlom broju citira trojicu, koji su već prošli kroz Specijalni sud. Istog dana, 12. marta uveče, foto-robot je poslat organima bezbednosti širom Srbije; na Batrovcima ga prepoznaju kao onog prijatelja “Jovanovića iz JSO” koji je prethodnog dana stigao sivo-metalik yipom zagrebačkih tablica. Uvid u dokumentaciju izbor sužava na tri imena: Ivica Mateković, Nedeljko Duduković i Rajmond Rojnik. Budući da je poznato kako Mateković izgleda – ne liči na foto-robot – izbor se sveo na preostalu dvojicu.

NIN-ovu priču hitro, i senzacionalistički, počinju da osporavaju “Blic”, najpre, a onda B 92, “Večernji list” u Hrvatskoj... Ovaj čudan spoj hrvatskog desničarskog lista i srpskih, kako se zovu, liberalnih medija već se jednom našao u istom rovu. Bilo je to tijekom hrvatske duvanske afere koja je prodrmala i Srbiju i Crnu Goru, kada su ovi mediji – horski i sinhronizovano – satanizovali premijera Đinđića. A sada su, opet horski, nasrnuli na NIN zato što je samo otvorio priču o mogućoj “hrvatskoj vezi” u njegovom ubistvu.

U seriji propagandističkih tekstova se, međutim, zaboravila samo jedna ključna činjenica – pre NIN-a su se pomenutim osobama bavili pripadnici i srpske i hrvatske policije, o čemu postoji i odgovarajuća dokumentacija.

Naš izvor iz zagrebačkog biroa Interpola obavestio nas je da je 15. marta 2003. godine tada još postojećem Saveznom sekretarijatu unutrašnjih poslova poslao dopunu saznanja “u vezi vašeg zahteva za prikupljanje daljih saznanja o licima Nedeljko Duduković i Rojnik Rajmond.”. Ređaju se lični podaci Nedeljka Dudukovića, rođenog 1953. godine u Novoj Gradišci, kao i podaci o njegovom “telekomunikacijskom prometu sa telekomunikacijskim područjem Srbije i Crne Gore” u periodu uoči atentata na Zorana Đinđića. Vlasnik je trgovačkog društva sa ograničenom odgovornošću, bivši pripadnik JNA u svojstvu inženjera.

Zatim se na sličan način prelazi i na Rajmonda Rojnika, rođenog 1970. godine. Zaposlen u koncertnom uredu u Varaždinu od 1995. godine, “a do tada volonterski je obavljao poslove vezane uz Varaždinske barokne večeri”. Dalje: “Pre godinu dana u Beogradu je osnovao privatnu firmu koja je vezana na AMW trgovački lanac, te je predstavnik za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu i nalazi se vrlo visoko u navedenom lancu, a u Beograd odlazi jedanput nedeljno.” Dalje se navodi da je 10. marta 2003. godine prof. Vladimir Kranjčević “održao koncert u Beogradu, gde je dirigovao orkestrom Radio Beograda” (koncert je zapravo održan 11, a ne 10. marta, na Kolarcu). “Prilikom boravka u Beogradu spavao je u hotelu ‘Moskva’, dok je Rojnik Rajmond spavao u stanu gde je registrovao preduzeće na nepoznatoj adresi,” navodi se dalje u dokumentu. (Skrećemo pažnju da je “Blic”, koji je Rojnika proglasio za dirigenta iako on to nije, rekao i da je Rojnik ovom prilikom “bio prijavljen kao gost hotela ‘Moskva’“.)

U dokumentu koji citiramo dalje piše: “Dana 12.3.2003. godine napustili su hotel ‘Moskva’ navodno jedan sat pre ubistva, a operativni podaci ukazuju da su imenovani detaljno pregledani i proveravani na nepoznatom graničnom prelazu prilikom izlaska iz Srbije.”

U nastavku dokumenta se, kao i kod Dudukovića, navodi “telekomunikacijski promet sa telekomunikacijskim područjem Srbije i Crne Gore”, i to u periodu od 13.2. do 13.3.2003. godine. Sa fiksnog telefona nije obavljen nijedan razgovor sa licima u Srbiji i Crnoj Gori, dok je sa mobilnog okrenuo 237 puta neki broj u SCG. Navode se brojevi telefona osoba sa kojima se čuo, uglavnom pri-pejd 063 i 064, kao i broj ostvarenih kontakata u zagradi. Jedan od navedenih brojeva, s kojim je u ovom periodu kontaktirano 58 puta, izazvao je naročitu pozornost istražnih organa; zato što je reč o telefonskom broju kakav još nismo videli jer počinje sa nekoliko nula – 065/0000.... Pozvali smo ovaj broj i dobili obaveštenje da biramo nepostojeći broj.

Dokumentacija koju imamo, međutim, kaže da se isti broj telefona, ovaj s nulama na početku, posredstvom Interpola Švajcarske, povezuje sa nekim Zoranom Mladenovićem, alias Selimović Yevadom, koji je u novembru 2001. godine ubijen u sukobu sa ciriškom policijom, na koju je prethodno potegao oružje. Veza između broja telefona i ovog Mladenovića alijas Selimovića, nažalost, ovde nije detaljnije objašnjena, dok se za ubijenog navodi da je učestvovao u krađi automobila, falsifikovanju novčanica, krijumčarenju “mašina neodređene vrste”.

Takođe, kako se navodi dalje, isti broj telefona je “u vezi i sa zaplenom oružja u Grčkoj”, što se opet detaljnije ne objašnjava, ali se upućuje na službene oznake predmeta iz 2002. godine. Kaže se i ovo: “Napominjemo da je moguće da je broj +381650000... korisnički servis – telefonska sekretarica.” Reč je, da ponovimo, o broju telefona koji je sa Rojnikovog mobilnog, prema dopisu zagrebačkog biroa Interpola, u mesecu pred ubistvo Zorana Đinđića pozvan 58 puta.

Ova je saznanja Interpol Zagreb prosledio našima 15. marta 2003. godine. Dva dana ranije, podatke je poslala i varaždinska policija, i među njima navela: “Potrebitim provjerama nismo došli do podataka da se radi o osobi koja bi bila sklona asocijalnom ponašanju, te nismo zabilježili bilo kakve kriminalne aktivnosti istog.”

Tek, Hrvati su našima poslali i otiske prstiju i fotografiju Rajmonda Rojnika. Fotografiju, tada poslatu, za koju ne znamo kada je načinjena, objavljujemo. O sličnosti ove fotografije sa foto-robotom nećemo raspravljati. Ali treba raspravljati o onome što je dalje usledilo. To ćemo najbolje učiniti ako uporedimo angažovanje policije u vezi sa Rojnikom sa njenim angažovanjem u slučaju Dejana Kuzmanovića. Kuzmanović je, da podsetimo, onaj vojni muzičar čija je fotografija greškom dospela u medije umesto foto-robota, nakon što je ovaj objavljen samo u “Glasu javnosti”. Kuzmanović odlazi u policiju na prepoznavanje; gledaju ga svedoci, očevici iz Gepratove, pa tek kad su rekli da to nije onaj koga su videli posle atentata sa puškom u ruci, da nije on foto-robot, Kuzmanović je slobodan. Prethodno mora da prođe i poligrafsko ispitivanje. S druge strane, neposrednim očevicima se ne pokazuje čak ni fotografija Rajmonda Rojnika. Neko će reći, provereno je, imao je alibi. U redu, ali alibi je, provereni (bio je na redovnom sistematskom pregledu), imao i muzičar Kuzmanović, pa su ga svejedno postrojavali na prepoznavanju u policiji.

Srpska i hrvatska policija su se, dakle, bavile Rojnikom neposredno nakon ubistva (jedan dopis iz Zagreba je poslat već 13. marta 2003. godine u 7.30 sa oznakom “vrlo žurno”), ali nije poznato kako je ta priča dalje tekla pošto nije dospela do neposrednih očevidaca iz Gepratove ulice. Sve ovo, naravno, ne znači da je Rajmond Rojnik imao bilo kakve veze sa ubistvom premijera, već samo da je to bio trag koji je valjalo podrobno ispitati.

Vredi odgovoriti i svim analitičarima i zainteresovanim stranama koje teško optužuju NIN da minira suđenje za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Sudski postupak je u toku i sud treba pustiti da radi svoj posao. Ali, to ne znači da ne treba da ukažemo na – isuviše brojne – protivrečnosti i nedostatke koji prate “suštu i potpunu istinu” o zločinu od 12. marta 2003. godine. Samo tako ćemo, donekle, uspeti da ublažimo posledice koje je taj dan ostavio na ovu zemlju.

Uostalom, ako su u javnosti legitimitet dobile tvrdnje o antihaškom bratstvu, srpskoj crkvi, vojsci i ruskim obaveštajnim krugovima kao inspiratorima i organizatorima ubistva Đinđića, zašto jednak tretman nemaju i sumnje o mogućoj podršci atentatu sa zapadne strane naše granice? Naročito s obzirom na to da su na mogućnost postojanja “hrvatske veze” ukazivali i sami članovi Đinđićeve vlade.

Rušenje optužnice Kako su volšebno u foto-robotu nepoznatog učesnika u atentatu odjednom “prepoznati” Ninoslav Konstantinović i Aleksandar Simović? Na problematični foto-robot jednog od učesnika u atentatu, koji je u optužnici sasvim zanemaren uprkos izjavama svedoka, NIN je ukazivao dosad u više navrata. Niko se na to, međutim, nije mnogo osvrtao sve dok ga nismo “pronašli” u službenim beleškama i na graničnom prelazu Batrovci, iza koga je Hrvatska. Foto-robot o kome niko nije želeo da čuje ništa odjednom je vaskrsao u medijima, pa je čak dobio i nekoliko zanimljivih identiteta, sve u cilju da se dokaže kako NIN svesno obmanjuje javnost. Da i mi malo proanaliziramo šta je ko napisao: “BLICOV” NEDELJKOVIĆ: Ofanzivu protiv NIN-a pokrenuo je “Blic” u subotu, 12. novembra. Zastaćemo već kod, inače simpatičnog, naslova: “Kako je varaždinski dirigent postao ubica Đinđića”. Ovde je tačno samo da je čovek na koga se misli, Rajmond Rojnik, žitelj Varaždina. Niti je dirigent, niti je iko rekao da je on “ubica Đinđića”. U tekstu “Blica” se, dalje, govori o Nedeljku Dudukoviću (bio na sahrani u Staroj Pazovi), ali se odmah potom citira nekakav Nedeljković. Od ovoga je mnogo interesantnije to što ni “Blic”, a ni ostali mediji koji uporno objašnjavaju da NIN minira suđenje pričom o foto-robotu, isto tako uporno ne objavljuju fotografije Dudukovića i Rojnika. Pa da vidimo kako jedan od njih, recimo, ima ogroman crni mladež na vrhu svog orlovskog nosa, i nikako ne liči na foto-robot, a da je drugi – Nedeljko, na primer – crnac, pa da i on otpadne... Time bi sve sumnje bile otklonjene. Umesto toga, i “Blicu” i “devedeset dvojci” događa se fenomenalan obrt u priči, u nedelju i ponedeljak. Foto-robot, naime, dobija identitet; nije Hrvat već Zemunac, kažu njihovi tajni izvori, i upiru prstom na Ninoslava Konstantinovića, osobu sa poternice koja je i dalje u bekstvu. Jedna do druge objavljuju se fotografija Konstantinovića i sporni foto-robot; sva se sličnost završava na tome što obojica imaju po dva oka, nos i usta. Sledi, međutim, i objašnjenje: “Ko je osoba sa foto-robota, bilo je jasno kada su privedeni neki od prijatelja Ninoslava Konstantinovića. Rekli su: Ponašao se čudno u poslednje vreme. Ofarbao se u plavo. Nosi naočare. Kvarcuje se. Kao da je poludeo.” Drugi, ozbiljniji dnevni list, u konfuziji koja je nastala u javnosti, foto-robot povezuje sa Aleksandrom Simovićem. U sudskim spisima o povezivanju foto-robota sa Konstantinovićem i Simovićem nema ni slova. Problem je u tome što tokom suđenja niko nije ni spomenuo bilo kakvo kvarcovanje i farbanje kose, već su spominjane perike, “uredno podšišani i obrijani momci” i jedna prirodna brada. Zvezdan Jovanović, u svom priznanju: “Wih dvojica (Ninoslav Konstantinović i Aleksandar Simović) su imali, čini mi se, smeđe perike i naočari koje su imitacija naočara za vid.” Neposredni očevidac iz Gepratove 14 Branko Bugarski: “Bili su uredno podšišani i obrijani i nisu imali kape na glavi.” Najinteresantniji je, međutim, krunski svedok tužilaštva Miladin Suvajyić – Đura Mutavi, u svedočenju bez prisustva javnosti pred Specijalnim sudom: “Konstantinović je imao svoju bradu prirodnu, koju je posle obrijao. (...) Po onome što su nama rekli, obrijao je odmah posle atentata. Znači kad je došao u stan.” UDAR NA ZAŠTIĆENOG SVEDOKA: Vratimo se “Blicu”. Da bi potkrepio svoju interesantnu tvrdnju o kvarcovanju i farbanju u plavo, njihov izvor, pozivajući se na službenu belešku, govori i ovo: “Istog muškarca (foto-robota) policiji je opisao i vlasnik ‘pasata’ korišćenog u atentatu. Kod njega u Kačarevo kod Pančeva došla je u februaru grupa muškaraca koji su kupili vozilo. Jedan od njih bio je plavokos, sa naočarima. Drugi je vlasniku ostao u sećanju kao osoba koja veoma dobro zna da vozi. ‘Turirao’ je ‘pasata’ nekoliko puta.” Mi ćemo opet da se okrenemo Miladinu Suvajyiću, koji kupovinu ‘pasata’ u Kačarevu opisuje sasvim drugačije: “I onda smo išli tamo u Kačarevo, ja sam isto bio delimično maskiran, periku sam imao samo na glavi. (...) Milisavljević (Vlada Budala) me je ostavio ispred mesta. Ja sam ušao sam unutra, kao da idem peške. Nazvao sam tog čoveka. Našli smo se tamo u centru toga mesta. (...) Kupio sam taj auto ‘pasat’ karavan crni, pančevačka tablica. (...) To sam baš brzo obavio da ne bih ostavio neki utisak na tog čoveka.” Sve su ovo, da naglasimo još jednom, tvrdnje čoveka na čijem svedočenju počiva dobar deo optužnice. Zato situacija i postaje paradoksalna: najtvrđi zagovornici optužnice sada ga, praktično, uteruju u laž, sve trudeći se da foto-robot udalje od hrvatske granice.