Šanse slomljene Rusije

Bavarski fond Hansa Zajdela, bivšeg premijera Bavarske, organizovao je nedavno savetovanje eksperata iz cele Evopre na temu “Da li je zapadna politika prema Rusiji doživela poraz?” I dok su učesnici sa Zapada uglavnom govorili da ta politika nema nikakve veze sa današnjim stanjem u Rusiji, Vjačeslav Dašičev, akademik Ruske akademije nauka, doktor istorijskih nauka, tvrdio je upravo suprotno: da je Amerika, uz pomoć zapadnih saveznika, uspela da slomi Rusiju. Najnovija sociološka istraživanja pokazuju da slično misli i većina ruskih građana.

U intervjuu za NIN, akademik Dašičev objašnjava:

- Još za vreme hladnog rata, Amerikanci su proglasili trijadu svoje evropske politike: zadržati Ameriku u Evropi, držati Nemačku na uzdi i držati Rusiju izvan Evrope. Taj princip do dana današnjeg važi i sprovodi se. Amerika diktira i politiku Evropske unije u kojoj sede atlantisti, proamerički nastrojeni političari, kakav je, recimo, Solana. I, naravno, o zajedničkom evropskom domu o kome je maštao Gorbačov nema ni govora. Rusiju i ne žele u tom domu. Prema mnogim parametrima, i političkim i ekonomskim, kao i zbog ogromne teritorije, Rusija zaista nije spremna za stupanje u EU, ali, uprkos tome, ona je evropska zemlja i to niko ne može da ospori. Iako Nemci smatraju da je azijatska, i po mentalitetu, i po kulturi i po istoriji ona pripada Evropi, a saradnja sa evropskim zemljama je prioritet ruske politike vekovima, pa i danas. Ali, postoje zajednički interesi na kojima se može graditi partnerstvo. Uzmimo samo gasovod ispod Baltičkog mora. Mi imamo gas i naftu, a Evropi su potrebni energetski resursi. Ja sam o tome govorio u Bavarskoj i u tome su se složili sa mnom.

Zašto se ti principi, posle hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza, nisu promenili?

- Ubrzo posle okončanja hladnog rata Klinton je objavio doktrinu “Novo zadržavanje Rusije”. To je bilo nastavljanje politike hladnog rata, nastavak stare politike zadržavanja sovjetske ekspanzije. Ja, na primer, smatram da je Staljin napravio kolosalnu spoljnopolitičku grešku zato što je sve materijalne i duhovne resurse usmerio na mesijanstvo, na širenje komunizma po celom svetu u vreme kada je trebalo da se usredsredimo na unutrašnje učvršćivanje države... Trebalo je stvoriti ogledni efekat. On bi bio mnogo efikasniji nego pokušavanje da se silom nametnu vlastito uređenje i vrednosti drugim zemljama. Pokušao je to Staljin i sa Jugoslavijom, ali Titu treba odati priznanje što se izborio za svoj put. Manifestovanje velikodržavnosti, mesijanastva, konflikt s Kinom... Sve to nije odgovaralo nacionalnim interesima SSSR-a, a nastavljenje takve politike, gajenje imperijalističkih ambicija, ne odgovara ni Rusiji danas.

Može li se govoriti o imperijalističkim ambicijama današnje Rusije?

- Rusija je zbog politike novog zadržavanja toliko oslabljena da nema ni govora o takvim ambicijama. Ali se može govoriti o imperijalističkoj politici Amerike. Evo, vidite, vojni buyet SAD godišnje iznosi oko 500 milijardi dolara. To je 50 odsto ukupnih svetskih vojnih rashoda. Zašto, čemu takvi kolosalni rashodi sada kada je hladni rat završen? Rusija je 2001. godine imala vojni buyet osam milijardi, sada on iznosi oko 15. I to samo zato što uz takvo američko naoružavanje ona mora da misli o svojoj bezbednosti!

Da li je Rusija toliko oslabljena samo zbog američke politike? Postoje li i unutrašnji razlozi?

- Da, prvo su decenijama radili na raspadu SSSR-a, a posle toga su nam izvezli šok terapiju. Gajdar je otišao u Ameriku da izučava neoliberalizam i doneo je otuda takozvanu šok terapiju. U januaru 1992. on je, proglasivši slobodne cene, obezvredio rublju 6 000 puta. Možete li to da zamislite!? To je bilo ostvarenje američkog plana da se u Rusiji stvori totalna beda i države i građana. Kad je građanin platežno nesposoban, ni ekonomija ne može da se razvija, a platežna sposobnost je ‘92. godine bila jednaka skoro nuli. Osiromašilo je sve, zdravstvo, nauka – osnova razvoja svakog društva, i sve do današnjeg dana to stanje siromaštva traje.

Kako je moguće da se, preko jednog čoveka, Gajdara ili bilo koga, razruši ogromna zemlja, po prirodnim bogatstvima najbogatija na svetu?

- Zato što je Jeljcin, taj Herostrat, za koga su bili najvažniji vlast i bogaćenje, okupio oko sebe iste takve ljude. Takvog vladara nije bilo u celoj ruskoj istoriji – alkoholik, vlastoljubac i halapljiv! I zato što je Jeljcin upao u američku mrežu. U decembru ‘92. godine, dakle pre raspada SSSR-a, on se preko radio-veze povezao sa starijim Bušom – razgovor su snimile obaveštajne službe – objavljen je u štampi i u memoarima Gorbačova – i pitao ga je: “Šta ćete vi uraditi ako ja rasturim SSSR?” Buš je odgovorio: “Pomoći ćemo vam na sve moguće načine.” I pošto je tražio od njih pomoć, imao je obavezu i da im se revanšira. Morao je da sluša savete. Jeljcinovo okruženje, Gajdar, Čubajs i ostali, svesno ili nesvesno, ili zato što su ucenjeni, sprovodili su takođe američku politiku. I sve je pošlo naopako. Uzmite, na primer, privatizaciju. Kako je sprovođena? Odlučeno je da se sve nacionalno bogatstvo preda nekolicini ljudi. Umesto da stvore srednju klasu, srednje firme – što je osnova ekonomije razvijenih zemalja, oni su sva krupna preduzeća i prirodne resurse, koji treba da pripadaju narodu, predali u privatne ruke. Tako se najbogatija zemlja na svetu našla na sto i nekom mestu po životnom standardu građana.

Ni u sovjetsko vreme životni standard nije se mogao meriti sa zapadnim...

- Naravno, zato što smo u Staljinovo vreme sve naše resurse trošili na trku u naoružanju. To je nastavio i Brežnjev, čija je doktrina bila: strateški paritet sa SAD. Zašto, ako je bila realna i doktrina dovoljnosti? Potrebno je bilo obezbediti sigurnost zemlje, a ne takmičiti se sa Amerikom u naoružanju. Tada smo novac trošili na to, a posle raspada SSSR-a sve bogatstvo se našlo u rukama stotinak ljudi. O socijalnoj pravdi ne može biti ni reči. Glavna nevolja Rusije je totalno siromaštvo, mada država raspolaže ogromnim finansijama od nafte i gasa. Takozvani stabilizacioni fond se preliva. Ali kuda je on otišao? Sto milijardi dolara prebačeno je u SAD za kupovinu vrednosnih papira. Da ne govorimo o tome da su oligarsi izneli, prema nekim podacima, oko 500 milijardi dolara. To je kolosalno ulivanje u američku ekonomiju. Tako mogu da rade samo neprijatelji države. Umesto da se iskoristi neobično povoljna konjunktura, cena nafte, da se taj ogromni novac uloži u modernizaciju, da se skinemo sa naftne i gasne igle, da razvijamo nove tehnologije, mi razvijamo Ameriku. Vidite šta Kina radi. Kakav je to naučni i tehnički proges! A mi, za 15 godina od raspada SSSR-a, nijedno krupno preduzeće nismo izgradili! Zar se tako ponašaju političari koji misle na nacionalne interese?

Zaključak je da Amerika vešto i pametno decenijama vodi politiku koja je donela željene rezultate?

- Ja sam tamo, u Fondu Zajdela, rekao da je politika Zapada uspela. Rusija je razrušena i opljačkana. Moj glavni oponent bio je Hans Georg Vik, bivši amabasador u Rusiji, a potom šef obaveštajne i kontraobaveštajne službe Nemačke. On je govorio samo o ljudskim pravima i demokrtiji, tvrdio je da Putin vraća autoritarizam, da kod nas nema slobode govora, znači demokratije itd. Ja sam mu rekao: znate, sloboda se ne jede. Sloboda podrazumeva ekonomsku nezavisnost, a ljudi koji moraju da misle o tome kako da prežive, ne misle o demokratiji. Prava i sloboda ličnosti, bez odgovornosti pred svojim narodom, pred svojom zemljom i svojom savešću, nezamislivi su. Prava i sloboda moraju biti povezani sa odgovornošću. A gde je kod nas u Rusiji odgovornost? Tvrdimo da smo uveli neoliberalizam, a to je zapravo anarholiberalizam. Vladaju principi svedozvoljenosti, neodgovornost i nekažnjivost.

Kako su reagovali zapadni analitičari?

- Na mene je njihova reakcija ostavila veoma tužan utisak. To su sve površna razmišljanja koja diktira Amerika. Sva zapadna propaganda se diktira iz Vašingtona. Ali, ja verujem, i to sam tamo rekao, da se era amerikanizacije Evrope završava. Nastupa era reevropeizacije. Koliko će to trajati – 10 ili 15 godina, teško je reći.

Dakle, Amerika je završila posao, sad može da bude mirna?

- Ne može, ona se sad bavi stvaranjem sanitarnog kordona od Baltičkog, preko Crnog, do Kaspijskog mora. Žele da okruže Rusiju zemljama s proameričkim vladama – to su baltičke zemlje, Poljska, Belorusiju nikako ne mogu da rasture, u Ukrajini je to urađeno naranyastom revolucijom, i verujem da će je naterati da uđe u NATO, pa Gruzija, u Azerbejyanu nisu uspeli... Slede srednjoazijske republike – Kirgizija, gde je ostvaren prevrat takođe za američke pare, u Tayikistanu takođe nisu uspeli... Ali, u svakom slučaju, savršeno je jasno da stvaraju sanitarni kordon. Da li će uspeti, to je drugo pitanje. Znate li koliko je novca preko Saudijske Arabije stiglo u Čečeniju tokom prvog čečenskog rata? Dve milijarde dolara. Da nije podrške spolja, odavno ne bi bilo čečenskog rata. Zato što je cilj Amerike da istisne Rusiju sa Kavkaza. A ključna zemlja je Čečenija. Oni hoće požar rata da rašire na sve ostale republike, na Dagestan, Kabardino Balkariju, simptomi već postoje...

I šta dalje? Može li se Rusija suprotstaviti?

- Sada je neophodno početi sa politikom zadržavanja američke ekspanzije. Kako unutar zemlje – povećanjem standarda i prosvećivanjem naroda, objašnjavanjem odakle idu pretnje Rusiji – tako i spoljnom politikom. U međunarodnim odnosima uvek postoji akcija i reakcija. Na želju svake velike države da zavlada regionom ili svetom, što ugrožava nacionalne interese drugih zemalja, javlja se reakcija. Pošto američka hegemonija ugrožava zapadne interese, ruske, kineske... formirana je Šangajska organizacija za saradnju. Tako je bilo i uoči Prvog svetskog rata kada se protiv Nemačke objedinila Antanta, uoči Drugog rata kada su se protiv Hitlera ujedinile sve velike države, uključujući i SAD i SSSR, za vreme hladnog rata, kada je na Staljinov pokušaj ekspanzije nastala svetska koalicija zapadnih država. Sada imamo sličnu sliku. Protiv američke ekspanzije javlja se reakcija. Kao odgovor na američku potrebu da vlada svetom nastao je terorizam, pa i antiamerikanizam u Zapadnoj Evropi. U Nemačkoj je, prema poslednjim istraživanjima, 70 odsto ljudi protiv američke politike. Posle napada na Irak nastao je trijumvirat Francuska-Nemačka-Rusija...

Ne verujem da će Kosovo biti dato Albancima Kako gledate na američku politiku na Balkanu? - Bombardovanje Srbije je prvi rat u Evropi posle hladnog rata. Bilo je to isprobavanje snaga i proučavanje kako će svet reagovati. To je prva proba koncepcije američkog prava i primene teorije da su ljudska prava iznad suvereniteta svake države. Američki cilj je bio da se razbije Jugoslavija. A propaganda protiv tadašnjeg jugoslovenskog predsednika, ili protiv Huseina, da su diktatori, da narušavaju slobodu ličnosti, to je glupost. Izvinite, zar Saudijskom Arabijom ne upravlja diktator? A Arapskim Emiratima? Zar to nije diktatura? I niko ih ne dira. Zašto Rusija nije sprečila bombardovanje SRJ? - Ja sam tog 24. marta učestvovao u nekoj emisiji na nemačkom radiju zajedno sa Kinkelom. On se veoma bojao ruske reakcije. To bi bilo drugo Sarajevo, mislim na 1914. Ali, s obzirom na to da je u Moskvi sedeo Jeljcin, proamerički političar, i ministar spoljnih poslova Kozirjev, kome je samo glava virila iz američkog yepa, očekivati bilo kakvu reakciju Rusije bilo je iluzorno. Da je Zapad mislio da će se Rusija umešati, oni to ne bi radili. Sada se rešava budućnost Kosova. Kakva će, po vama, biti uloga Rusije u donošenju konačne odluke? - Ne očekujem velike aktivnosti. Sad nema ni Jeljcina ni Kozirjeva... - Jeljcina nema, ali njegova politika ostaje, unutrašnja i, u mnogim segmentima, spoljna. Ne očekujem energične akcije podrške našeg rukovodstva Srbima na Kosovu. Ali, isto tako, ne verujem da će Kosovo biti dato Albancima. Evropa nema neku veliku simpatiju prema Albaniji. Možda bi Amerikanci i hteli, ali ta pitanja su još uvek otvorena i verujem da će se mnoge evropske zemlje duboko zamisliti. Pogotovu posle najnovijih događaja u Francuskoj. Na islamski faktor se u Evropi ne gleda tako blagonaklono kao što izgleda. Jeljcin najveća greška Mihaila Gorbačova Zašto Gorbačova amnestirate od odgovornosti za današnju poziciju Rusije, zar nije sve počelo od njega? - Nisam sklon da tako mislim, to je široko rasprostranjeno mišljenje u narodu i zato Gorbačov nije popularan u Rusiji. Ali, naš sistem je bio bolestan i trebalo ga je lečiti. Nažalost, Gorbačov nije imao jasnu koncepciju reforme. Trebalo je to uraditi tako da ostane ono što je bilo dobro kod nas i uzeti ono pozitivno sa Zapada. Uvek sam bio pristalica teorije konvergencije. Ali, nažalost, Gorbačov to nije umeo, on je bio slab političar, slab čovek. Wegova najveća greška bila je što je dopustio da na vlast dođe Jeljcin. Kao predsednik je mogao to da spreči i da nastavi reforme ne tako što će kopirati američki kapitalistički sistem, već da stvori nešto novo, treći put. Gorbačovu je 1987. predlagano da krene putem kojim je krenula Kina. Kinezi su se pokazali mnogo pametnijim, sačuvali su jaku vlast i nisu dozvolili raspad zemlje. Sada je Kina već na drugom mestu po bruto nacionalnom dohotku, a kroz deset godina će se izjednačiti sa SAD.