Stiže nova tura

Britanska vlada je zaključila da će se ljudi manje opijati ako mogu da piju kad hoće i dokle hoće i zato je predložila da se izmeni jedan stari zakon iz 1914. godine po kome se pabovi, barovi, pivnice i prodavnice alkohola obavezno zatvaraju u 11 sati uveče. Parlament je prihvatio tumačenje vlade i usvojio je novi zakon: od prošle srede fajront se produžava do ponoći, odnosno pabovi rade jedan sat duže ili, bolje rečeno, mogu da rade i u sitne sate ili non-stop, ako vlasnici to žele i ako imaju mušterija.

Preko 70.000 lokala – pabova i barova – u Engleskoj i Velsu prešlo je na “novu kulturu opijanja”, kako piše londonska štampa. (Stari zakon nije važio u Škotskoj). “Mi na piće ne gledamo kao kontinentalci, ovdašnja kultura pijenja alkohola je drugačija” – tvrde, u anketama, stalni posetioci pabova. “LJudi izađu i piju sve do zatvaranja.”

Imajući, nesumnjivo, u vidu takve navike svojih sugrađana, predlagači zakona tvrde da Britanci, kad izađu u večernji provod – a to je pab, obično između 9 i 11 sati – za kratko vreme popiju veće količine alkohola nego što bi popili kad ne bi bilo “strepnje” od skorog fajronta. Javnost zabrinjavaju noćni prizori sa gradskih ulica, osobito u dane vikenda, kad gomile pijanih, mahom mladih ljudi, bučno remete javni red, tuku se ili povraćaju na pločniku, stvarajući utisak o Britancima kao naciji notornih pijanaca.

Tesa DŽauel, ministarka kulture, tvrdi da je novi zakon bio neophodan da bi se “velikoj većini ljudi, koji piju, ali zbog toga na upadaju u nevolje, omogućilo da slobodnije biraju kad će piti”. S njom se, gledajući na stvari iz nešto drukčijeg ugla, slaže Mark Hastings, predstavnik Britanskog udruženja pivnica i pabova: “Najzad su u ovoj zemlji odrasli tretirani kao odrasli i mogu da imaju društveni život i posle 11 sati uveče.”

Stari zakon o pabovima donesen je u toku Prvog svetskog rata, kad je vlast očekivala od građana da žive smerno, da ranije ležu i da na vreme dolaze na posao. Ne zna se koliko je primena ovog zakona doprinela britanskoj pobedi u ratu. Zna se, međutim, da im “suvi” režim nije pomogao da sačuvaju kolonije.

Oni koji nastoje da pojavu potpunije objasne, kažu da Britanci ne piju mnogo više od drugih, nego da – za razliku od kontinentalaca – ne jedu dok piju, pa se otuda brže napiju. (Kao što znamo, po bosanskim merilima to je bezmalo krivično delo: “Piju, a ne meze.”). Pab nije restoran u kome se sedi i pijucka uz večeru, nego deo ostrvske tradicije od gotovo dva veka, provod uz šank i ćaskanje uz pivo ili viski sa susedima i prijateljima.

Pab je, posle fudbala, druga najvažnija sporedna stvar na svetu. Svako ima svoj ustaljeni pab u kome se unapred zna šta ko obično pije, ali u kome gostioničar pred fajront, kad udari u zvono i najavi “poslednju poruybinu”, može – kako primećuje komentator “Dejli telegrafa” – i da apeluje na mušterije da mu se smiluju: “Imate li vi, ljudi, uopšte kuću?”

Protivnici izmene starog i donošenja novog zakona duboko su uvereni da će problem sa opijanjem i alkoholičarima od sada biti još veći. Oni tvrde da “Britanci piju da se napiju” i da će, sa produženjem “nalivanjem” u pabovima i barovima i posle 11 uveče – na čemu će samo zarađivati proizvođači alkoholnih pića i ugostitelji – pijanih na ulicama biti još više, ne samo posle ponoći, nego i u sitne sate. Biće dodatnog posla za policiju.

Nema sumnje, dodaje se, da je porast kriminala u tesnoj vezi sa povećanom potrošnjom alkohola. Kod omladine je i prerani nekontrolisani seks, koji je jedan od uzročnika širenja side, često povezan sa prekomernim konzumiranjem alkohola, osobito ako se ima u vidu činjenica da devojke u pijančenju ne zaostaju mnogo za mladićima.

Javna rasprava o novom fajrontu u pabovima otvorila je ne samo raspravu o alkoholizmu i potrošnji alkohola, što je i razumljivo, nego – da stvar ne prođe bez cepidlačenja – i o tome ko se zapravo može smatrati pijanim, kad se uveče, u dobrom raspoloženju, vraća kući.

Svaka od polemičkih struja ima svoju statistiku. Po jednima, u Evropi su ispred Britanaca, po potrošnji alkohola po stanovniku, Luksemburžani, Mađari, Irci, Česi, Nemci, Francuzi, Portugalci i Španci. Po drugima, koje ova statistika mnogo ne teši, Britanci sada piju dvostruko više nego što su pili 1950. godine, dok skoro polovinu onih koji se teško opijaju čine mladići i devojke između 18. i 24. godine života.

A pijan je ne samo onaj ko ne stoji uspravno u pabu i kome se jezik sapliće, nego i onaj ko popije – umesto za ceo dan za samo nekoliko sati – više od četiri (muškarci), odnosno tri (žene), “jedinice” alkohola. (Jedna “jedinica” sadrži osam grama čistog alkohola). Hrabriji to poriču, tvrdeći da oni sami najbolje znaju svoju meru. I, dok rasprava traje, stiže nova tura, kako bi se reklo među našim pivopijama.