Komandant živih bombi

Agenti CIA su prvi put čuli Zarkavijevo ime u jesen 2001. godine od operativaca kurdske tajne policije na severu Iraka.

Od tada je sve išlo meteorskom brzinom. U februaru 2003. godine američki državni sekretar Kolin Pauel je u Savetu bezbednosti UN prvi put javno pomenuo Zarkavijevo ime i rekao da je on “vođa smrtonosne terorističke mreže”. Da u tome ima istine, Zarkavi je potvrdio pola godine kasnije kada je naredio dizanje u vazduh misije UN u Bagdadu. Decembra 2003. godine Bin Laden je “plemenitog brata” iz Jordana imenovao za “emira (vođu) Al kaide u zemlji Eufrata i Tigra”. Pet meseci kasnije, kada pod nazivom “šeik Abu Musab Zarkavi” svojim rukama likvidira Amerikanca i obećava Bušu još, pojavio se snimak odsecanja glave nesrećnog Nika Berga, pokazao je da nema nameru da skriva svoju brutalnost. Prošlog meseca, kada su bombaši samoubice ubili 60 ljudi u tri luksuzna hotela u Amanudi, Zarkavi je dokazao da nije opasan samo u Iraku.

Kako je siromašni tridesetdevetogodišnji Jordanac Ahmad Fadil Nazal al Kalajla iz Zarke, poznatiji kao Abu Musab al Zarkavi, koji je završio samo osnovnu školu, postao “vrhovni komandant terorista u Iraku”? Fuad Adžami je Zarkavijevo rodno mesto – na čijem obodu i dalje žive Zarkavijeva žena i četvoro dece – opisao kao “tvrđavu islamizma”. Put ga je odveo iz ovog prašnjavog gradića nedaleko od Amana u zatvor još kao tinejdžera. Osuđen je zbog posedovanja droge i pokušaja silovanja. Pušten je posle tri godine zahvaljujući plemenskim vezama.

Iako potiče iz radničke porodice sa oboda malog grada, Zarkavi je pripadnik beduinskog plemena Kalajle, čiji su članovi velike pristalice vladajuće dinastije i drže neke od ključnih položaja u kraljevini. Posle novembarskih napada u Amanu u kojima je poginulo 60 ljudi, pleme Kalajle se odreklo Zarkavija.

U zatvoru se zdepasti Zarkavi “zarazio” fundamentalizmom i bodibildingom. Posle puštanja na slobodu odlazi u Avganistan, ali stiže tek pošto su mudžahedini porazili Sovjete. Po povratku u Jordan osniva militantnu organizaciju Bajat al imam (Zakletva vernosti) i 1995. godine biva osuđen na 15 godina zatvora. Ovaj put je crnomanjasti bivši siledžija iz predgrađa nameravao da sruši hašemitsku dinastiju i plemenske veze mu više nisu bile od pomoći. Proveo je devet meseci u samici u vreloj ćeliji u pustinji. Pušten je na slobodu 1999. godine u sklopu opšte amnestije. Tada odlazi u Avganistan gde dve godine deluje nezavisno od Al kaide. Iz Kandahara beži u Kurmalu, fundamentalističku enklavu na teritoriji pod kontrolom iračkih Kurda, koju je u svom govoru 2003. godine pomenuo Kolin Pauel.

Amerikanci su tada Zarkavija optuživali da je učestvovao u organizaciji napada 11. septembra i da je sarađivao sa Sadamovim režimom. Danas je skoro sasvim sigurno da su obe tvrdnje bile velika laž. O ovom podzemnom ratniku se i dalje vrlo malo zna. Američki obaveštajci u Iraku imaju zanemarljivo malo saradnika u redovima Zarkavijevih pobunjenika. Oni se uglavnom oslanjaju na satelite i opremu za prisluškivanje umesto na “špijuniranje ljudima”, staromodan, ali po pravilu najpouzdaniji i najjeftiniji obaveštajni izvor. Dobro plaćeni “insajderi” su se pokazali kao izuzetno nepouzdani u zemlji u kojoj se čak i kuvari zapadnih novinara suočavaju sa pretnjama smrću zbog “saradnje sa okupatorima”. “Dejli telegraf” tvrdi da zapadne obaveštajne službe kriminalcima plaćaju i po 10 000 dolara za informacije o nekom od svakodnevnih napada. Ovi insajderi “oportunisti” im, kako tvrdi izvor britanskog dnevnika, obično “govore ono što žele da čuju”. A to je da iza svega stoji tajnoviti debeljuca iz Zarke.

Nema sumnje da je Zarkavi organizovao neke od najspektakularnijih napada u Iraku. Ali neki ugledni analitičari tvrde da je verovanje da je on “mozak” i komandant ustanka – mit koji je verovatno stvorila CIA. Oni smatraju da je Zarkavi “loš momak” koga su američke obaveštajne službe stavile u prvi plan kako bi dale “neiračko lice” haotičnoj pobuni i tako olakšale Bušovoj administraciji propagandni rat kod kuće. Antoni Kordsmen, bivši zvaničnik Pentagona, rekao je “Vašington postu” da američki komandanti i iračke vlasti “preuveličavaju broj stranih ratnika kako bi prikrili ulogu nezadovoljnih Iračana u pobuni”.

“Tajm magazin” tvrdi da Zarkavi danas kontroliše samo oko pet odsto od oko 30 000 pobunjenika. Irački ministar unutrašnjih poslova je nedavno rekao da u Iraku ratuje još samo oko 900 stranih ratnika. Ima dana – kao što je 14. septembar ove godine – kada Zarkavijevi ratnici izvrše petnaest samoubilačkih napada. Obezbediti tako veliki broj “živih bombi” nije lako. Problemi sa popunjavanjem borbenih redova u Iraku su jedan od razloga zašto je Zarkavi prošlog meseca organizovao bombaške napade u Amanu. Napad na prestonicu odanog američkog saveznika u islamskom svetu je izuzetno efikasno sredstvo za mobilisanje novih pristalica. Ima indicija i da mu je Osama nekako doturio veliku količinu novca koji, kako piše Huan Kol, ekspert sa Univerziteta u Mičigenu, Zarkavi koristi da bi platio sve veće troškove prebacivanja stranih bombaša samoubica u Irak.

Istovremeno Zarkavi se suočava sa sve jačom konkurencijom. Za regrute se bore “neobaatisti”, bivši aktivisti Sadamove partije koji su se okupili u gerilskim grupama kao što su “Islamska vojska” i “Blok svetih ratnika”. Dnevnik “Al hajat” tvrdi da vlada Ibrahima DŽafarija u predvečerje decembarskih izbora tajno pregovara u Kairu sa ovim grupama kako bi izolovala Zarkavija i kupila predizborni mir. Od kada su američke trupe postale manje vidljive na ulicama iračkih gradova, Zarkavi napada civile, uglavnom šiite, i mete koji garantuju najsnažniji medijski efekat (kao što su hoteli u kojima odsedaju strani novinari). Istovremeno, brojne gerilske “vojske” sastavljene od bivših Sadamovih sledbenika koncentrisale su se na napade na američke patrole i iračke policijske stanice i obližnje restorane u vreme pauze za ručak. Veliki broj Zarkavijevih ratnika je, kako pišu arapski mediji, nezadovoljan taktikom napada u kojima ginu stotine žena i dece, nedavno prešao u nešto obzirniju “Islamsku vojsku”.

Zarkavi smatra da mu je irački nacionalizam koji je Sadam negovao decenijama veći neprijatelj od Amerike. Salafisti – za razliku od ekstremnih vahabita kakav je Bin Laden – nisu zaraženi mržnjom prema šiitima. Zarkavi naređuje ubijanje šiitskih civila kako bi sprečio da se šiitski i sunitski nezadovoljnici u Iraku ujedine i organizuju otpor okupaciji na platformi neophodnosti nacionalnog oslobođenja, a ne fundamentalističkih vizija. Za Zarkavija, koji se skriva negde u dolini Eufrata između sirijske granice i Faludže, Irak je samo sredstvo, a ne cilj. On je ovu zemlju, i pored prisustva

150 000 američkih vojnika, pretvorio u udobnu bazu najopasnijih svetskih džihadista, sličnu Avganistanu pod vlašću talibana.

Zarkavi svoj život duguje Bušovoj administraciji opsednutoj naftom, Sadamom i snovima o “demokratizaciji Bliskog istoka”. Pre napada na Irak Pentagon je u najmanje u tri navrata podnosio zahtev da neutrališe Zarkavijevu bazu u Kurmalu, ali je Bela kuća odbijala da odobri operaciju koja je mogla da se zakomplikuje i odloži napad na Bagdad. Ova odluka se danas smatra jednim od najvećih Bušovih promašaja u “ratu protiv terora” i njenu visoku cenu svakodnevno plaćaju irački šiiti i golobradi američki vojnici.

Zahvaljujući Zarkaviju, kako tvrdi dopisnik “Tajm magazina”, registrovan je “porast prihvatanja u iračkoj kulturi bombaša samoubica koji nisu postojali pod Sadamovom vlašću”. Sve je više pobunjenika koji tvrde da odlazak Amerikanaca iz Iraka neće predstavljati kraj borbe. Zahvaljujući Zarkaviju, oni danas veruju da je “Mesopotamija” samo delić islamske zemlje koju je Zapad na razne načine oteo. Dugoročno gledano, najopasnije Zarkavijevo dostignuće je činjenica da je islamističku borbu – koju je Bin Laden uspevao da promoviše samo među arapskom elitom – pretvorio u ljubav muslimanskih masa. Jordanske vlasti priznaju da skoro 60 odsto Zarkavijevih sunarodnika danas veruje da su Al kaidini teroristički napadi i ubistva civila opravdani.

Loreta Napoleoni je napisala u magazinu Foreign Policdž da je Zarkavi “iračkom džihadu dao novo, revolucionarno, antiimperijalističko značenje”. Napoleoni tvrdi da Zarkavija čine toliko zastrašujućim baš one stvari zbog kojih deluje tako obično: “skromno poreklo, protraćena mladost i početni neuspesi”. One nam govore da među ratnicima u Iraku i nezadovoljnicima širom islamskog sveta postoji još mnogo siromašnih i besnih “Zarkavija” i da najveća pretnja Americi više nije bogati i dobro povezani Bin Laden.

Terorizam i hamburgeri Zarkavijeva odluka de se “stavi pod (Bin Ladenovu) zastavu” i “izvršava (Osamina) naređenja”, rezultat je njegovog shvatanje da je Al kaida najmoćniji brend u siromašnim i pretrpanim metropolama islamskog sveta i najbolji mamac za privlačenje dobrovoljaca, a ne volje da se stvarno pokori Bin Ladenu, svom ostarelom rivalu. Zarkavi zna da mora naći način da udari Ameriku bolnije nego što je to Osama učinio 11. septembra ako hoće da ugrozi primat Bin Ladena. Zarakviju se žuri i njegovu taktiku u Iraku su već kritikovali Osamini saradnici. Ajman al Zavahiri, Bin Ladenov zamenik, u pismu Zarkaviju napisao je da se već više od pola borbi vodi na “medijskom ratištu” koje je Zarkaviju mnogo dostupnije nego Osami. Ali, on je istovremeno upozorio okrutnog Jordanca da spektakularni napadi na nevine civile u Iraku, koji dobijaju ogroman publicitet u medijima, mogu oslabiti “podršku muslimanskih masa” i dovesti do toga da “pokret islamskih ratnika bude uništen”. Za sada se Zarkavijeva organizacija u Iraku savršeno uklopila u Al kaidinu strukturu. Osamini ljudi uglavnom napadaju “dalekog neprijatelja” (SAD i Evropu), dok Zarkavijevi udaraju na “bliskog neprijatelja” (“okupatore” i prozapadne režime u arapskom svetu). Al kaida danas ne funkcioniše kao jedinstvena organizacija i ne liči na gerilske armije ili terorističke grupe kakve su postojale u prošlosti. Radi se o mreži slabo povezanih mreža i sasvim nezavisnih grupa. Po svojoj organizaciji Al kaida neodoljivo podseća na svetske kompanije koje posluju po principu franšize kakva je, na primer, Mekdonalds korporacija. Najveća razlika je u tome što je Osamina ubitačna formula – za razliku od recepta za pripremanje popularnih hamburgera – besplatna i svima dostupna. Snagu Al kaidi dala je spremnost lidera da potisnu verske razlike. Bin Laden je vahabit, dok je Zarkavi salafista. Radikalni poklonici ova dva bliska, fundamentalistička učenja su se danas praktično ujedinili. Svoju odanost salafizmu – shvatanju da apsolutno svi postupci moraju biti zasnovani na primeru prve generacije muslimana – Zarkavi je potvrdio time što svoju organizaciju nije nazvao iračkim ogrankom, već “Al kaidom u Mesopotamiji” (kako su teritoriju današnjeg Iraka zvali savremenici proroka Muhameda). On je do sada odlično gradio imidž vođe dostojnog mesta budućeg kalifa. Jedinom konkurentu, Osami bin Ladenu, bolesti i izolacija su danas veći neprijatelji od američke sile. U borbi za položaj vrhovnog komandanta džihada vreme radi za Zarkavija.