Hromi paragrafi

Krajem prošle godine naš “javni servis” zabranio je Branku Jokiću učešće u kvizu “Sam protiv svih” jer “scenografija nije prilagođena invalidskim kolicima”. U isto vreme, u hrvatskom “Milijunašu”, organizatori su “rizikovali” i dozvolili učešće takmičaru u kolicima bez obzira na to što u scenografiji takođe ima puno stakla, a stolice su “visoke i nisu prilagođene osobama sa invaliditetom”.

Paralelno sa ova dva događaja, a povodom Dana invalida koji se svuda u svetu obeležava 3. decembra (pa i kod nas), nadležni ministar Slobodan Lalović je najavio niz zakonskih mera kojima će se na pravi način pomoći osobama sa invaliditetom – ne plaćanjem naknada već njihovim osposobljavanjem za rad i samostalni život. Zbog toga će vlada tokom 2005. godine doneti zakone o zapošljavanju i rehabilitaciji invalida, da bi se već krajem godine počelo sa njihovom realizacijom, tada je obećao Lalović.

U subotu, 3. decembra, godinu dana nakon ovog neispunjenog obećanja, ponovo ćemo obeležiti Dan invalida i čuti još pregršt lepih obećanja. Nema sumnje da će nam potrebni zakoni biti svakako ponovo najavljeni (tek što nisu), a neko će se već podičiti uvođenjem lifta za hendikepirane na Pravnom fakultetu u Beogradu, što jeste gest koji bi svako morao da pohvali, ali uz saznanje da je to delo humanosti i dobre volje ljudi sa Pravnog fakulteta, a ne neke šire akcije. Jer, i dalje ostaje činjenica da u Srbiji gotovo ne postoji fakultet koji je arhitektonski prilagođen osobama sa hendikepom, da ono što je u svetu građevinska obaveza kod nas ne postoji ni kao jedan pozitivan primer – toaleti prilagođeni invalidskim kolicima, da ne postoje uybenici za osobe sa posebnim potrebama, asistenti za slepe, prevodioci za gluve, a da je tek nekoliko javnih objekata dostupno invalidima... Treba li pomenuti da ni tek izgrađene škole nemaju pristup za decu sa invaliditetom, a da ne govorimo o ostalim arhitektonskim olakšicama. Ili činjenicu da u toku izgradnje nekog objekta cenu projekta ne poskupljuje to što će biti prilagođen hendikepiranim osobama, ali mu naknadna prepravka cenu diže za 30 odsto.

U Mađarskoj, Češkoj i drugim bivšim komunističkim zemljama (one su se nekako najteže mirile sa postojanjem invaliditeta) ova pitanja su uglavnom rešena, što nas ponovo stavlja pred pitanje – jesmo li i u ovom segmentu najgori. Pa i nismo, ako se problem pogleda sa humane strane. U jednoj dugoj demokratiji poput britanske dogodilo se da Donji dom Parlamenta zatraži smenu tadašnjeg ministra inostranih poslova Dejvida Blanketa jer je slep od rođenja. Obrazloženje je bilo da ne može da čita brifinge a i da su podovi klizavi što bi moglo da “izazove opasnost po ostale članove Parlamenta”. Takođe, akademska javnost u Velikoj Britaniji se oštro usprotivila tome da nobelovac i fizičar Stiven Hoking radi i dalje kao predavač na Kembriyu jer je u invalidskim kolicima i govori uz pomoć kompjuterskog sintisajzera.

Ali, ako smo već bezosećajni kao i ostali, mogli bismo, bar za početak, da se posvetimo onome što je već svuda urađeno – zakonima i rušenjima fizičkih barijera.

“Povodom rušenja barijera već je mnogo toga urađeno”, kaže za NIN Kristina Živankić, predsednik Udruženja paraplegičara Banata, ali navodi ostale probleme sa kojima su osobe sa invaliditetom suočene: “Najveći je zapošljavanje, socijalizacija i podizanje svesti naših građana. Poseban problem predstavlja školovanje i to već dugo. Kada neko postane invalid, prinuđen je da prekine obrazovanje, jer škole nisu prilagođene osobama sa invaliditetom, što nas je dovelo u situaciju da su mahom neobrazovane i da kao takve imaju veliki problem prilikom zapošljavanja.”

Kako to izgleda u praksi, ilustruje primer obolelih od cerebralne paralize; u Srbiji postoje samo dve osnovne i nijedna srednja škola za njih, zbog čega četvrtina članova Saveza za cerebralnu i dečju paralizu Beograda nikada nije išla u školu. Zoran Aleksić, direktor OŠ “Dr Dragan Hercog”, govoreći o neopravdanosti odluke da se zapostave deca koja mogu da budu korisni članovi društva, ističe da su “nauka i tehnologija toliko napredovale da pitanje pokreta i nije najvažnije pitanje”. Posebno ne kod visokoobrazovanih građana, ali je samo 78 članova ove organizacije uspelo da dođe do fakultetske diplome. Ako pogledamo sve grupe sa invaliditetom, situacija je sledeća: oko 50 procenata hendikepiranih ima osnovno ili je bez obrazovanja, a samo sedam odsto je završilo visoke ili više škole.

A takvi primeri, kada ih vežemo uz zaposlenost, dovode nas do katastrofalne statistike. Evidencije međunarodnih respektabilnih organizacija pokazuju da je svaki deseti stanovnik naše planete suočen sa određenim zdravstvenim problemima koji uzrokuju invalidnost i da mi nismo izuzetak. Nemamo bazu podataka (obećana je do kraja ove godine) ali se pretpostavlja da imamo oko 800 000 osoba sa invaliditetom. U Evropi je približno 44 odsto svih osoba sa invaliditetom zaposleno, a cilj je da se dostigne 70 odsto. U Srbiji je samo mali broj radnih mesta prilagođen sposobnostima invalida, a rezultat je činjenica da je po jednim podacima 81 odsto invalida nezaposleno, a po drugim da samo 13 odsto radi. Siromaštvo je izraženo kod minimum 70 odsto hendikepiranih osoba. Kod nas invalidi mogu da se zapošljavaju na slobodnom tržištu i novine su prepune napisa o primerima čak i visokoobrazovanih ljudi koji ne mogu da dođu do posla (u Beogradu su se samo 72 lica sa invaliditetom prijavila na berzu rada) ili u preduzećima za radno osposobljavanje i zapošljavanje koja se kod nas obično zovu “zaštićene radionice”.

Tokom poslednjih 60 godina takva preduzeća su umnogome rešavala problem zaposlenosti, a i stručnog osposobljavanja invalida. Propisi kojima je njihov rad regulisan su veoma strogi: dozvolu za rad im daju tri ministarstva (za rad, prosvetu i zdravstvo), potrebno je da bar 40 odsto zaposlenih budu invalidi, a za uzvrat im država daje 50 odsto ličnog dohotka po svakom zaposlenom invalidu i 600 miliona za unapređivanje proizvodnje. Ipak, na osnovu godišnjeg finansijskog izveštaja Udruženja invalidskih preduzeća Srbije pokazalo se da je 62 odsto članica poslovalo sa gubitkom, da je prosečna plata bila 8 038 dinara, a najniža neto zarada iznosila je 1 462 dinara. Karakteristike zaposlenih lica sa invaliditetom su svakako još i zrelo životno doba, s obzirom na to da je samo jedan odsto zaposlenih starosti do 20 godina, od 21 do 30 godina zaposleno je 7, od 31 do 40 godina 16, od 41 do 50 godina starosti 42 i preko 50 godina starosti 34 odsto invalidnih lica.

Zašto jedan model koji je do sada davao rezultate ulazi u fazu problema? pitali smo Mirjanu Pantelić, v.d. direktora Udruženja.

“Trenutno je oko 3 800 osoba sa invaliditetom zaposleno u 61 preduzeću za radno osposobljavanje i zapošljavanje invalidnih lica, što je u odnosu na 1990. godinu, kada je u 28 ovakvih preduzeća radilo oko 6 000 invalida, značajan pad.

Uslovljenost pada zaposlenih invalida je rezultat sveukupnih okolnosti u kojima se naše društvo našlo, inertnosti države da se uključi u konkretno rešavanje problema ali i stavom društva o mogućnostima osoba sa invaliditetom. Radi se u specifičnim uslovima u kojima je teško uvesti nove tehnologije, za to ne postoje sredstva, sve je zastarelo jer su preduzeća nastala u periodu od 1946. do 1991. godine. Karakteristika onih koji rade je nisko obrazovanje i poznije životno doba. Tokom perioda postojanja, ova preduzeća su bila usko vezana sa specijalnim školama i omogućavala su invalidnoj deci da u njima obavljaju praktičnu nastavu. Otkako država ni na koji način ne doprinosi u novčanom smislu, donatarskom ili bilo kom drugom, ovoj delatnosti, samo se još u desetak preduzeća obavlja praktična nastava, dok u jednom preduzeću čak 183 studenta Defektološkog fakulteta i Medicinskog fakulteta – Instituta za higijenu i medicinsku ekologiju iz Beograda obavlja stručnu praksu, što je rezultat čistog entuzijazma i lične humanosti zaposlenih”, kaže Pantelić i dodaje da bi uz malo dobre volje to moglo da se reši – dovoljno bi bilo da se osobama sa invaliditetom omogući da rade, ali i da imaju gde da plasiraju svoj proizvod.

E, tu se javljaju dve teškoće. Jedna je subjektivna i tiče se sveukupnog odnosa prema hendikepiranim licima jer se veoma često čuju upozorenja da bi trebalo iz ponude izbaciti tu reč “invalidi” zbog kupaca koji su sumnjičavi u odnosu na njihov proizvod. Zbog toga je gotovo nemoguće naći primere onoga što su hendikepirana lica radila ( i umela da urade) jer se po pravilu krije. Ko, recimo, zna da staklenu piramidu pred beogradskom Arenom rade i invalidi iz radionice u okviru Staklare Pančevo? Drugi problem je u okviru zakona, konkretnije, u njegovom nedostatku. Preduzeća koja zapošljavaju invalide su još uvek društvena i kao takva nemaju mogućnost da uzmu kredite za razvoj male i srednje privrede, a kada se pojave na nekom tenderu, ne uživaju nikakve olakšice. Naprotiv. Recimo, Gradska bolnica je raspisala tender za kupovinu tekstila (peškira, posteljina...) i jedna od članica Udruženja se pojavila sa duplo nižom ponudom od one koja je prošla. Izgubili su uz obrazloženje da se radi o lošem kvalitetu mada je ta ista bolnica od tog istog preduzeća samo nekoliko meseci ranije kupovala robu. Konkretnije, ako je jasno da tenderi nisu samo sredstvo za suzbijanje korupcije nego i sredstvo podsticanja razvoja malih preduzeća, onda čudi podatak da nijedna od članica Udruženja za sve vreme važenja Zakona o javnim nabavkama i člana 112. tačka 12 nije dobila posao.

“Postoje proizvodi koje ti ljudi zbilja umeju dobro da urade. Osoba sa mentalnom retardacijom može da nauči jednu radnju i ako je stalno ponavlja, obavlja je vrlo dobro. Ali takva osoba ne može da radi neku drugu radnju i bilo bi teško prekvalifikovati je. Morali bismo da iskoristimo to što imamo. Recimo, u Novom Sadu imamo tri preduzeća koja zapošljavaju invalide i svako od njih bi moglo da zaposli još po 50 ljudi samo kada bi imali mogućnost da svoje proizvode plasiraju na tržište”, kaže Pantelić.

Zakonske regulative, bar ne zadovoljavajuće, nema ni kada su u pitanju lica sa hendikepom koja nisu u mogućnosti da budu u stalnom radnom odnosu ali koja žele povremeno da rade. Recimo, Udruženju se javljaju osobe koje u kućnim uslovima izrađuju ručni rad ali ne znaju kako da ga prodaju. Nijedan butik ne može da ih kupi jer nema ulaz (treba obračunati PDV), a oni nisu u mogućnosti da registruju firme i plaćaju dažbine – prihod koji mogu da ostvare, ne može da ih pokrije.

I dok svi čekaju zakon, stručnjaci sa Fakulteta za poslovno pravo su volonterski uradili predlog izmena postojećeg zakona. Šta je, po njihovom mišljenju, rešenje, za NIN objašnjava profesor Zlatko Stefanović: “Mi smo radili predloge zakonskih rešenja u saradnji sa preduzećima koja zapošljavaju invalide sa željom da nađemo rešenja koja bi konkretno poboljšala njihov položaj. Recimo, predvideli smo poreska oslobađanja. Takođe, obavezu države da na neki način razreši sadašnji položaj takvih preduzeća koja su još uvek u društvenoj svojini jer se ona nalaze u veoma nepovoljnoj situaciji u slučaju privatizacije. Oni ulaze u opštu šemu i utapaju se u sve ono što može da se dogodi tokom privatizacije jer oni kupuju takva preduzeća. Veoma često su te zaštitne radionice samo deo nekog većeg preduzeća, deo celine u koju su utopljeni, a država nije predvidela posebne mere kojim bi ih zaštitila i obezbedila im položaj posle privatizacije. Smatramo da postoji potreba da se formiraju preduzeća koja bi ujedno služila i za obuku osoba sa invaliditetom što je i do sada bila koncepcija i to prema nekom cenzusu u zavisnosti od broja invalida na određenoj teritoriji, broja nezaposlenih. Pravili smo skup rešenja sa ciljem da ta preduzeća opstanu, a ako bi se išlo ka njihovom ukidanju, to bi bila jedna sasvim druga koncepcija.”

Koliko bi bar takva izmena i dopuna zakona bila potrebna, svedoči primer preduzeća “Kopaonik” u kome su mahom zaposleni invalidi. Posle privatizacije većinski vlasnik Slaviša Ristić je odmah otpustio više od 20 radnika za invaliditetom i zabranio im ulaz u krug fabrike. Na pokušaj radnika da pravnim sredstvima reše spor, Ristić je izjavio da nema spora :”Mi smo kupili i pravo nad 'Kopaonik' zaštitom, pravo upravljanja. Znači, radi se o invalidima. Je l’ vi kao invalid treba da me jašete, da me bijete, da me ubijete, a ja da trpim i šta ja treba da radim?” Pravni spor je još uvek u toku, novog zakona nema, a ono što se može primeniti je važeći zakon o radu koji u potpunosti izjednačava invalida sa ostalim zaposlenima i uopšte ih ne prepoznaje kao posebnu kategoriju.

Koliko se daleko otišlo u pravljenju zakona još uvek je nejasno. Poslednja verzija koju su neki pravni stručnjaci imali na uvidu nije bila ni izdaleka zadovoljavajuća. U ministarstvu kažu da se uveliko radi i to uz saradnju invalidskih udruženja. Ipak, podatak da su mnogo učinili mogao bi se uzeti sa dozom rezerve jer su kao jedan od svojih većih uspeha istakli da su u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom obezbedili nastavu veronauke za gluvonema lica. Nije loše, ali sa tom diplomom se baš ne stiže do rešenja problema nezaposlenosti.

Međutim, ono što se zna, mada još nezvanično, jeste da se teži ka predlogu koji bi se u potpunosti oslanjao na inkluziju. Preduzeća za zapošljavanje invalida trebalo bi da budu prošlost, a svaka firma sa više od 20 zaposlenih morala bi da zaposli između tri i pet odsto invalida. One koje to ne bi učinile, morale bi da plaćaju “penale” a od tih sredstava bi se obrazovao Nacionalni centar sa bazom podataka o invalidima.

To bi svakako bilo najbolje rešenje jer bi vodilo ka konačnom cilju – brisanju razlika. Sa tim se slaže i naša sagovornica Kristina Živankić: “Uz dobru volju i podršku vlade sigurno je da bi invalidi mogli da se integrišu i to bi bilo bolje nego da imaju posebne ustanove. Nije dobar osećaj ako su izolovani. Na tome, naravno, mora mnogo da se radi, ali ne treba tu mnogo, potrebno je samo malo dobre volje i da se radna mesta prilagode.”

Pitanje je samo koliko je to uopšte ostvarivo u ovom trenutku i to uz pomoć jednog radikalnog reza. Prema najoptimističkijim predviđanjima, arhitektonske barijere za hendikepirane definitivno će biti srušene tek 2015. godine. A ako u ovom trenutku državna televizija ne može da ugosti jednog čoveka u kolicima, kako možemo da zamislimo situaciju u kojoj svako preduzeće to mora da uradi? I da pri tom ljudima sa posebnim potrebama obezbedi i posebne uslove od rampi, liftova, toaleta, do zaštite...Švajcarska koja predstavlja zemlju u kojoj bi osobe sa invaliditetom najradije živele zbog prava i mogućnosti, poseduje sličan zakon i tek je svako 12 preduzeće u mogućnosti da ispuni svoju zakonsku obavezu.

Oprezno sa inkluzijom Nezvanično se može čuti da bi preduzeća koja zapošljavaju invalide uskoro mogla da budu zatvorena, a da se problem njihovog zapošljavanja rešava inkluzijom. Zbog čega bi taj predlog u ovom trenutku trebalo uzeti sa rezervom, za NIN objašnjava Mirjana Pantelić, v.d. direktora Udruženja invalidskih preduzeća Srbije: “Period tranzicije ne treba da bude lišen humanosti, naročito u oblastima gde je domaća praksa pokazala pozitivne rezultate a upravo preduzeća za radno osposobljavanje i zapošljavanje to i jesu. Mislim da naše društvo treba da osnaži ovaj oblik rešavanja pitanja uključivanja osoba sa invaliditetom u rad, kao prelazni oblik do uvođenja principa inkluzije, što svakako treba da bude konačan cilj. Postoji opravdana bojazan da bi uvođenje sistema potpune inkluzije u ovom trenutku bilo necelishodno iz više razloga a pre svega zbog poznatog stanja u kome se nalazi naša privreda, sa visokim procentom nezaposlenosti radno sposobnog stanovništva i predrasudama prema potrebama i pravima osoba sa invaliditetom. Dok naše društvo ne dostigne nivo potpunog prihvatajućeg stava, proći će mnogo vremena i do tada je necelishodno za to isto društvo da ne iskoristi potencijal koji ima, naravno, uz aktivnu politiku usmeravanja ka postavljenim evropskim i svetskim standardima. Pretpostavka je da će u otvorenoj privredi, razumljivo iz komercijalnih razloga, naći svoje mesto osobe sa lakšim funkcionalnim oštećenjima, dok se postavlja pitanje kako rešiti problem uključivanja u rad osoba sa težim oblicima invalidnosti. Uz odgovarajuće izmene i dopune postojećih zakonskih propisa koje bi vodile pružanju podrške ovim preduzećima da posluju ekonomski rentabilno, otvorila bi se mogućnost osobama sa težim oblicima invalidnosti da budu radno aktivne. Novim merama treba da budu stimulisani poslodavci koji zapošljavaju osobe sa težim funkcionalnim oštećenjima.