Hrana leči društvo

Posle dvadeset godina ponovo je u Beogradu bio Mičio Kuši, čovek koji je učenjem o makrobiotici (ima starogrčke korene, pre Sokrata, znači makros + bios = dug život) uspeo da osvoji milione širom sveta. Wegova učenica Mina Dobić smatrala je da posle svih ovih “burnih” godina Srbima treba ukazati i na to da bi bilo tako dobro da obnove svoje njive i vrate se prirodi. Beograđanke su napunile veliku salu Centra “Sava” i u mrtvoj tišini četiri sata slušale. Na kraju im je on otpevao pesmu na japanskom i uputio onaj istočnjački smešak koji uvek krije mnoga značenja.

Kažete da je makrobiotika primena dalekoistočne filozofije u svakodnevnom životu, a koje su najveće prepreke pri prenošenju ovog metoda na Zapad, u drugačije kulturne okvire?

- Recimo, neke reči jednostavno ne postoje u engleskom jeziku, i kad pokušate da nešto objasnite, morate se služiti izvornim terminima. Na primer jin i jang. Kad u Japanu pomenete taj koncept, ljudi ga odmah razumeju; za ljude koji pripadaju zapadnoj civilizaciji, morali smo da smislimo izraze kao što su kontraktilna i ekspanzivna sila, na čijoj ravnoteži počiva sve. To nije isto što i “pozitivno” i “negativno”. Ili recimo u medicini: kad kažemo “či”, to zahteva mnoga objašnjenja, jer se ta esencijalna energija na Zapadu ne pominje. Hrana se takođe razlikuje. Za svako područje treba proučiti šta su tu starosedeoci vekovima jeli. Makrobiotika nije jednostavno prenošenje japanske hrane i kuvanja drugim ljudima širom sveta, već vraćanje tradicionalnom načinu ishrane koji je u skladu sa okruženjem u kojem ljudi žive i iz koga su ponikli. Kultura se razlikuje, ali isti princip se može primeniti. Proces očuvanja i poboljšanja zdravlja ne bi trebalo da se odvaja od procesa svakodnevnog življenja.

Kažete da je osnovni problem koji makrobiotika treba da razreši – arogancija?

- Da, arogancija je osnovni i najveći problem. Možda bi vama bliže zvučao pojam egocentričnost. Takav način mišljenja je, po makrobiotičkom pristupu, kao prvo, uzrokovan prekomernim uzimanjem hrane. Potom, ti ljudi su vaspitani da budu takvi (opet kulturološke razlike) da ne mare za druge. Oni su odgajani da im bude udobno, nisu navikli da trpe ni zbog čega (u Japanu se kaže da ako hoćete da vam dete bude zdravo, treba uvek da je malo gladno i da mu je malo hladno), da ne brinu za druge. Ako se u životu susretnemo sa nesrećama kao što je rat, pa vidimo da nam umre ili pogine neko blizak, to se menja. Qudi koji to iskustvo nemaju, jednostavno imaju drugačiji odnos prema životu, prema drugima. Oni ne misle o pomaganju drugima, ne misle o pomaganju društvu. Egocentrični, arogantni teže samo da zadovolje sebe, a to vodi i ka zloupotrebi supstanci, u šta spada i prekomerno unošenje hrane. To posmatramo kao vrstu bolesti. Zato kažemo da je arogancija primarni uzrok bolesti. Živimo u vreme naglog pogoršanja biološkog, psihološkog i duhovnog kvaliteta čovečanstva; makrobiotika kao metod i pokret može da utiče na tako bolesno društvo.

LJude koje podučavate upućujete da su koreni dobrog zdravlja (i srećnog života) vezani za pravilnu ishranu i uticaje okruženja. U gradovima, u uobičajenim “zapadnim” uslovima, neprestano smo izloženi različitim stresovima...

- Odavno se zna da su, recimo, visokonaponski vodovi veoma opasni po ljude koji žive u njihovoj okolini i tu provode dosta vremena. Takođe je štetno da spavamo pored takvih aparata u kućama u kojima živimo. Međutim, ako vam je imunitet visok, ako održavate prirodnu ravnotežu tako što vodite računa da se ispravno hranite, bićete manje podložni tim uticajima. Bilo je mnogo tvrdnji da je porast broja slučajeva raka kože uzrokovan Sunčevim zračenjem. To nije tačno. Radi se o tome da se današnji ljudi toliko nepravilno hrane, recimo jedu previše mlečnih proizvoda, što uopšte nije naša prirodna hrana (ljudi su jedina vrsta koja u odraslom dobu jedu mleko i to od druge životinjske vrste), jedu rafinisanu hranu, proste šećere, meso i toliko oslabe imunitet da onda reaguju na faktor zračenja onako kako je neuobičajeno. Otkad je sveta i veka Sunce je sijalo i svojim zračenjem omogućavalo život na Zemlji, a rak kože je ranije bio potpuno nepoznat i to je oboljenje modernog čoveka koji je potpuno poremetio harmoniju s prirodom.

I današnja pravila u makrobiotici su nekako blaža i mnogo manje striktna u odnosu na ona koja je, recimo, preporučivao Ošava. Otkud ta evolucija makrobiotičkog učenja?

- Danas je makrobiotički pristup mnogo širi, više praktičan. Današnji pristup se ne bavi pomaganjem određenom tipu ljudi, nego se trudi da pomogne svakom. U svakom slučaju, princip je ostao isti, ali se unekoliko izmenila prezentacija.

Postoji li rivalitet makrobiotičkog lečenja i zvanične medicine?

- Makrobiotika nikako nije protiv medicinskog pristupa. Ali medicina ne leči uzrok, ona otklanja simptome. Zdravlje nije jednostavno odsustvo bolesti, ono se očitava u tome šta jedete, kako živite, kakve su vam misli i stavovi, kako se ophodite prema drugima. Mislim da je glavna snaga makrobiotike u preventivi: zašto bismo uopšte dozvolili da živimo tako da do bolesti dođe? Normalno je da čovek bude pun energije i radoznao, normalno je da nismo umorni ni bolesni, normalno je dobro spavati i tokom sna se sasvim odmoriti, normalno je imati dobar apetit, normalno je izvrsno pamćenje i brze reakcije, normalno je da se ne ljutite, ne podležete prehladi, i naravno, normalno je da ne lažemo sebe.

Po filozofskim postavkama u osnovi makrobiotičkog učenja svaki poremećaj ili harmonija postoje zahvaljujući disbalansu ili ravnoteži dveju osnovnih pokretačkih sila u Univerzumu, jin i jang. Sada kad ste ovde, zapažate li disbalans ta dva principa u Srbiji?

- Što važi za pojedinca, važi i za društvo: ako nam nije dobro, treba se zamisliti zašto je to tako? Ipak, smatram da će Srbija postati oslonac razvoja i saradnje u regionu, jer svako ko je bolestan može, ako reši, da se izleči.

Milena Čukić