Najzad!

Andrićev rečnik, prvi put objavljen kod BIGZ-a 1976. godine, postao je kultna knjiga mnogih generacija gradske omladine. Tokom protekle tri decenije njegov autor, nesumnjivo naš najveći žargonofil i žargonograf, uz to i sam izuzetno nadahnut jezički eksperimentator i stvaralac višestruko potvrđen u svojim mnogobrojnim originalnim delima i prevodima sa više jezika, marljivo je sakupljao nove žargonske reči i izraze. Činio je to obilazeći štraftu u Knez Mihailovoj i zadimljene periferijske kafane, školska dvorišta i stecišta narkomana, zatvore i druga mesta sa gušćom koncentracijom žargona, a značajnu pomoć pružili su mu svojim spiskovima i mnogobrojni “spoljni dopisnici” – zahvalni čitaoci prvog izdanja.

Nije mu, avaj, bilo suđeno da doživi predugo odlagani trenutak štampanja željno očekivane reinkarnacije svog leksikografskog čeda, za što mu je nedostajao tek koji mesec. Srećom u nesreći, knjiga je tada bila već uglavnom gotova, pa je saradnicima iz njegovog najbližeg okruženja po svemu sudeći preostalo da zaokruže mahom tehničke poslove. (Kao urednik izdanja navedena je piščeva životna saputnica, istaknuta dramska umetnica Radmila Andrić).

Sličnog formata i izgleda kao prethodno, novo izdanje ipak ima stotinak velikih dvostubačnih stranica više (580), a broj odrednica je porastao sa nekih 9 000 na oko 16 000. Razlika je impresivna, tim pre što je Andrić, za razliku od većine autora sličnih priručnika, odoleo iskušenju da unese i dosta materijala koji, premda kolokvijalnog karaktera, ipak nije žargonski. Ovaj porast autor simbolizuje podatkom iz uvodne napomene da su žargonski nazivi za devojku od 310 nabujali do čitavih 700! Tako imamo pred sobom daleko najobimniji rečnik žargona u Srbiji (iako i druga dva, Gerzićevih i Imamija, zadržavaju svoje vrednosti). A uporedni podaci o tiražu – ranije 10 000, sada tek 1 000 – rečito govore da su došla druga vremena...

Kod ovolikog sadržinskog priraštaja izgleda neumesno zanovetati nad onim čega nema, ali je dužnost prikazivača da ukaže na sledeće. Gramatička obrada jedinica nedostaje, etimološke naznake su retke, a akcenti (koji su prvobitno davani često iako ne sistematski) sada su potpuno uklonjeni, sa izuzetkom retkih dubleta kada distinktivni akcenat razdvaja dve žargonske lekseme (npr. špžžica/špi´ca). Sve ovo neće mnogo smetati većini čitalaca; osim toga, rečnici žargona, čija je prvenstvena namena da budu dobro štivo pre nego izvor stručnih obaveštenja, zapravo i ne podležu strogim leksikografskim merilima. S druge strane, retko ko neće zažaliti što su sjajne ilustracije Radoslava Zečevića, u prvom izdanju idealna vizuelna dopuna leksičkog sadržaja, u ovom (iz neobjašnjenih razloga) desetkovane, čime je ušteđen veliki prostor ali uz visoku cenu. Ove opaske valja čitati i kao preporuku istinskim ljubiteljima žargona da, uz obaveznu nabavku novog izdanja, zadrže u svojoj biblioteci i ono staro.

U zaključku treba reći da se među koricama ove knjige našlo jedno živo i aktivno, vrcavo i nepredvidljivo leksičko blago osobene vrste, kakvo mahom ne registruju rečnici standardnog jezika, a koje na podsticajan način svedoči ne samo o skrivenim mogućnostima jezika nego i o senzibilitetu i stvaralačkom potencijalu mlađih urbanih naraštaja. Navešćemo samo pregršt nasumce uzetih primera. Uz stare favorite kao što su dominyos (mini suknja), šufnudla (nudistkinja) ili dizajner (motorna dizalica “pauk"), nalazimo da se za čoveka velikih usta kaže da se smeje oko glave, dok je razrok onaj koji ima različite poglede na svet; kosmat čovek je kosmonaut a koščata devojka je koštana; polni čin je u žargonu horizontalni tango, a mišomor je mačka u prahu; za rugobu se kaže da štipa za oči, ili je ružna kao smrt u najlon kesi. I tako dalje – žargonska mašta je kanda neiscrpna; suočen s njom, teško da će ostati ravnodušan bilo koji autentični degustator reči i uživalac u jeziku.

Sam pojam žargona kod nas je još uvek u velikoj meri opterećen purističkim predrasudama i tradicionalnim stereotipima o žargonu kao manje vrednoj, ako već ne i sasvim bezvrednoj i čak štetnoj jezičkoj manifestaciji. Utoliko pre je novi Andrić dragocen zato što bogatstvom i inspirativnošću svog sadržaja opravdava novija lingvistička shvatanja žargona kao jezika u malom, čije specifičnosti olakšavaju uočavanje i razumevanje i nekih opštijih jezičkih obeležja, koja izmiču pažnji ako su isključivi predmet proučavanja konvencionalni jezički varijeteti tipa standardnog ili književnog jezika.

Ranko Bugarski