Simfonija prirode

Zubin Meta je poslednja svoja dva beogradska gostovanja imao u Centru “Sava”. Uz uvažavanje dvorane koja jedina poseduje (smeštajne) kapacitete adekvatne gostovanjima ovakvog formata, ipak nas je obradovala informacija da ćemo Maestra sada čuti u Kolarčevoj zadužbini. U sali u kojoj je prvi put dirigovao u Beogradu (1958) i koja bez obzira na ograničen broj mesta jeste naš najrelevantniji akustički prostor, najrealnija slika zbivanja na sceni. Uostalom, koncert je imao i reprizu dan kasnije (u nedelju, 27. novembra). Povod za Metin dolazak je ambiciozni projekat Beogradske filharmonije “Omaž Hansu Svarovskom” u okviru koga tokom tekuće sezone diriguju njegovi nekadašnji učenici.

To je odredilo i program koncerta, te je prisutna publika slušala Treću simfoniju Gustava Malera, jedno od omiljenih dela Svarovskog. Iako ćemo i u uybenicima muzike naći podatke o sklonosti kompozitora ka apsolutnoj muzici, nikada neće biti sasvim jasno da li je on njegov zastupnik ili protivnik. Najpre, programski naslov(i) samog dela i njegovih stavova – mada ih je sam Maler u cilju “deprogramatizacije” docnije izbrisao – govore o inicijalnoj potrebi za konkretnim slikama (jer na trenutke i praktično odlazi u tonsko slikanje). Potom, upotreba glasa (dakle, teksta) negira status apsolutne muzike. Zapravo, etiketa “kompozitor posle Betovena” nije bez razloga prišivena Maleru. Ideja o sveobuhvatnom delu makar ono bilo na granici megalomanije – Treća simfonija je kao najobimnija ikad napisana neko vreme provela u Ginisovoj knjizi rekorda – odvela je autora do glomazne partiture koja bi se u osnovi mogla uporediti sa Betovenovom “Pastoralnom”, budući da se radi o “Simfoniji prirode”. S tom razlikom što je Gustav Maler imao samosvojnu percepciju prirode proširenu do metafizičkih diskursa (traganje za govorom anđela, ljubavi). U tom smislu, čak i njegov Pan koji se budi zajedno sa letom (prvi stav), iako “čudovište”, više podseća na Hada koji, rasanivši se, prerušen, odlazi “po svoje”. Slična je situacija sa “govorom” Cveća i Životinja (kod Čoveka već prelazi u prepoznatljivu kontemplaciju).

Sve ovo govorimo iz razloga demonstriranja majstorstva dešifrovanja partiture koje sprovodi Zubin Meta. Koliko je imao uvid u Frojdove analize seansi sa Malerom, ne znamo, tek on s lakoćom uranja u autorove opsesivne neuroze ali ih prezentuje kroz sopstvenu prizmu, dajući autentično/subjektivno rešenje/razmršavanje namera autora. Ono je racionalnije ali i razumljivije, približeno slušaocu. Ponekad se čak čini da Meta ne želi da se upušta u kompozitorove (ne)programske dileme već se rukovodi najčistijom muzikalnošću čime je “obuzdana” Malerova neumerena glad za (muzičkim) tekstom. Zvuči staromodno, ali to je postignuto i konkretnim/tehničkim pristupom delu: Meta ne odustaje od dirigovanja bez partiture (prakse nekad nezaobilazne a danas u nestajanju), gde, oslobođen pulta, direktno komunicira sa ansamblom koji tako ne biva uskraćen za konstantan pogled (ali i kontrolu od strane) svog vođe. Uz veliko ime dirigenta koje jeste prevashodna inspiracija muzičarima, ovo je i te kako razlog što su slušaoci pomenuta dva koncerta (ovo tvrdimo bez ustručavanja), stavljeni u najkvalitetnije simfonijsko okruženje! Rafinirana je koordinacija orkestra sa ženskim Collegium Musicum, i dečjim horom Radio-televizije Srbije; ne samo pojedinačna sola koncertmajstora i “vlasnika” posthorne (instrument najsrodniji trubi kojim su se nekada oglašavali dolasci poštanskih kočija ili je korišćen za signalizaciju umesto alpskog roga), već, što je daleko bitnije, izvanredan je angažman čitavog orkestra. Pozornost muzičara ne popušta (delo je izvedeno bez uobičajene pauze između prvog i ostalih stavova), klimaks postupno raste ka kraju – negde od četvrtog stava i ulaska Mirjam Kalin (da li je u pitanju mecosopran ili alt, kako je partiturom i programskom knjižicom naznačeno?). Zubin Meta poznaje način postavljanja simulakruma onostranog (ako ćemo verovati Teodoru Rajku koji je smatrao da “superprirodna” tajna transcendentalnog koju je Maler sanjao – ne postoji). Ili, sudeći po onome što smo čuli u završnom stavu (“Šta mi ljubav govori”), da ipak odlučimo da i sami budemo deo Apsolutnog?

Marija Ćirić